28. avgust 2026 – Miloš Pržić je od maja ove godine doktor nauka, radi na Institutu za književnost i umetnost u Beogradu, putuje na posao i zbog posla, bavi se humanitarnim radom, sportom, trenira, nesuđeni je džudista, svira harmoniku i frulu… I, da. Slep je od rođenja.
– Rođen sam u zimu 1989. godine, kažu da je baš bila oštra, posebno tog dana. Rođen sam ranije nego što se planiralo, u sedmom mesecu majčine trudnoće, pa me je to dovelo u inkubator. Taj socrealistički inkubator – ili možda medicinsko osoblje – zakazali su, pa sam potpuno ostao bez vida na oba oka. Urotile se, dakle, i meteorološke i kazuističke okolnosti, ali je beba od kilogram i po, sa koliko sam rođen, ispala žilava, nije tako naizgled krhka dala da je sve to skrha. Moji roditelji su se trudili da detinjstvo provedem što sličnije drugoj deci, da ne osetim da sam po nečemu drugačiji od njih. Tako sam vozio bicikl, padao, igrao se sa drugom decom, u šali volim da kažem da su mi najbolje išle žmurke i ćorave bake. Slepoću sam, dakle, shvatao i prihvatao lagano i neosetno. Bez ikakvih edukativnih materijala, uputstava, Interneta, moji su roditelji težili da mi sve objasne postepeno, slušali su svoju intuiciju i borili se samo za to da normalno odrastem i da normalno živim. Neizmerno im hvala na tome! Da ne beše toga, ništa od ovoga gde sam sada ne bi bilo.
Inkluzija je, objašnjava Miloš, u ta doba bila samo latinska reč, tako da nije bilo mnogo izbora, već je morao da pohađa školu za učenike oštećenog vida „Veljko Ramadanović“ u Zemunu, što je značilo odvajanje od porodice sa sedam godina.
– Internatski život je priča za sebe, valjda bi o njemu mogla da se napiše čitava jedna memoarska višetomna knjiga. Jedan moj poznanik, čovek u već ozbiljnijim godinama pa otuda i zna da artikuliše stvari na način na koji ja još ne znam, taj život svodi na sledeće: „U internatu čovek nauči da jede i kad nije gladan, jer nikad nije dovoljno sit“. Zaista, nije takav život zdrav za dete između sedme i petnaeste godine života. Porodica nedostaje, iako su moji težili da mi uvek budu tu negde, vodili me kući skoro svakog vikenda i po najvećoj bedi kraja devedesetih godina i onog takozvanog oporavka početkom ovog novog milenijuma, po snegu, kiši, vrućini. Ali kod kuće si dva dana, ostalo je milost i nemilost zakona pesnice. Bunili bi se onovremeni pedagozi i nostalgičari, vole da tvrde kako je u školi bilo prelepo i savršeno. Jeste bilo lepih trenutaka, jesu prijateljstva u takvim uslovima slična onima u vojsci, na frontu pa možda i na robiji, u smislu da su snažna i teško raskidiva, ali detetu ipak ništa ne može da zameni sigurnost u koju se iz škole vraća kakvu može da mu pruži samo porodični dom. Zato sam, čim sam imao izbora, odlučio da se vratim u moje Smederevo.
Škola u Zemunu nudila je neke mogućnosti srednjeg obrazovanja, po redovnom programu. Kao što se mogla upisati bilo koja srednja škola nakon završene osnovne u Zemunu, po redovnom programu, tako se isto moglo i na studije nakon završenih smerova koje je nudila i zemunska škola. Iako bi to bilo izvodljivo, i premda ima uspešnih ljudi koji su na taj način nastavili školovanje, Miloš je odabrao da se upiše u smederevsku Gimnaziju.
