You are here

Obrazovanje i zapošljavanje II deo

SMEDEREVO, 23. decembar 2017 – Nedavno usvojenim Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (član 3. stav 3),  osoba sa smetnjama u razvoju i invaliditetom ima pravo na obrazovanje i vaspitanje koje uvažava njegove obrazovne i vaspitne potrebe u sistemu obrazovanja i vaspitanja, uz pojedinačnu odnosno grupnu dodatnu podršku u nastavi i učenju ili u posebnoj vaspitnoj grupi ili školi, a u skladu sa ovim i posebnim zakonom.

U ostvarivanju opštih principa obrazovanja i vaspitanja, posebna pažnja, navodi se pored ostalog u ovom zakonu, posvećuje se mogućnosti da deca, učenici i odrasli sa smetnjama u razvoju, invaliditetom i iz osetljivih grupa, bez obzira na sopstvene materijalne uslove, imaju pristup svim nivoima obrazovanja i vaspitanja u ustanovama, a lica smeštena u ustanove socijalne zaštite, deca, učenici i odrasli sa zdravstvenim problemima ostvaruju pravo na obrazovanje za vreme smeštaja u ustanovi i tokom bolničkog i kućnog lečenja. To kažu propisi, a šta kaže život.

Primeri iz iskustva studenata i (ne)zaposlenih

Projektni tim se saglasio da ovom prilikom obradimo nešto za šta se može reći da je najživotnije – ljudske priče. O predrasudama, barijerama, dobrim i lošim iskustvima, govorimo sa akademskim građanima, koji su po mnogo čemu jedinstveni. Uostalom, uverite se i sami.

Član Upravnog odbora Gradske organizacije slepih u Smederevu Miloš Pržić, master filolog, za sebe kaže da je jedan od retkih njegovih kolega koji je uspeo da studira u inostranstvu. Prema njegovim rečima, sve je počelo posle osnovne škole, kada je pored muzike, počeo da se interesuje za jezike, ali nije mislio da će od toga, kako kaže, „nešto da bude“.

Završio je Osnovnu školu za učenike oštećenog vida „Veljko Ramadanović“ u Zemunu, potom filološki smer u smederevskoj Gimnaziji. U Beogradu upisuje studije na Filološkom fakultetu na odseku za italijanistiku. Fakultet je završio u roku, zatim upisao master studije na Fakultetu za pisano i usmeno prevođenje u Trstu, lepom evropskom gradu – bez ijednog zvučnog semafora.

„Ako postoji, postoji jedan na tako ’važnoj’ raskrsnici da sam tuda prošao samo jednom za tri godine. Nisam ga ni čuo, neko mi je rekao za njega, verovatno je smanjen da ne smeta ljudima. Tako, ima i tamo svega onoga što ima i ovde. U tehničkom smislu, studije su mi bile organizovane dobro, jer mi je Univerzitet obezbeđivao asistenciju na svakodnevnom nivou, pomoć oko odlaska na predavanja i povratka u studentski dom, pomaganja u menzi koja je ogromna i slep čovek tamo nikako ne može da se snađe. Literatura se nabavljala na razne načine. Prevođenje, kao glavni koncept tih studija, podeljen na mnogo predmeta, ispita i išlo je sve besprekorno dobro. S obzirom da razvijam memoriju, bar kada se radi o usmenom prevođenju, razvijate neke jezičke mogućnosti. Kod pisanog prevođenja – već poznata kombinacija: kompjuter sa govornim programom. Završio sam te studije uradivši master rad, prevod tekstova na temu dizajna i projektovanja ratnih brodova i podmornica. Rešio sam posle toga da se vratim u Srbiju, jer je tokom studija bilo priče da je ova struka potrebna, jezici se traže, kao i da mladi odlaze iz zemlje a da nam baš ovakvi trebaju. Onda je usledio period od oko dve godine uspona i padova u nalaženju mogućnosti za posao. Za to vreme, već nekoliko meseci preko neke japanske onlajn škole držim časove engleskog jezika. Nije neka zarada i nije to neki životni izbor, ali dobro dođe za dopunu i iskustvo i neki dinar više. Mogu vam reći da koliko god u državnim institucijama i lokalnim samoupravama vidimo primere dobre prakse, još uvek je teško i samo ovako možemo nešto da postignemo. Kad više ne bude bilo nas i njih, kada dođemo u situaciju da slepi muzičar ili lingvista ili arhitekta mogu da govore o svojoj struci, u kontekstu toga čime se bavi, bez akcenta na njegov invaliditet, tad ćemo znati da smo postali jednaki članovi društva. Tada više predrasuda neće biti, ako je to ikako moguće. Mislim da je moguće, ako išta može da bude savršeno, iako kažu da ništa nije, mislim da ovo može da se postigne. Samo zajedno, dopunjujući se i radeći kao jedan veliki tim, to ćemo uspeti“, kaže Miloš Pržić.

