11. oktobar 2026 – Šta ja mogu a šta ne mogu – odlučujem samo ja, kaže na početku razgovora Mile Grba, prvi čovek smederevske Organizacije osoba sa amputiranim ekstremitetima, osnivač Streljačko streličarskog kluba osoba sa invaliditetom „Despot Đurađ Branković“, sekretar Parastreličarskog saveza, višegodišnji uporni dobrovoljni davalac krvi, radio-amater, akcijaš, pirograf, pecaroš, sam svoj a neretko i drugima majstor… Ima toga još, a i pitanje je koliko bi se i sam Mile sa redosledom složio, ali morali smo, hteli ne hteli, da u razgovor krenemo s neke druge strane.
– Ostao sam bez noge mlad, 1979. Imao sam 15 godina, radio sam u vinogradu motokultivatorom. Na samom kraju, zakači se za čokot, nije bio u vrsti, pukne sajla od kvačila i žica mi se omota oko noge, uvuče celu desnu stranu. Jedva su me sastavili. Kada su me doneli u bolnicu, baš je bilo vreme pred posetu, mnogo ljudi je ispred bolnice čekalo. Već sam bio iskrvario, sve je bilo samleveno, tu neki momci skočiše, odmah da daju krv. Dobijem tu krv – i preživim. Posle nekoliko godina, nešto se mislim, „Pa ti ljudi su meni spasili život, nit’ ih znam nit’ ih poznajem“. Bez razmišljanja su skočili. Tu odlučim, ne da bih se nešto odužio, nego da bih onima kojima je život u pitanju, da li zbog bolesti, operacija ili saobraćajne nesreće, pomogao. Ne znam ja kome ide ta krv, ali osećam neku potrebu da pomognem.
Kada nije bilo akcije u Smederevu, s kolegama je išao širom Srbije. Jednom je bila u Zaječaru akcija dobrovoljnog davanja krvi i kada su se vraćali naiđu na saobraćajnu nesreću, hitno treba krv. I šta će, vrate se, dva puta su u toku dana dali krv.
– Davaću krv dokle god budem mogao. Osećam se zdravo i jedva čekam da prođu ta tri meseca između dva davanja. Kad se primakne, brojim dane, 10, 9, 8…
Nije mu to jedini humani angažman. Daleko od toga. U mladosti je bio učesnik mnogih radnih akcija, član je Udruženja akcijaša veterana, učestvovali su u izgradnji farmi u centru Crvenog krsta u Maloj Krsni, u čišćenju grada, javnih zelenih površina, posle poplava 2014, ono što, kako kaže, ne stignu drugi, oni su radili. Pojavom društvenih mreža i posledičnog otuđivanja, to, kaže, na njegovu žalost, zamrlo.
Više vremena ostalo mu je za druge stvari, a od brojnih hobija izdvaja jedan. Mada, ispostaviće, nije baš da je samo hobi u pitanju.
– Osnovna škola u Udovicama, opštetehničko obrazovanje, pa smo počeli da pravimo razne uređaje, najprostije detektorske radio prijemnike i tu kreće moja strast za radio-amaterizam. Izgradnja, samogradnja radio stanica, antena, održavanje prvih tih veza. Onda smo pravili sve veće i jače radio stanice, želja za kontaktom sa što udaljenijim, pa sam se onda u srednjoj školi učlanio u Radio klub „Sveta Perišić“, da bi kasnije počeo baš aktivno da se time bavim, položio sam sve klase, tako da to traje praktično celog života – objašnjava Mile otkud on u tome.
Uloga radio-amatera u svim nevoljama koje ovaj svet mogu da snađu, od elementarnih nepogoda do ratova, nezanemarljiva je. Za vreme bombardovanja 1999. dobio je naređenje od Glavnog štaba za delovanje u ratu da sa svojom stanicom uđe u sistem Savezne mreže za opasnost i da izviđa nebo, pošto vojska nije više smela da uključuje radare, jer bi odmah bili gađani. Javljali su broj letelica, njihovu visinu, pravce naleta. Tako je oboren i onaj „nevidljivi“ avion F-117A, radio-amater sa Fruške Gore je javio da doleće – i dalje se zna šta je bilo.
Radio je Mile i na tzv. „pokidanim vezama“, povezivanju ranjenika u bolnicama, onih koji se vode kao nestali sa porodicama, uspostavljanju veza za izbeglice, raseljene sa njihovim najmilijima.
