SMEDEREVO, 22. novembar 2023 – Srednjevekovna istorija Srbije ostavila nam je više pitanja nego odgovora, a dva od njih, koja i dan danas raspaljuju maštu, glase: gde je sahranjen despot Đurađ Branković i, još bitnije, gde je njegovo blago?
Despot Đurađ, poslednji vladar slobodne Srbije pre njenog konačnog pada pod tursku upravu, umro je o Božiću 1456. godine u Srebrenici pod Rudnikom. Ovaj podatak je, slažu se istoričaru, nesporan. Gde je sahranjen, e to je već pitanje o kome može i obično bude rasprave. Arheolog Dimitrije Madas već četrdesetak godina tvrdi da mu je grob u crkvici u zaseoku Ikonići u Slavkovici kraj Ljiga. Ono što je izvesno jeste da su je tu sredinom 15. veka uz zapadnu fasadu crkve dozidana priprata u kojoj su, u ukopanim kamenim sarkofazima, sahranjene tri ugledne ličnosti, verovatno ktitori. Da li su to Đurađ, žena mu Jerina i jedno od njihove dece? Madas je o tome objavio i knjigu 1984.
U današnje vreme čovek bio očekivao da to relativno lako može da se reši, DNK i ostala čudesa, ali…
Iz kostura najstarije osobe ništa se, što se tiče DNK materijala, ne može izvući, probano je više puta. Pokušaj da se uporedi DNK ženske osobe, da se utvrdi da li je to Jerina, nije dao rezultat, jer Grci, navodno, nemaju uzorak za upoređivanje nekog od Kantakuzina, vizantijske carske porodice iz koje je bila despotova žena.
Samo mesto počivanja Đurđa bitno je za istoriju, ali još više znači onima koji tragaju za njegovim blagom. U kamenim sarkofazima nije pronađeno ništa vredno, što im je samo dalo novog elana. Obodi i strmine Rudnika po ko zna koji put su prekopavane, ne od strane arheologa nego onih koje manje zanima nacionalna baština a više zlato i srebro. Jer, legenda kaže da je blago tu negde, a osnova za nju ima itekako.
Ima ih koji smatraju da se ne mora ići tako daleko, da je blago zakopano tu negde, možda i u samoj Smederevskoj tvrđavi. Ovome ćemo se vratiti još jednom u sledećem nastavku serijala o istorijskim činjenicama, mitovima i legendama iz hiljadugodišnje istorije Smedereva.
Još jedna od nespornih činjenica jeste da je despot Đurađ je bio jedan od najbogatijih vladara u Evropi 15. veka, novac koji je on kovao bio je u opticaju od Novgoroda do Londona. Najznačajniji izvor tog bogatstva bili su rudnici, čak iz 29 se vadilo srebro i zlato.
Srbija je tada, sudeći po nekim izvorima, zaista bila lider u Evropi: iz srpskih rudnika godišnje je vađeno 30 tona zlata i srebra, a u celoj Evropi 47 tona. Samo u Novom brdu kod Prištine vađeno je plemenitog metala da se iskuje 200.000 dukata na godinu.
Đurađ je bio ktitor mnogih manastira, a zahvaljujući tome što je darovao monahe Esfigmena na Svetoj gori sačuvan je jedan od retkih prikaza njegovog lika. U povelji sačinjenoj u Žiči tim povodom stoji zapisano: „Radi toga je i priložilo gospodstvo naše za opskrbu manastirsku, neka se daje svake godine od novobrdske carine po pedeset litara srebra“.
U Povelji su mu se monasi odužili, pa moglo bi se reći, kletvom za onom ko se usudi da spori lik i delo njihovog darodavca.
„Ako se neko obuzet zavišću ili lakomstvom usudi da naruši bilo šta od onog što smo gore zapisali, taj da je proklet od Gospoda Boga Svedržitelja i od Prečiste Bogomatere i od sile časnog i životvornog krsta, i od dvanaest svetih i svehvalnih i vrhovnih apostola, i od trista osamnaest svetih bogonosnih otaca u Nikeji, i od svih svetih koji su od početka sveti ugodnici Gospodnji. Zadatom rečju i zapovešću gospodstva našeg utvrdilo se i zapisalo se godine 6938. septembra 11. u patrijaršiji u Žiči“, piše, pred kraj teksta, u Esfigmenskoj povelji.
Despot Đurađ je, o tome ste mogli da čitate u ovom serijalu, 1453. debelo platio da se mošti Svetog Luke prenesu iz Epira u Smederevo. Koliko je to bilo tačno novca – različite su cifre, najčešće se pominje 30 hiljada zlatnih dukata. Samo višednevno slavlje koje u gradu organizovano ovom zgodom koštalo je, po nekim zapisima, barem isto toliko.
O dobrom stanju državne blagajne kojom je raspolagao svedoči i podatak da je Đurađ, bez većih problema, slobodu Smedereva i Srbije godinama Turcima plaćao dankom koji je prvo bio 50.000 dukata, da bi Turci potom, uvidevši da to za njega nije neki finansijski napor, iznos digli na 60 hiljada. Kada je udavao ćerku Maru za Murata kao miraz je pratio i nekoliko stotina hiljada dukata, ne zna se tačno koliko, a sponzorisao je, verovatno nevoljno, ali se moralo, i obnovu carigradskih bedema.
„Obnovi se ova kula i ovo platio od Đurđa despota Srbije 6956“, piše na dva mesta na bedemima carigradskim, onom ka Mramornom moru i između Kum i Jeni kapije. Onoga godina, 6956, po starostavnom kalendaru, u prevodu je 1448.
O razmerama despotovog bogatstva svedoči i spisak, verovatno nastao pre opsade Smedereva 1439. godine. Tada je Dubrovačkoj republici ostavljen na čuvanje jedan, a drugi deo blaga, poslat je mletačkom duždu, inače Brankovićevom poslovnom partneru. Ukupno je, po nekim izvorima, tu bilo 12 tona srebra i 8,3 tone zlata.
Despot je 1441, dve godine nakon prvog pada Smedereva, dok je bio u Zeti, deponovao deo blaga baš u Dubrovniku. Nakon njegove smrti 1456. i Jerinine godinu kasnije, njegovi sinovi su to potraživali, bilo je ostalo nekih 200 litara zlata.
Kada se sve to zna ne čudi da je despotovo blago i danas mnogima više nego zanimljivo. Na internet sajtovima i forumima tragača za blagom, da i to postoji, svako malo se pojavi neka nova priča, barabar sa onima o nestalom blagu Acteka iz Tenočtitlana ili zakopanom zlatu Konfederacije iz Američkog građanskog rata.
A despotovog blaga nema pa nema, a na ovu krizu baš bi nam dobro došlo.
Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.