Mara Ožegović je diplomirani defektolog psiholog, završila je Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju. Njene koleginice i kolege za nju kažu da je jedinstven primer u Srbiji – ima problem sa vidom, a pomaže devojčici koja je slepa.

„Član sam Upravnog odbora Gradske organizacije Saveza slepih Srbije i zadužena sam za rad sa mladima. Inače, završavam master na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, smer Psihologija. Moja tema za master rad je vezana za mlade – ’Fizičke aktivnosti za slepu i slabovidu omladinu i decu’. Defektologiju sam i upisala zato što sam želela da pomažem slepim i slabovidim ljudima. Zvuči čudno, kako ja kao slepa mogu da pomažem. Mislim da mogu na pravi način da prenesem znanje, da priđem slepoj i slabovidoj deci. Tokom studiranja u Beogradu bila sam dosta samostalna, što se tiče kretanja, do doma i fakulteta, išla sam uglavnom sama uz pomoć belog štapa. To mi je mnogo značilo, da se osećam samostalno i korisno. Nastojim da što manje opterećujem druge ljude, da što više budem nezavisna i što više stvari radim sama. Mnogo mi je pomogla praksa na fakultetu za posao kojim se sada bavim. Uglavnom nisam imala problem što se tiče literature, na fakultetu su se trudili da mi pomognu i olakšaju, a naročito kolege, kad sam nailazila na neki problem. Po završetku studija vratila sam se u Smederevo i radila u Savezu slepih, preko javnih radova, i mogu da kažem da je to zaista dobar projekat, koji mi je dosta pomogao i danas pomaže ostalim članovima. To je neka prva šansa za slepe i slabovide ljude, odskočna za dalje. Posle sam upisala master i sada treba da odbranim taj master rad. Inače, angažovana sam kao lični pratilac jednoj slepoj devojčici koja ide u drugi razred. To je možda jedinstven primer, imam problem sa vidom a pomažem devojčici koja je slepa. Mislim da imamo dobru saradnju, pomažem joj pri izradi domaćih zadataka, radim s njom kod kuće sve što je potrebno i pomažem joj za rad na času. Radim nešto što volim i što me ispunjava. Osećam se korisno, jer znam šta znači biti mala devojčica i imati problem sa vidom. Želela bih da kažem svima da se bore sa predrasudama i da ih to ne sputava u njihovom napredovanju, da dokažu sebi šta i koliko mogu, da budu jaki i hrabri. Poruka za ljude koji vide je da kada prilaze slepoj osobi ne stavljaju u prvi plan šta slepa osoba ne može, već šta ona može i da se slobodno obraćaju slepoj osobi a ne pratiocu koji je sa tom osobom.“

Obrazovanje i zapošljavanje iz ličnog iskustva Slobodana Stankovića

Rođen 25. februara 1956. godine u Ralji kod Smedereva, prema sopstvenim rečima, Slobodan Stanković prve godine života uglavnom je provodio na lečenju i kod kuće, a sa četiri godine zakašnjenja, zbog problema sa finansiranjem internatskog smeštaja, polazi u Školu za učenike oštećenog vida “Veljko ramadanović” u Zemunu, gde je završio osnovnu školu i školu za telefoniste. Tamoje  naučio Brajevo pismo i stekao druge veštine značajne za slepe.

