SMEDEREVO, 23. oktobar 2022 – U prošlom nastavku serijala o znamenitim Smederevcima bilo je reči o Dini Mančiću, jednom od najvećih ovdašnjih dobrotvora. Ipak, široj javnosti mnogo je poznatiji Ilija Milosavljević Kolarac, čija sudba je vrlo slična Dininoj, baš kao i zaveštanje.
Ilija Milosavljević rodio se u Kolarima, logično otuda i nastavak iza prezimena koji će ga nadživeti, baš kao i ono što je Srblju ostavio.
U Kolarima je izučio osnovnu školu, što će mu, ispostavilo se, biti jedino formalno obrazovanje. Ono drugo, za život važnije znanje, sticao je služeći kod uglednih trgovaca u Vršcu, Pančevu i Beogradu. Iz rodnog sela je krenuo sa 30 para, pričao je kasnije. Iz Vršca se 1817. preselio u Beograd,i postao trgovački kalfa. Tu se i oženio Sinđelijom, kćerkom trgovca Milutina Radovanovića, kod koga je radio. Svoju prvu radnju otvorio je u današnjoj Dubrovačkoj ulici. Iz Beograda odlazi za Pančevo 1828. i trguje svinjama. Pošto je postao svoj gazda pozvao je svoja tri brata, pomogao im da nauče zanat i da rade.
Vrlo brzo postaje poznat u trgovačkim krugovima. Tokom 1828. prešao je u Pančevo sa imovinom od 12.000 forinti u zlatu. Postoji više verzija zbog kojih je otišao u Pančevo. Prema prvoj, knez Miloš je, da bi suzbio luksuz, naredio da se izbatinaju svi mladići, koji nose kape sa zlatnim širitima. Prema drugoj, knezu Milošu se dopala jedna njegova kuća, pa mu je oduzeo. U Pančevu je počeo da trguje, brodove pune žita slao je do Siska, Đera i Beča, gde je to žito prodavao. Upoznao se sa velikim trgovcima i kao Ilija Srbijanac postao poznat u velikom delu Habsburške monarhije. Trgovinu je vodio najpre sa rođakom Đorđem Jovanovićem Servijancem, a kasnije sa Đorđem Vajfertom, dedom čuvenoga pivara. Kada je 1842. tražio i dobio austrijsko plemstvo imao je tri puta više novca nego 1826, a pored toga je kupio i kuću od 10.500 forinti.
– Ja nisam znao ni za glad, ni za žeđ, ni za san kad je trebalo raditi i zaraditi – pričao je prijateljima o vremenu svog poslovnog uspona.
Već tada svoje interesovanje za književnost i prosvetu iskazuje time što, zajedno sa ženom, postaje član Matice srpske. U to vreme daje i novac za štampu „Grofa od Monte Hrista“ Aleksandra Dime, u prevodu Milana D. Rašića.
Posle Sinđelijine smrti, 1856. godine, vratio se u Beograd, gde je trgovao solju i šalitrom. Ispod Varoškapije, u današnjoj Pop Lukinoj ulici, kupio je zemljište i sagradio kuću. Drugu kuću podigao je na Stambolkapiji, današnjem Trgu Republike. Kupovao je nekretnine na prometnim mestima, blizu Turaka, što je tada mnogima smetalo, jednostavno, računao je, i bio u pravu, kako njihovo vreme prolazi, što se zaista brzo i desilo. Otkupio je tako i šanac oko grada, nasuo ga i na njemu izgradio kuću, trgovinu i a apoteku. Postepeno je napuštao trgovinu i sve više se bavio rentiranjem.
Zajedno sa vojvodom Tomom Vučićem 1857. osnovao je Fond za pominjanje onih koji su izginuli za otadžbinu. Novac iz fonda trošen je na pomene poginulima u borbama za oslobođenje od turske vlasti, a na poziv Svetozara Miletića, 1861, dao je prilog za osnivanje Srpske pravne akademije u Novom Sadu.
Ovo ozbiljno nabrajanje i iznošenje podataka, suvoparnu faktografiju, da na momenat prekinemo jednom od brojnih anegdota iz Ilijinog života. Jer, uprkos tome što je gro svog bivstvovanja na ovom svetu provodio baveći se poslom, on je živeo u skladu s vremenom, tako se i oblačio, moglo bi se čak reći da je bio i monden, uživao je i u nekim blagodetima novca koji je pošteno stekao. Kolarac je tako jednom nabavio papagaja, zanimlјivost za Beograd toga doba. Satima je pokušavao da papagaja nauči da kaže „Kolarac“, ali pošto se ptica nije javlјala svaki takav čas završavao bi se njegovim lјutitim rečima „magarac“. Jednoga dana kada se vraćao kući zatekao je ispred kuće mnogo lјudi, koji se smeju papagaju koji govori „Kolarac – magarac“.