A u mirnodopskim uslovima… Na najpoznatijem takmičenju koje nosi naziv Tesla memorijal, 2001. je osvojio prvo mesto. Imao je, kaže, ove godine radio vezu sa vidikovca sa Titelskog brega sa Kraljevinom Tonga u Tihom okeanu, tačno 17 hiljada i 10 kilometara od mesta gde je postavio antenu i uređaj i to mu je najveća DX veza, nešto čime retko ko može da se pohvali u svetu radio-amaterizma.
Druga strast… Kancelarije Organizacije osoba sa amputiranim ekstremitetima, gde smo ovaj razgovor vodili, krase brojni pehari i medalje sa domaćih i međunarodnih turnira u streličarstvu.
– Naš „Despot Đurađ“ je jedan od najbrojnijih i najtrofejnijih klubova u Srbiji. Uskoro idemo na Kipar, na internacionalni turnir. Prošle godine smo tamo imali tri zlatne medalje, pretprošle sam ja osvoji dve zlatne, istog dana sam učestvovao na dva turnira, prepodne i popodne.
Streličarstvom se, objašnjava, bavio od detinjstva i ostvario je želju da obnovi klub sa istim imenom s kojim je u Smederevu postojao pre 120 godina. Dok nije bilo kluba u Smederevu trenirao je u Jagodini, tada sa olimpijskim lukom, a uskoro je prešao na kompaund, složeni luk, s kojim sad postiže izuzetne rezultate, za klub i za Srbiju.
– Mi paralestirčari se uglavnom bavimo gađanje u metu, jer za druge, one 3D vrste, potrebni su nam asistenti. Nije meni problem šetnja, ali neko bi morao da mi nosi opremu. Zato sam se odlučio za metno streličarstvo. A složeni lukovi su veoma snažni, mada ja nikada ne koristim punu snagu luka, zašto bih kada mogu isto da ostvarim i sa pola snage, kada koristim lakše i brže strele.
Većina pomenutih brojnih medalja na zidu i pehara u vitrinama i na policama u kancelariji baš su njegovi. O angažovanju u Organizaciji osoba sa amputiranim ekstremitetima, koja broji oko 480 članova, kaže da njegovo angažovanje u tome nije obaveza, nego više potreba da se pomogne drugima.
– To je volonterski rad, svakog dana smo tu, da bi pružili svima drugima pomoć u bilo kom obliku, ono što mi možemo. da li je to savetodavna ili pomoć oko pribavljanja dokumentacije. U toku je upis za ogrev, članovi imaju mogućnost da ga otplate na 12 rata. Imamo saradnju sa Crvenim krstom, dobijamo humanitarnu pomoć, pakete hrane i higijenske pakete. Dobijamo od Vaikikija i garderobu… Svi mogu da dođu kada imaju bilo kakvu potrebu, da li je u pitanju neki zdravstveni ili humanitarni problem, na žalost nekad je to i nasilje u porodici, mi smo tu – objašnjava ulogu ove organizacije.
– To je radost pomaganja drugima, nešto što se, nažalost, izgubilo među ljudima.
U slobodno vreme bavi se raznim drugim poslovima. Priča kako je dok je radio u Rijeci, u brodogradilištu, iskoristio priliku da u Centru za prekvalifikaciju završi sve što se moglo završiti od zanata.
– Da ne bih lutao po Opatiji, Crikvenici, da ne bih trošio pare na piće i muziku, ja sam učio zanate, za potrebe brodogradilišta ali i zbog onoga „ko zna kada će to u životu da mi zatreba“. Pokazalo se vrlo korisno. Mogao sam da popravljam tehniku, televizore, radio aparate, razne kućne uređaje. Kasnije, kada sam ostajao bez posla, menjao firme, u međuvremenu sam kupio sav alat, radio sam privatno. I danas, kad god me neko pozove ja dođem. Radim i vodovodne instalacije, keramiku, drvo, varim… Radio sam i molersko-farbarske poslove. „Pa, kako se popneš na merdevine“, pitaju. Pa, lepo. Organizujem se. Dobije se i neki honorarčić. Najgore je kad se čovek zatvori u četiri zida, osami se. Ovo što mi radimo ovde (pokazuje na kancelariju), pametno je utrošeno vreme. Nije samo pomoć ljudima, nego i druženje, videli ste na našim susretima osoba sa invaliditetom, tu je mnogo osmeha, kada se sretnemo pozdravimo se kao sa najrođenijima.
Uprkos svemu ili baš zbog toga – osobe sa invaliditetom koje inspirišu
Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.