“Inspirisan primerima slepih koji su, zahvaljujući obrazovanju, stekli visok ugled u društvu, 1980. godine upisao sam Fakultet političkih nauka Univerziteta u Beogradu i stekao status redovnog studenta. Kako sam od 1979. godine radio na telefonskoj centrali u tadašnjoj Podunavskoj međuopštinskoj regionalnoj zajednici, odlučio sam se za vanredno studiranje, ali se ispostavilo da sam izabrao mnogo teži put. U to vreme imao sam Brajevu pisaću mašinu i magnetofon Filips koji je bio glomazan, ali veoma kvalitetan. Kako sam prilično dobro kucao na standardnoj pisaćoj mašini, to mi je pomoglo da samostalno radim pismene zadatke na Fakultetu. Na ovoj mašini kucao sam i prve novinarske tekstove i magistarski rad. Gradivo na Fakultetu političkih nauka je bilo obimno, a najveći problem mi je bio da pronađem odgovarajuću osobu koja bi mi čitala udžbenike i potrebnu literaturu koja je u zavisnosti od predmeta varirala od nekoliko stotina do nekoliko hiljada stranica. Tadašnji profesori Fakulteta političkih nauka su mi ostali u lepom sećanju. Nikada za sebe nisam tražio privilegije, već sam nastojao da ispite spremim korektno. U par slučajeva sam procenio da nisam dovoljno spreman za ispit i odustao sam. Nakon što sam 1986. godine završio osnovne studije, upisao sam poslediplomske studije u nadi da ću možda da pronađem posao u struci. Najpre sam želeo da obradim temu društvenih organizacija i udruženja građana sa posebnim osvrtom na socijalno-humanitarne organizacije i u tome sam bio dosta odmakao, ali sam kasnije u dogovoru sa profesorima odabrao drugu temu “Lokalna samouprava u Srbiji”, što je Fakultet i prihvatio. Rad sam odbranio 25. februara 1994. godine pred komisijom u sastavu prof. dr Balša Špadijer, prof. dr Radivoje Marinković i prof. dr Mijat Damjanović. Da bi slepa osoba mogla da završi fakultet, mora da uloži daleko više napora od ostalih. To treba više da se ceni i da se slepima pomogne da ostvare ustavno pravo na rad, ali i da mogu da planiraju mnogo toga od značaja za svoju budućnost”, pojašnjava Stanković za Podunavlje.info.

Od 1995. počinje da radi kao honorarni saradnik za smederevski Radio S, kako kaže, zahvaljujući razumevanju tadašnjeg direktora i glavnog i odgovornog urednika Vase Bojčića. “Najpre sam pripremao emisiju o humanitarnim organizacijama, a zatim sam pratio rad seoskih mesnih zajednica. Bio sam saradnik i Radio Smedereva i lista “Naš glas” kao i Pan radija iz Novog Sada, časopisa Crvenog krsta Srbije i drugih. Dugo godina sam bio saradnik časopisa “Zvučna revija” koji izdaje Savez slijepih Crne Gore u vreme dok je glavni i odgovorni urednik bio Fadil Mučić, diplomirani pravnik i sekretar Saveza. Saradnja sa ovim, ali i drugim redakcijama, pomogla mi je da upoznam mnoge interesantne ljude kao i humanitarne organizacije. Sa nekim ljudima ostao sam u kontaktu i kada su promenili posao, odnosno otišli u penziju. Prateći rad Crvenog krsta Smederevo za potrebe medija za koje sam radio, upoznao sam mnoge humaniste Crvenog krsta Smederevo koji su mi pokazali lepši humaniji put. Vođen njihovim primerom, želeo sam i sam da što više doprinesem radu ove humanitarne organizacije. Tako sam 2009. godine predložio da pokrenemo mesečni bilten u kome bismo pisali o radu Crvenog krsta i promovisali humane vrednosti. Elektronski bilten Crvenog krsta Smederevo objavljujemo jednom mesečno na ćirilici i latinici i šaljemo ga putem e-mail adresa prijateljima i saradnicima organizacije kao i donatorima. Nedavno smo u Regionalnom centru za profesionalni razvoj zaposlenih u obrazovanju, tribinom o značaju informisanja za organizacije Crvenog krsta i humanitarne organizacije, obeležili 100-ti broj Biltena. Pored toga, govorili smo i o međugeneracijskoj solidarnosti i suzbijanju nasilja nad starima. Smatram da su danas, zahvaljujući napretku tehnologije i obrazovanja, mogućnosti osoba sa invaliditetom veće da završe fakultete i da uspešno rade mnoge poslove kao i da ih treba ceniti prema preostalim sposobnostima, a ne prema onome što ne mogu”, zaključio je Stanković u razgovoru za Podunavlje.info.