Opet nevesela stvarnost: godine 1878. bio je optužen i, bez dokaza, osuđen za veleizdaju, za navodno učešće u Topolskoj pobuni. U zatvoru je proveo nekoliko meseci, posle čega je pomilovan. Iz tamnovanja se vratio narušenog zdravlja i iste godine, u oktobru je umro u svojoj kući na Stambolkapiji.
„Oni su celog svog veka tekli i čuvali da ostave spomen svom narodu“ – ispisano je na nadgrobnom spomeniku Ilije Milosavljevića Kolarca i njegove žene Sinđelije. Epitaf je uklesan po poslednjoj želji dobrotvora koji je umro 18. oktobra 1878. godine.
Godinu dana pred smrt sastavio je testament.
– Sve moje imanje zaveštavam na korist mog naroda – glasila je prva rečenica Kolarčevog testamenta, na užas i Kolarčeve rodbine i vlasti.
Nikada ili baš retko da je bio u ljubavi sa vlašću, pa je tako, kada je njegova rodbina pokušala da obori izjavu Kolarčeve poslednje želje, i vlast je to gotovo s neskrivenom radošću dočekala. Pravna bitka za priznavanje testamenta trajala je tri godine. Naime, dve njegove bratanice povele su postupak za obaranje testamenta, potpomognute režimskom štampom, o da – i tada je toga bilo, a koja je pisala da je Kolarac bio „obrlaćen ili prinuđen“, da je stvaranje zadužbine „partijsko-demonstrativna stvar“ i „opasnost za državu i monarhiju“.
Praktično, vlast je likovala, računajući da će imovinu razvući naslednici, budući da Kolarac i Sinđelija nisu imali dece, te će tako i njegovo ime brzo potonuti u zaborav. Tačka na ova mučna dešavanja stavljena je 1881. presudom Kasacionog suda, koji je potvrdio dokument sa poslednjom voljom Ilijinom.
Sav svoj imetak ostavio je srpskom narodu u cilju širenja nauke i kulture. Оd njegovog imanja trebalo je osnovati i Fond za podizanje srpskog univerziteta, koji će se zvati „Univerzitet Ilije M. Kolarca, osnovan sopstvenim trudom na korist svoga naroda“.
Skladno zdanje Kolarčeve zadužbine, na Studentskom trgu u Beogradu, podignuto je 1932. godine. Arhitekta Petar Bajalović u projektovanju je primenio tada najsavremenija naučna znanja o akustici, pa se Velika dvorana i danas smatra najakustičnijom salom za potrebe muzičkih izvođenja u Beogradu.
Kolarčev narodni univerzitet otpočeo je svoju programsku delatnost 9. oktobra iste godine. Оd početka je otvoren za ljude iz različitih društvenih slojeva, različitog nivoa obrazovanja, različitog uzrasta, za sve one željne znanja i svesne njegove vrednosti. Оn je bio okrenut i onima koje su životne okolnosti onemogućile da se redovno školuju. Оsnovni cilj Univerziteta od početka je bio „da širi naučna znanja i shvatanja, da razvija uticaj primenjenih nauka u narodnom životu i privredi, kao i da neprestano poučava u pojedinim veštinama i umenjima”. Narodni univerzitet, između ostalog, bio je otvoren i prema praktičnim znanjima, pa su tako u njemu organizovani kursevi za poljoprivrednike, zanatlije, trgovce i činovnike.
Nije Kolarac zaboravio ni svoju školu u rodnom selu, jednu od starijih u Srbiji, pokrenutu 1804. Testamentom je ostavio kolarskoj opštini za školu 200 dukata, „da se pomažu dobri, siromašni učenici kolarske osnovne škole“.
Iz sačuvane monografije saznajemo da je škola 1840. godine otvorena u porti. Od 1870. godine za školu je prepravlјena nekadašnja opštinska zgrada. Sadašnja stara školska zgrada je izgrađena 1929, a nova 1966. godine. Zgrada je izgrađena u relativno kratkom periodu zahvaljujući dobrovoljnom radu meštana Kolara. Od 1963. godine škola postaje matična a njoj se pripajaju tada samostalne četvororazredne škole iz Landola, Lunjevca i Binovca. Naravno, s ponosom škola i danas nosi ime Ilije Milosavljevića, sa njegovom bistom ispred ulaza.
Kolarčev narodni univerzitet dodelio je školi u Kolarima Plaketu povodom 185-e godišnjice rada škole, a povodom 5. oktobra 1994. godine, tada dana opštine Smederevo, školi su 1994. godine dodeljena najveća opštinska priznanja – Statueta Đurđa Brankovića i Svetosavska povelja. Školske 1994/95. škola je nagrađena Vukovom nagradom. Kolaracu bi verovatno bilo drago da i to može da čuje.
Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.