– Poseban razlog za to jeste filološki smer koji sam žarko želeo da upišem. Postoji i tu jedna anegdotska pozadina. Naime, u ta doba sam svirao harmoniku, uporedo sa osnovnom školom završavao sam i nižu muzičku. Bilo je to istureno odeljenje škole „Kosta Manojlović“ u Zemunu, koje je pridodato školi „Veljko Ramadanović“ kako bi slepim učenicima bilo olakšano pohađanje, posebno zato što je u to vreme dijapazon mogućnosti obrazovanja pa kasnije i za rad slepog čoveka bio nešto ograničeniji nego danas. Išlo mi je dobro, do mere da sam 2001. godine, u šestom razredu osnovne i četvrtom muzičke škole, otišao na međunarodno takmičenje u Italiju, u Kastelfidardo, jedno od najprestižnijih harmonikaških takmičenja. Nisam se tamo baš proslavio, što zbog loše harmonike, što zbog sujete nekih profesora čija imena svi znaju, a koja su na taj način izgleda i stekli. Tada se u meni prelomilo, sećam se, bila je noć, ispred hotela neka tuča, deru se Italijani, a ja ne mogu da spavam pošto duboko razmišljam o sebi, pitam se šta će mi sve ovo kad se toliko namučih, a rezultat nikakav, i to bar da je sve išlo pravilno i pravedno. Sve i da jeste, mi iz Srbije se nismo nešto posebno plasirali. Kako dalje? U odnosu na koga i na šta se meriti, i ko, na kraju, da me uči, kad dalje od ovoga tu gde sam ne može? I šta kasnije? Naravno, ovo poslednje kao dete jesam mogao najjasnije da artikulišem, ali te noći sam rešio da ću da gledam i druge mogućnosti, pa da, ako je moguće, harmonika i ja ostanemo samo prijatelji, bez dubljeg vezivanja. Ali nisam znao šta ću, nije bilo nekih prevelikih interesovanja osim toga, i svi su računali sa tim da ću ja da nastavim da se bavim harmonikom. Onda, jednog dana, čini mi se u osmom razredu, da li u napadu misticizma ili samo u pogodnom trenutku po Božjoj volji, pročitam žitije Ćirila i Metodija, i tako se oduševim svim onim što je tamo opisano, a tiče se prevođenja, pisanja, filologije uopšte, da više nije bilo dileme; filologija!
Miloš je završio filološko odeljenje Gimnazije u Smederevu, pa je potom upisao studije italijanskog na Filološkom fakultetu u Beogradu., školovanje nastavio u Italiji.
– Tamo u Italiji, ne baš one noći kad sam raskinuo sa harmonikom, nego tokom celog boravka, svideo mi se jezik. Svakakva razmišljanja sam čuo o tom jeziku, ljudi mu se često smeju, šegače se i prave viceve na račun italijanskog, ali niko ne može da ospori njegovu lepotu. Tada sam rekao sebi da ću taj jezik jednog dana da naučim. Doduše, nisam mislio da ću baš da ga studiram, ali eto, tako ispade. Nakon toga, upisao sam master na fakultetu za pisano i usmeno prevođenje u Trstu, u ono vreme takođe jedan od prestižnijih fakulteta iz ove oblasti. Tamo sam bio tri godine, pa sam opet odlučio da se vratim, ali sam naišao na velike probleme u traženju posla. Ljudi ne žele da razmotre bilo kakvu mogućnost da zaposle slepu osobu, pa makar ona imala sve potrebne kvalifikacije. Ne pitaju se kako je dotični mogao da nauči to što je završio, ne razmišljaju, jednostavno zatvaraju vrata ljudima pred nosom, pa makar plaćali penale državi zato što nemaju zaposlenu osobu sa invaliditetom na određeni broj radnika. Drugi zaposle nekog sa minimalnim invaliditetom kako bi primali od države subvencije i sve ono što im je potrebno, a ima i onih toliko bahatih da otprilike kažu kako bi sve to bilo super zbog tih subvencija, samo kad biste mogli da radite baš onaj deo posla koji ne možete. Ali zaposlio sam se, nakon nekoliko godina mučenja, u Regionalnom centru za profesionalni razvoj zaposlenih u obrazovanju ovde u Smederevu, i tu radio dve godine, na poslovima prevođenja i držao kurseve italijanskog i engleskog.
Kasnije mu se otvorila mogućnost da dođe na Institut za književnost i umetnost gde i sada radi.