 Šta su rekli donosioci odluka (tokom obeležavanja Međunarodnog dana slepih)

Milan Stošić, predsednik Saveza slepih Srbije:

„Nijedan grad neće postati velegrad zato što će izgraditi fabrike, puteve, mostove, pruge, obilaznice… On će to postati zato što će izgraditi korektan odnos prema osobama sa invaliditetom. To je jako bitno i to Smederevo radi na najbolji mogući način. Prezadovoljan sam kako je to u Smederevu, kako radi Požarevac i još mnogo gradova u Srbiji i to je važna činjenica. Neće lokalna samouprava osiromašiti ako pomogne osobe sa invaliditetom. Ona će biti humanija“, rekao je pored ostalog Stošić i kao pozitivan primer naveo zapošljavanje Nikole Radojlovića u Ministarstvu za rad, koji će sada da pohađa i Diplomatsku akademiju i istakao da to treba da bude podstrek i drugim ministarstvima i državnim institucijama i lokalnim samoupravama da se osobe sa invaliditetom zapošljavaju.

Pomoćnica ministra za rad i rukovodilac Sektora za zaštitu OSI Biljana Barošević:

„Krenuli smo zajednički da realizujemo određene projekte, sledeće godine ćemo budžet opredeliti za strateške projekte. Ono što je bitno jeste da pokušamo zajednički da prevaziđemo sve prepreke koje nas očekuju u narednom periodu i da napravimo sistem da takvih prepreka ne bude. Da bude što više značajnih projekata, a mi ćemo podržati sve ono što smatrate da je prioritetno. Možete računati na nas u svakom trenutku da uklonimo barijere koje to onemogućavaju, ne samo participaciju OSI u društvenim zbivanjima, već i njihov pun doprinos zajednici čiji su punopravni članovi. Želim da afirmišem ono što je dogovoreno na sastanku sa predsednikom Aleksandrom Vučićem. Ministarstvo će kupiti dva štampača za Brajevo pismo za štampanje udžbenika i časopisa za slepe i slabovide osobe.“

Gradonačelnica Smedereva Jasna Avramović:

„U Smederevu danas (oktobar) ima 6950 nezaposlenih, u odnosu na 120.000 stanovnika to je oko 7 procenata, što je prosek bolji nego u Evropi. Poređenja radi, 2013. godine imali smo 12.000 nezaposlenih na evidenciji NSZ. Među osobama sa invaliditetom, ko je želeo da studira, dobijao je od Grada stipendiju, jer želimo da svi imaju ista prava na školovanje. Samo školovani mogu lakše da nađu svoje mesto u društvu. Što se tiče Jeleninog (Jelena Stojanović) upražnjenog mesta  od 1. novembra iz lokalne samouprave prelazi na mesto sekretara Saveza slepih Srbije) imamo još osoba sa invaliditetom, sa fakultetom. Pržiću, dođi sutra da razgovaramo o tvom angažovanju, a devojka koja je završila Ekonomski fakultet zameniće na tom mestu Jelenu Stojanović.“

Takvo je bilo obećanje, na licu mesta. Šta je bilo dalje – u nekom sledećem nastavku ove priče.

Projekat “Za život bez prepreka OSI” je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva, na osnovu Rešenja o raspodeli sredstava iz budžeta grada Smedereva za projekte kojima se ostvaruje javni interes u oblasti javnog informisanja za 2017. godinu, broj 400-7077/2017-07 od 16. septembra 2017. godine (Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva).

 

Čitaj dalje...

Podrška deci kroz individualni obrazovni plan

POŽAREVAC, SMEDEREVO, 12. novembar 2017 – “Planiranje i realizacija obrazovne podrške deci/učenicima kroz individualni obrazovni plan“ zajednički je naziv dva stručna skupa koja su održana nedavno u Požarevcu i u Smederevu, potvrdila je za Podunavlje.info Milena Vasić, savetnik – spoljni saradnik Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja (Školska uprava  Požarevac) i nacionalni koordinator Mreže podrške inkluzivnom obrazovanju.

Skupovi su bili namenjeni koordinatorima timova za inkluzivno obrazovanje u osnovnim i srednjim školama i predškolskim ustanovama Braničevskog i Podunavskog okruga. Skupu u Požarevcu prisusutvovalo je 56 učesnika, među kojima i prosvetni savetnik Draško Grujić, dok su skupu u Smederevu, pored 51 učesnika, prisustvovale i prosvetna savetnica Dušanka Stojković i republička prosvetna inspektorka Vesna Dasukidis.

