Znameniti Smederevci: Despot Đurađ Branković – prvi Smederevac II deo

SMEDEREVO, 17. jul 2022 – U prošlom nastavku smo se bavili životom despota Đurđa pre njegovog dolaska u Smederevo, unekoliko i prilikama koje su ga navele da baš tu izgradi svoju prestonicu. A prilike su bile sve samo ne dobre, ni prvi ni poslednji put Srbija se našla između čekića i nakovnja, s jedne strane Turci, s druge Ugari, trebalo je voditi mudru politiku, a izbor Smedereva za mesto prestonog grada je bio deo nje.

Pre no što će zasesti u Smederevu, Đurađ je, nateran od Turaka, priznao pored ugarske i tursku vrhovnu vlast i plaćao im je godišnje danak od 50.000 dukata. Deo politike odanosti istovremeno i prema Turcima i prema Mađarima morao je da plati i udajom kćeri Mare, koja je postala je žena sultana Murata II, a druga mu se kćer, Katarina, udala za grofa Ulriha III Celjskog, rođaka mađarskog kralja Sigismunda.

Nekoliko je legendi zašto je Đurađ odabrao baš mesto na ušću Jezave u Dunav da tu podigne prestoni grad. Prema jednom mitu, odlučeno je da se zida Smederevo baš tu zato što se guske koje bi tu sletele više odatle nisu selile, a sa mestâ koja je za gradnju birala Jerina – jesu. Pre će ipak biti da su u pitanju praktični razlozi, da nije Jerina birala nego Đurađ, mesto na kome će moći da mu pomognu Ugari u slučaju napada Turaka, a i sa koga će, zbog poseda koje je imao preko Dunava, imati gde i kako da im utekne ako grad padne.

Sa Jerinom je u Srbiju došao njen brat Toma Kantakuzin, već vičan zidanju gradova, njemu je despot poverio vođenje poslova oko podizanja Smedereva, a ovaj je angažovao još neke majstore iz Vizantije. Neki istoričari tome pripisuju sličnost Smedereva tadašnjem Carigradu, dok drugi smatraju da je trouglasti oblik nove srpske prestonice jednostavno nametnuo teren.

Tvrđava i grad su nikli, i za današnje prilike, neverovatnom brzinom. Prvo je podignut za dve godine Mali grad, dvor despotov. Do 1439. na prostoru od deset i po hektara nastao je i Veliki grad, sa 19 kula, crkvom, vojnim logorom, kućama za stanovanje, zanatskim radnjama… Unutar zidova grada živelo je, po nekim procenama, između 4 i 5 hiljada ljudi.

No, da se vratimo Đurđu i njegovom neveselom životu. Jedino što mu nije nedostajalo bio je novac. Po nekim procenama, spadao je u najbogatije vladare u Evropi tog vremena. Dok nisu pali u ruke Turaka, njegovi rudnici, 32 ih je bilo a pre svega Novo Brdo, donosili su mu ogromne prihode. Navodno je iz srpskih rudnika godišnje vađeno 30 tona zlata i srebra, a u celoj Evropi tada 47 tona, ali je to teško proverljivo. U svakom slučaju, BDP nam je, kako bi se to danas reklo, bio baš veliki; samo od rudnika kod Novog Brda stizalo je od 120.000 pa do 200.000 dukata, a oni su činili tek trećinu ukupnih prihoda. Onda ne čudi da budžet despotovine nije bio mnogo manji od nekih u to vreme najvećih evropskih država. Nikada u svojoj istoriji, ni pre, ni posle toga, Srbija nije bila bogatija država.

Za razliku od nekih kasnijih naših vladara, Đurađ to bogatstvo nije uludo trošio. Ulagao je u imanja u Ugarskoj, isto kako bi se to danas to reklo, deponovao je sredstva u Mlecima i Dubrovniku. Priča se da je Dubrovačka republika kupovala slobodu od Turaka zlatom despota Đurađa sve do dolaska Napoleona. Ukupno je u Đurđevo vreme kod Dubrovčana bilo preneto nekih 12 tona srebra i više od 8 tona zlata. Koliko je ostalo posle njegove smrti – ne zna se, ali očigledno ne baš malo.

Novac koji je Đurađ kovao bio je, opet modernim rečnikom rečeno, konvertibilan i vrlo tražena valuta, kojom se trgovalo od Svaružja, današnjeg Novgoroda, preko Budima i Beča, sve do Londona. Menjao se po kursu jedan za jedan za čuveni venecijanski dukat. Čak sedamdeset vrsta zlatnika i srebrnjaka za Đurđevog vakta kovano je u težinama od 0,96 i 1,2 grama. Na aversu je bio vladaočev lik sa natpisom„Gospodin despot Đurđe“, na reversu lav, simbol vladarske kuće Vuković–Branković.

U Budimu, u trgovačkoj ulici zvanoj Italija, sazidao je Đurađ dvorac od bračkog kamena sa odajama čiji su podovi bili obloženi mermernim pločama. Tokom leta, odmarao se u dvorcu Nekudimu, nedaleko od Kupinika, današnjeg Kupinova, na Savi, a i kraj ušća Jasenice u Kubršnicu podigao je raskošan letnjikovac.

Kada je Smederevo u pitanju, despotov dvorac u tvrđavi bio je odelјen od ostalog dela, a iz mnogobrojnih zapisa vidi se koliko je bio bogat i raskošan. Na dvoru su svoje mesto, i uhleblje, našle brojne umetničke duše tog doba, među njima i Kir Stefan Srbin, prvi srpski kompozitor čija su dela sačuvana u neumskoj notaciji, pet do sada otkrivenih liturgijskih pesama. Đurađ je bio nadaleko čuveni mecena, njegov dvor je bio i okupljalište stranih i domaćih književnika, prepisivača i sastavlјača originalnih dela srpske srednjovekovne književnosti. Konstantin Filozof je u Smederevu napisao Žitije Stefana Lazarevića, a od 1428. do 1459. godine na Đurđevom dvoru su nastale čak dvadeset četiri knjige.

Ali pare nisu odlazile samo na raskoš i mentorstvo umetnicima; crkva Svetog Luke zadužbina je despota Đurađa Brankovića, podignuta na njegovom imanju u Sremu. Da li zbog sveca kome je crkva posvećena ili zbog nadanja da će mošti Svetog Luke spasiti Srbiju i Smederevo od nasrtaja nevernika, Otomanskog carstva, Đurađ je za neverovatnih 30.000 zlatnih dukata 1452. godine kupio u Epiru jednu od najvećih svetinja čitavog hrišćanskog sveta. Sveto telo Apostola bilo je smešteno u saborni Blagoveštenjski hram, položeno u pozlaćeni srebrni kivot.

Ono po čemu se despot Đurađ razlikovao od drugih u tom surovom, bespoštednom vremenu bili su obrazovanje i kultura, iz kojih je i proisticala njegova privrženost pravoslavlju. O tome i kraju njegovog nesrećnog života u sledećem nastavku.

Foto/ilustracije: podunavlje.info, Grad Smederevo, Muzej u Smederevu

Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Skorašnji članci