– Šef odeljenja na kome radim i tadašnji direktor Bojan Jović, objasnio mi je tada da zaposlenje na naučnom institutu podrazumeva napredovanje, nešto čega ovde u Smederevu, u Regionalnom centru, po prirodi posla nije bilo, a što meni jeste bio motiv da tražim bolji posao. Master rad koji sam odbranio na fakultetu u Trstu sastojao se od prevoda tekstova iz oblasti dizajniranja i izgradnje ratnih brodova i podmornica. Nisam hteo da sa doktorskom diplomom radim negde kao prevodilac na poslovima koje sam sa masterom već radio, a nisam ni znao za mogućnosti stipendiranja i sve ono što se nudi. doktorandima, nije mi o tome niko govorio pre toga, jer ko bi hteo nije znao, a ko je znao nije hteo.
Tema doktorske disertacije bila mu je„Identitet i alteritet u italijanskim putopisima o slovenskom Balkanu i njihova recepcija na „istočnim obalama Jadrana““.
– Prevedeno na jezik normalnih, u disertaciji analiziram kako tri italijanska putopisca, Alberto Fortis, Đuzepe Barbanti Brodano i Bruno Barili, vide našu kulturu, naš identitet kroz prizmu sopstvenog identiteta. U maju sam odbranio doktorat, i pre manje od mesec dana konačno dobio zvanje naučnog saradnika. To u praksi znači ugovor na neodređeno vreme, kao i mogućnost da pišem projekte, uređujem zbornike, organizujem naučne skupove. Svakako da kod nas treba promovisati italijanske pisce o kojima se zna ali koji se kod nas malo čitaju. Isto tako, Kiš, Andrić, Crnjanski, prevođeni su u Italiji, ali pitanje je koliko se o njima zaista zna. Ne mogu da utičem na širenje znanja o našim piscima u Italiji, ali se nadam da će neki slavista, a nije da ih Italija nema, to učiniti kao što ja želim da našim ljudima pokažem da naše prekomorske komšije i te kako imaju šta da kažu.
Ovaj možda idealističan pristup nauci, kako sam kaže, više je rotarijanski, daš ono što možeš da bi se negde na drugu stranu vratilo. I tako dolazimo do Miloševog humanitarnog rada.
– To sam prepoznao u Rotariju, pored mogućnosti da ostvarim brojne kontakte i ispunim jedan od svojih ciljeva, koji inkluziju dovodi do praktične primene. Mnoga razvijena društva prave veliku grešku prema ljudima sa invaliditetom, što mi kao društvo ne bismo smeli da dozvolimo. Bez obzira da li su to monarhije, republike, da li je na vlasti levi ili desni centar, pa čak i ekstremnije strane, tendencija razvijenih društava je postala sledeća. Invalidima se obezbedi infrastruktura, mogućnosti obrazovanja, daju im se razne olakšice, ali se nekako od njih očekuje i ohrabruju se da funkcionišu isključivo u sopstvenim krugovima. Tome su, istina, često krivi i sami invalidi. Kad naiđem na uspešnu slepu osobu iz. recimo, Velike Britanije, Nemačke, Austrije, Italije, ali i SAD, često će radno mesto te osobe biti usko vezano za inkluziju, osobe sa invaliditetom i slično. Premalo je ljudi koji rade van tih krugova, a upravo je to ključ afirmacije i inkluzije koje su svima puna usta. Došlo je vreme kada treba pomagati spolja. Otud ja u Rotariju, pre svega, da bih, kako rekoh, sklopio poznanstva sa ljudima iz najrazličitijih oblasti, a onda i da se nešto uradi za širu zajednicu, ne nužno i ne samo za one sa invaliditetom. Kao što želim da razbijem predrasudu da je slep čovek sposoban samo da svira, harmoniku, frulu, gusle, isto tako želim da razbijem predrasudu da je Rotari okultna, masonska organizacija. Ne, to je organizacija koja okuplja ljude iz najrazličitijih oblasti i bavi se humanitarnim projektima održivog razvoja. Cilj tih projekata je da se obuhvati što veći broj ljudi. Ono što, ako baš hoćemo, najviše podseća na masoneriju jeste upravo ta umreženost; gde god da se Rotarijanac nađe u svetu i obrati se lokalnom Rotari klubu, naiđe na toplu dobrodošlicu i prijem kao da se javio rodbini. Dva su, dakle, stuba na kojima funkcioniše Rotari, služenje i druženje. Samo na taj način je Rotari internacionala došla dotle da je na pragu iskorenjivanja dečje paralize, Polio fond je jedan od najjačih u Rotari fondaciji, a mnogi Rotarijanci na terenu volontiraju vakcinišući decu protiv dečje paralize tamo gde ta vakcina još nije dostupna.