Cilj održavanja oba skupa proizašao je iz potrebe unapređivanja kompetencija članova timova za inkluzivno obrazovanje u obrazovnim ustanovama Školske uprave Požarevac  za pružanje podrške učenicima iz osetljivih grupa putem izrade individualnih obrazovnih planova (IOP-a).

Kroz prezentaciju,  učesnici su imali prilike i da se bliže upoznaju sa članovima novog Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja relevantnim za inkluzivno obrazovanje i da se podsete procedura u izradi IOP-a. U drugom delu skupa, učesnici su mogli da se upoznaju sa zapaženim propustima u izradi IOP-a i da kroz međusobnu razmenu  identifikuju teškoće i nedoumice pri planiranju i realizaciji obrazovne podrške deci/učenicima sa smetnjama u razvoju  i invaliditetom.

Na osnovu diskusije i postavljanih pitanja, kao i na osnovu evaluacije oba skupa može se zaključiti da i pored primene članova Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja kojima je regulisano inkluzivno obrazovanje još od 2009. godine i dalje ima nepoznanica i nedovoljnog razumevanja značaja učenja u prirodnoj vršnjačkoj grupi, mogućnosti i načina prilagođavanja pristupa učenicima iz osetljivih grupa i načina izrade i primene IOP-a.

Takođe, tokom razmene pitanja i dilema među učesnicima, iskazana je potreba  za podrškom vaspitačima, učiteljima i nastavnicima u obrazovnim ustanovama u uspostavljanju kvalitetne inkluzivne obrazovne prakse.

Ova činjenica uslovila je na skupovima i bliže upoznavanje sa delovanjem Mreže podrške inkluzivnom obrazovanju koja obuhvata model ustanove i stručnjake – pojedince  sa dokazanim uspehom u uključivanju dece iz osetljivih grupa u redovno obrazovanje i iskustvom u obezbeđivanju njihovog napredovanja u učenju i osamostaljivanju za život u zajednici. U tom cilju,  učesnici su upoznati  i sa mogućnostima uspostavljanja kontakata ustanova sa regionalnom Mrežom podrške inkluzivnom obrazovanju čime su, uz evaluaciju, završena oba stručna skupa.

 

 

Čitaj dalje...

Osobe sa invaliditetom u obrazovnom sistemu I deo

SMEDEREVO, 28. oktobar 2017 – Građani Republike Srbije jednaki su u ostvarivanju prava na obrazovanje i vaspitanje, bez obzira na pol, rasu, nacionalnu, versku i jezičku pripadnost, socijalno i kulturno poreklo, imovno stanje, uzrast, fizičku i psihičku konstituciju, smetnje u razvoju i invaliditet, političko opredeljenje ili drugu ličnu osobinu – piše u Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Da li je baš uvek tako, koji su problemi prisutni kada su osobe i pogotovo deca sa smetnjama u razvoju i invaliditetom u pitanju –  o ovoj veoma važnoj temi u okviru projekta “Za život bez prepreka osoba sa invaliditetom” razgovarali smo sa predstavnicima Ministarstva prosvete, lokalne samouprave, organizacija osoba sa invaliditetom, psiholozima, roditeljima i, naravno, učenicima sa invaliditetom.

Volela bih da deca koja nemaju problema, prihvate decu koja imaju, kao da su oni

Devojčica L. D. je vesela, pametna, lepo se izražava i dobar je đak. Gluva je od rođenja. Kaže da je imala teško detinjstvo, operacije, ali i dosta nevolja u odnosu sa drugom decom s kojom je trebalo da podeli školske uspomene.

„Imala sam dosta problema sa decom zato što mi je učiteljica pomagala najviše da savladam gradivo. Učila me je da manje obraćam pažnju na decu, ali to nije uvek uspevala zato što sam osetljivo dete i bila sam previše tužna. Kada sam krenula u peti razred nastavnici su obraćali pažnju zbog invaliditeta i lepo smo komunicirali. U poslednje vreme ne obraćaju više pažnju, ne trude se dovoljno oko dece koja imaju problem, pa nekad ne mogu da postignem nastavno gradivo.“

Ima i predlog – da se smanji obim nastavnog programa za takvu decu kako bi se prilagodila i uspela maksimalno da odgovori obavezama. Volela bi, kaže, da deca sa invaliditetom imaju pomoć svakodnevno.

