30. septembar 2026 – Zovem se Dragana Šulkić, supruga, majka, nažalost, zbog povrede kičmene moždine i kičme paraplegičar. Ovako sebe na početku razgovora predstavlja Dragana, a ima još mnogo toga o njoj da se kaže, jer ona je i umetnica, sportistkinja, humanitarna radnica…
– U kolicima sam više od pet godina jer se moje zdravstveno stanje pogoršalo. Ipak, veoma sam aktivan član našeg Udruženja paraplegičara, trudim se da iz novonastale situacije izvučem sebe najbolju i živim normalno, radim stvari koje me oplemenjuju i učim svakodnevno nešto novo što bi olakšalo i moj a i život moje porodice i okruženja. Moj najveći životni uspeh je što sam pobedila samu sebe, nisam dozvolila da me bolest i kolica sputaju, već sam samo promenila način života. Nisam dozvolila sebi da se opustim, naprotiv, postala sam još jača i aktivnija. Druženje, slikanje, sport… Sve to je postalo moja svakodnevnica. Kako bih ja rekla, malo sporija ali dostižna.
Veliki korak u životu, kako sama kaže, bilo je baš učlanjenje u Udruženje, gde joj je omogućeno ne samo da se druži nego i da se oproba u više sfera.
– Sport je moja velika strast, u okviru Udruženja imam prostora da se takmičim u atletici, boćanju, kuglanju, pikadu… Moja najveća ljubav i strast je slikanje, amatersko, i posle četrdeset godina pauze sam ponovo počela da slikam. Veoma sam ponosna što sam i član i pokretač Kreativne radionice humanitarnog karaktera, kroz koju učimo i koristimo različite tehnike, sve sa ciljem da što više članova izvučemo iz kuća, da kreativnim radom obogate svoj život.
Život u kolicima, svi smo toga svesni, nažalost, podrazumeva neka ograničenja.
– Kada pobedite samog sebe i kažete ja to mogu isto kao i pre, možda i više i bolje, ne dozvolite da vas kolica, pogledi ljudi, bolest ograniči, e ja to smatram velikim uspehom. S druge strane, moj najveći neuspeh je što sam nemoćna da sama sebi pomognem onako i kako bih ja to želela. Veoma sam zavisna od članova porodice, imam personalnog asistenta, prijatelje koji mi olakšavaju svakodnevnicu. Kada to prihvatite i suočite se s tim, samo se naučite da živite isto, ali na drugi način. Veoma sam zahvalna za svu pomoć i blagoslovena sam ljudima koji su moje najbliže okruženje. Osmeh na lice i nema predaje, samo napred…
Odnos društva prema osobama s invaliditetom je nešto što se uvek postavlja kao pitanje u ovakvim razgovorima.
– Zahvalna sam svim članovima Udruženja kao i ljudima koji su svojom empatijom i dobrom komunikacijom nama, pa i meni, daju vetar u leđa i podržavaju sve naše aktivnosti, svako na svoj način i prema mogućnostima. Prepreke su samo u odnosu pojedinaca ili jednog dela društva koji još nema tu svest da mi možemo sve i da treba da budemo dobre komšije koje se pomažu. Od fizičkih barijera, lično smatram, da su one mentalne mnogo veće. Ljuti me kada moramo nekome da objašnjavamo zašto su nam potrebne npr. rampe, pa ne možemo zbog raznih razloga da aktivno učestvujemo u kulturnim i drugim svakodnevnim događanjima. Mi se trudimo da što više ljudi aktiviramo prema njihovim afinitetima i onda naiđete na neki problem koji vam sve to poremeti. Neću imenovati nikoga, nadam se da će se sami prepoznati. Na moju veliku radost postoje ljudi, mladi, deca koja nas ne doživljavaju kao „nevidljive“. Naprotiv, trude se, ponude pomoć, prilaze i pitaju šta treba, a to dolazi iz kuće, razgovorima, divnih primera ima. I mnogi preduzetnici nam pomažu, svako na svoj način, a za one koji ne poseduju tu emociju nemam komentar.
Slikarstvo nije samo Draganina strast, vremenom je to preraslo u nešto veće.