Od jula ove godine, skromno kaže, ukazana mu je ta čast i poverena odgovornost da predsedava Rotari klubom Smederevo.
– Nešto najveće što je klub uradio od kada sam ja u njemu jeste opremanje urgentnog bloka u Smederevu krevetima, defibrilatorima i drugim neophodnim sredstvima. To samo znači da imam tim kvalitetnih ljudi oko sebe, te se tako nadam da rezultati neće izostati.
Bavljenje muzikom, studiranje, potom i i priroda posla kojim se bavi, ali I strast za putovanjima, vodila su Miloša na razne strane.
– Jesam dosta putovao, premda nisam nikada bio van Evrope. Ako ne računamo Trst u kome sam živeo tri godine, putovao sam raznim povodima, najviše sa Ansamblom narodnih igara i pesama Smederevo, u kome sam godinama svirao frulu. Rumunija, Češka, Nemačka, dvaput Poljska, a onda Portugalija, tri dana autobusom u jednom smeru. To su epske avanture koje se pamte celog života, gde čovek upozna vršnjake iz celog sveta, od Tajvana do Perua. U Madrid sam išao kao predstavnik Saveza slepih. Iz Saveza su me slali još u Bugarsku i Mađarsku, a u Strazburu sam bio kao član Evropske mreže za samostalni život. Putovao sam i na naučne skupove, najsvežiji je skup na univerzitetu u Šjedlcama, blizu Varšave, u aprilu ove godine, gde sam izlagao na temu o instancama slepoće u prva dva romana Umberta Eka. To moje istraživanje će se pojaviti u monografiji koja će se upravo sastojati od radova sa ovog skupa, čija je zajednička tema „Drugost u savremenoj književnosti“. Drugost, tj. alteritet, ista ona pojava kojom sam se, u drugom kontekstu, bavio i u doktorskoj disertaciji. Ali najdraže putovanje mi je iz maja prošle godine, kada sam otišao na Siciliju, na svadbu kod najboljeg prijatelja sa studija u Trstu. To je jedno nezaboravno iskustvo, učestvovanje u običajima koji su u isto vreme tako nepoznati a opet tako slični našima.
Čovek se, na kraju, upitan kako sve to postiže, ima li odmora, vremena za sebe, za obične svakodnevne stvari…
– Neko jednom reče da je život kao moj u stvari život „bez tajm-auta“. Ne bih se saglasio, utoliko što volim da izađem, volim da se družim. Kakav je to italijanista koji istražuje književnost i toliko je tome posvećen, a da ne voli da čuje zvuk sipanja i nazdravljanja, a onda i oseti miris pa ukus kvalitetnog vina? Ipak, muzika i sport pomalo pate, jer ne može baš sve da se postigne u isto vreme. Sport se sveo na teretanu, doduše kvalitetnu, sa trenerom koji je pre svega dobar čovek i drug. Najžalije mi je, međutim, što više ne treniram džudo, a ne stižem više da se posvetim sviranju sa folklorom. Ako i zasviram, to bude za rodbinu ili prijatelje. Na kraju, Salvatore, moj prijatelj sa Sicilije na čijoj sam svadbi bio u maju prošle godine, obećao mi je da će isto tako doći na moju svadbu, a poznato je da su Sicilijanci ljudi od reči. Prema tome, reč za reč, nadam se, ne tako daleko. A na kraju, sve navedeno, nauka, muzika, druženje, gubi smisao ako je smisao samome sebi.
Uprkos svemu ili baš zbog toga – osobe sa invaliditetom koje inspirišu
Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.