„Najviše me zanima svet, istorija, geografija i teorija o živim bićima, biljkama, biologija. Želim što više da znam, da bih se pripremila za ulazak u taj svet odraslih. Nastavnici iz ovih predmeta mi daju dodatnu motivaciju da učim, da naučim i da to znanje prenosim budućoj deci. To mi je jako lepo i volela bih da radim sa decom. Pošto sam tako drugačija, zanima me i okrenuta sam umetnosti, crtanju, muzici. Počela sam i sama da kuvam, da smišljam i svoje recepte za kolače. Volela bih da deca koja nemaju problema, prihvate decu koja imaju, kao da su oni, ali to nije moguće“, zaključuje ova devojčica kojoj se zahvaljujemo što je sa nama podelila svoja razmišljanja i izvinjavamo što smo joj prekinuli doručak.

Od vrtića sve počinje, u školi se nastavlja

Zorica Stanojević, psiholog u PU „Naša radost“, kaže da je u toj ustanovi u vrtićima petnaestoro takve dece kojoj treba ukazati naročitu pažnju u obrazovanju i vaspitanju. Na teritoriji koju pokriva „Naša radost“ ima ih sigurno više, broj bi sigurno bio veći da je drugačiji odnos, pre svih roditelja ove dece.

„Radimo sa roditeljim, da to prihvate, to je najteži posla. Ima ih koji dobro prihvataju, ali ima i onih koji nisu svesni problema i odustaju, deca im nisu redovna, što je neophodno da bi se s decom radilo na socijalizaciji i komunikaciji, što je naša prvenstvena uloga“, objašnjava psiholog.

Dušica Stojković, prosvetni savetnik u smederevskoj kancelariji Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Školske uprave Požarevac, rekla je za Podunavlje.info da u ovoj školskoj godini  u osnovnim školama na teritoriji Smedereva, u okviru redovnih odeljenja, nastavu pohađa osamdesetoro dece sa nekim teškoćama ili smetnjama u razvoju po individualnom obrazovnom planu.

„Različite su poteškoće koje se manifestuju kod ove dece, tako da su individualni obrazovni planovi različiti. Neka deca imaju poteškoće u savladavanju samo određenih predmeta, kod nekih je potrebno prilagođavanje za sve nastavne predmete, tako da se prilagođava potrebama svakog pojedinačnog deteta. To je proces inkluzije koji je i opšta društvena tema, ne samo za obrazovanje nego i za ostale segmente u društvu. Pored toga, u pojedinim osnovnim školama postoje i specijalna odeljenja u kojima se školuju deca koja imaju višestruke smetnje sa kojima rade stručnjaci iz određenih oblasti, ne mogu nastavnici iz redovne nastave, nego defektolozi obučeni za rad sa takvom decom. Takve dece na teritoriji grada Smedereva je negde oko 70 u ovoj školskoj godini, uzrasta od prvog do osmog razreda. Ranije je u Smederevu postojala Specijalna škola, kada je ona rasformirana, neke škole su preuzele ta odeljenja tako da egzistiraju u OŠ „Dr Jovan Cvijić“, „Branislav Nušić“, „Jovan Jovanović Zmaj“, u seoskim školama u Kolarima, Vranovu. U OŠ „Dimitrije Davidović“, „Branko Radičević“ postoje ta specijalna odeljenja. Što se tiče inkluzije, sve škole imaju decu kojoj prilagođavaju rad prema individualnim obrazovnim planovima.“

Svaka škola, objašnjava savetnica ima stručni tim za inkluzivno obrazovanje koji prati napredovanje te dece. Na period od tri do šest meseci se analizira rad sa tom decom i njihovo napredovanje i ako je napredak uočljiv preduzimaju se određene mere, a ako dete stagnira ili nije napredovalo u očekivanom obimu, onda se taj individualni obrazovni plan revidira i opet prilagođava detetovim potrebama.