– Mnogo mi znače moje slike, ljubav koju unosim radeći ih. A rezultat toga je da se nalaze u velikom broju i u inostranstvu i kod nas u Srbiji. Svima nam znači učestvovanje u Izložbama likovnih radova, osmelili smo se i realizovali i jednu samostalnu u prostorijama našeg Udruženja. Odziv je bio fantastičan, na moje i zadovoljstvo svih nas. Naši humanitarni prodajni štandovi su veoma posećeni i velika mi je radost kada vidite ljude koji imaju empatiju i razumeju naš trud i rad, samo njihovo prisustvo je dokaz da se upornost, ljubav prema umetnosti i naša humanost prepoznatljivi. Učestvovali smo i u pošumljavanju na poziv „Srbijašuma“, raznim likovnim izložbama, družili se sa piscima i pesnicima… Mi smo tim, trudimo se da odgovorimo svim zadacima i jako sam ponosna na to. A kroz sve te aktivnosti mi sve više doprinosimo da postanemo što vidljiviji. Mislim da ima nade za nas u ovom društvu, razmišljamo pozitivno i ne dozvoljavamo onim negativnim primerima da nas poremete.
Nekada nije lako ostati pozitivan, problemi s kojima se suočavamo sastavni su deo života i treba ih prevazići.
– Moji problemi su identični kao i drugara iz okruženja. Neki prateći zdravstveni zbog kojih se mora usporiti. Pomažemo jedni drugima savetima, razgovorima, razmenjujemo iskustva i na taj način pokušavamo da rešimo sve probleme. Velika podrška smo mi sami jedni drugima u svim aspektima života. Zato su značajni primeri u različitim oblastima ostvarenih pojedinaca sa invaliditetom. Imamo, barem kod nas, dosta ostvarenih pojedinaca koji su naši ambasadori kako na lokalu, tako i šire. Možemo se pohvaliti i velikim uspesima sportista, posebno u streljaštvu i stonom tenisu, imamo reprezentativce koji brane boje naše zemlje. Takođe i ljude koji su pesnici, aforističari, pisci, slikari, pokrivamo gotovo sve oblasti, a to vam sve govori. Svi pojedinci su deo te celine i našu invalidnost predstavljaju kroz te uspehe, jer je značajno da se što više širi svest o svim tim postignućima . Lično moj uspeh je svaki novi dan, svaka nova slika, druženje sa dragim ljudima, kvalitetno provedeno vreme sa porodicom… Sebe doživljavam kao osobu koja ima veliku volju i želju da svakoga dana učinim nekome dan lepšim, da ga motivišem da ima vere u sebe da može više i bolje.
Boljem statusu ali i razumevanju osoba sa invaliditetom, tu se slažemo, svoj doprinos bi mogli da daju i mediji. Barem bi tako trebalo da bude.
– Zahvalni smo medijima koji prate to što radimo, kroz njihove izveštaje o našem radu i uspesima možemo da dopremo do velikog broja ljudi., ali s obzirom na sve naše aktivnosti, uspehe pojedinaca, a i Udruženja samoga, mislim da bi trebalo još više angažovanja medija, jer ste vi jedna važna karika na našem putu. Želim da pohvalim naše lokalne medije, vi ste tu uvek za nas i uz nas. ali ima prostora i za više i bolje od strane javnih servisa koji bi nam na taj način omogućili bolje funkcionisanje u svakom pogledu.
Poruka na kraju razgovora…
– Želela bih da izrazim zahvalnost svim ljudima dobre volje koji svojim donacijama, prisustvom, empatijom pružaju podršku osobama sa invaliditetom, da pozovem i druge da nas posete, da dođu u prostorije našeg Udruženja paraplegičara Smederevo, da se upoznamo, da vide šta mi možemo, koliko smo uspešni i pomognu svako prema svojim mogućnostima. Mi smo kuća otvorena za razgovore, lepu reč i osmeh uvek poklanjamo, jer ljubav koju mi dajemo je bezuslovna.
Uprkos svemu ili baš zbog toga – osobe sa invaliditetom koje inspirišu
Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.