„Kod upisa u srednje škole, imaju podršku, to je i zakonska obaveza, da se upisuju i raspoređuju prema njihovim i potrebama i željama, a uzima se u obzir i mišljenje stručnog tima iz svake škole i zdravstvene komisije koja se formira za upis, tako da se deca sa teškoćama u razvoju raspoređuju u srednje škole pre zvanične raspodele. Na osnovu ovogodišnjeg upisa, u srednje škole je upisano oko četvrdesetoro dece za ceo okrug, od toga je 19 u Smederevu. prema ovim afirmativnim merama, odnosno i srednju školu su nastavili da pohađaju prema individualnom obrazovnom planu“, iznosi podatke za srednje škole savetnica.

Inkluzija: Višak problema, manjak rešenja, ali ima i dobrih primera

Predstavnici osoba sa invaliditetom, međutim, ukazuju da u ovoj izuzetno važnoj oblasti (učenici sa smetnjama u razvoju, invaliditetom u obrazovnom sistemu) ima više problema zato što, po njihovom mišljenju, malo toga je prilagođeno potrebama takvih učenika, počev od nepripremljenosti nastavnog osoblja za rad sa decom do nepostojanja fizičke pristupačnosti, posebno u ruralnim sredinama. Tu je i nedostatak literature npr. za osobe sa oštećenim vidom, ali i veoma važan odnos vršnjaka prema ovoj deci. Poručuju da je potrebno pokrenuti inicijativu da se problem prepozna i da se adekvatno rešava. Baveći se ovom kompleksnom temom, saznali smo sledeće:

„Inkluzija nije samo način rada sa decom u razredu. Osobe uključene u inkluziju imaju pravo na stimulativna sredstva tokom školovanja, obezbeđivanje udžbenika i drugih nastavnih sredstava koja su im potrebna. Pogrešno je mišljenje da samo osobe sa smetnjama u razvoju imaju pravo na inkluziju. Ne, naprotiv. Osobe sa telesnim invaliditetom jesu onemogućene u nekim stvarima (pristupačnost), ali kada je u pitanju savladavanje gradiva, određene osobe nemaju tih problema. Udruženje amputiraca je imalo osam osoba koje su bile u inkluziji. Mnogi su završili, neki su upisali fakultet, a neki su sada na školovanju. Problem su škole koje nemaju stručne kadrove da prepoznaju tu decu. U nekim školama i ne znaju da imaju decu sa posebnim oblikom invalidnosti. Nedopustivo je da pojedini rukovodioci u školama ne znaju da imaju decu bez ekstremiteta. Problem je u školi, recimo, da se napravi rukohvat koji pomaže takvim osobama da se pridržavaju tokom kretanja uz i niz stepenice. Nemoguće je svuda ugraditi liftove, ali je potrebno tim osobama omogućiti bezbedno kretanje. Kategorije sa telesnim nedostatkom nisu osobe sa intelektualnim smetnjama. To su osobe koje kvalitetno savladavaju gradivo“, kaže je Jovan Jovanović, predsednik Organizacije osoba sa amputiranim ekstremitetima.

Slađan Jovanović je predsednik je Udruženja roditelja i staratelja dece i omladine sa hendikepom.

„Kao otac deteta, koje je završilo  Ekonomsko trgovinsku školu, mogu da kažem da smo imali mnogo problema. Jedna smo od prvih porodica koja je uspela da se izbori za inkluziju, jer smo bili uporni i bukvalno ’dosađivali’ svim nadležnim institucijama u gradu, dok nismo uspeli da ostvarimo cilj i upišemo dete u školu u okviru inkluzije, a taj problem se i danas javlja.  Da podsetim, inkluzivno obrazovanje podrazumeva da dete sa invaliditetom ili smetnjom u razvoju, prati redovan nastavni program sa ostalom decom, s tim što je tom detetu smanjen obim gradiva i kriterijum ocenjivanja. Dete prvo mora da prođe interresornu komisiju, koja u odnosu na stepen invalidnosti, procenjuje koliko je dete u mogućnosti da prati redovan nastavni program. Na taj način detetu omogućavaju da završi redovnu školu, najvažnije je što su u razredu sa ostalom ’zdravom’ decom, pomažu jedni drugima, sarađuju na svakom nivou, druga deca priskaču u pomoć, barem je tako bilo u slučaju mog deteta“, priča ovaj otac.

„Što se prosvetnih radnika tiče, zavisi od osobe do osobe, kakav pristup ima prema takvoj deci. Čini mi se da nisu svi ni spremni a ni voljni da rade taj program zato što ih usporava u radu. Treba objasniti ostaloj deci, pa posvetiti posebnu pažnju tom jednom detetu i onda se tu gubi dosta vremena. Hvala Bogu, velika većina je prihvatila inkluzivno obrazovanje i na osnovu ličnog primera mogu da izrazim zadovoljstvo  odnosom razrednog starešine u srednjoj školi i ostalih profesora. Ima još uvek nerazumevanja, neki još nisu dovoljno edukovani, spremni, ne znam iz kog razloga, ali je sve više ljudi koji to shvataju ozbiljno i posvećuju više pažnje ovaj deci. Generalno, sada smo zadovoljni kako je bilo u početku, ali ima još mnogo toga da se ispravlja, ali o tom potom. Treba raditi na promeni svesti“, kaže Jovanović za Podunavlje.info i  zaključuje da „našoj deci ne treba puno, samo malo pažnje“.

Dodaje da je, zbog nepostojanja jedinstvene evidencije o broju dece i omladine sa invaliditetom, Udruženje roditelja i staratelja pokušavalo je da sazna preko nadležnih institucija koliki je taj broj, međutim još uvek nemaju tu informaciju. Rešili su da od proleća iduće godine pokušaju sa Centrom za socijalni rad da naprave zajedničku koordiniranu akciju i pokriju celu teritoriju grada kako bi utvrdili tačan broj ove dece.

Pomoćnik gradonačelnika Smedereva Miša Ivković rekao nam je da je Grad Smederevo dosta uradio na unapređenju položaja osoba sa invaliditetom, naročito dece i omladine, uz napomenu da uvek može bolje i više i, u okviru ove teme, istakao pilot projekat – lični pratilac, kao jedan od značajnih u okviru nadležnosti  lokalne samouprave, na koji je, kako kaže, lično ponosan. Smederevo je, prema njegovim rečima, jedan od retkih gradova koji je omogućio da svako dete iz populacije osoba sa invaliditetom, čija je škola iskazala potrebu i iterresorna komisija dala saglasnost, ima pratioca.

„Posle Beograda, mislim da smo jedini grad koji je implementirao ovaj program. Prvo, kao pilot projekat, da vidimo kakav će prijem imati kod predstavnika škola i same dece. Trenutno imamo 12 ličnih pratilaca na teritoriji Smedereva, u gradu i u selima, u zavisnosti od potreba koje su iskazale škole. Po ovom pitanju poslednju reč daje interresorna komisija, koju čine socijalni radnik, psiholog i pedijatar. Kao stručnjaci u svojim oblastima, oni odlučuju o tome kome je lični pratilac zaista potreban. Na osnovu iskustava ovog pilot projekta i, pre svega, iskazanih realnih potreba, gradonačelnica je pokrenula inicijativu da se omogući još jedna obuka za lične pratioce i očekujemo povećanje broja, pa će naredna grupa imati 20 do 25 polaznika. Odluka je bazirana upravo na rezultatima koje imamo posle ovog pilot projekta, kao i na osnovu iskazanih potreba, kako bi odgovorili zahtevima na terenu i omogućili školama da apliciraju i dobiju svoje pratioce. Želimo da imamo jednak odnos prema osobama sa invaliditetom, kako u gradu tako i u seoskim sredinama, s obzirom na činjenicu da je od ukupnog broja, nešto manje od 50 posto osoba sa invaliditetom u Smederevu upravo iz seoskih sredina. Pored škole u Mihajlovcu i objekta za predškolsko vaspitanje u Ralji, sada škola u Vranovu ima ličnog pratioca. U OŠ „Sveti Sava“ je napravljen lift upravo za učenike, osobe sa invaliditetom. U ovoj školskoj godini očekujemo kvalitetniju saradnju na relaciji Gradska uprava – škole – roditelji, kako bismo zadovoljili sve potrebe učenika sa invaliditetom u sistemu obrazovanja“, poručio je u izjavi za Podunavlje.info pomoćnik gradonačelnika Smedereva.

 

Projekat “Za život bez prepreka OSI” je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva, na osnovu Rešenja o raspodeli sredstava iz budžeta grada Smedereva za projekte kojima se ostvaruje javni interes u oblasti javnog informisanja za 2017. godinu, broj 400-7077/2017-07 od 16. septembra 2017. godine (Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva)

Čitaj dalje...