Tvrđava 2  – Mitovi i legende, kako je Smederevo postalo Jerinin grad

SMEDEREVO, 10 oktobar 2021 – U prošlom nastavku serijala „Putokazi – do Smedereva i u Smederevu“ stigli smo do Tvrđave i pokušali da, u tom prvom delu, objasnimo razloge zašto je baš ovde podignuta. Najavili smo i da ćemo se u onom što sledi pozabaviti gradnjom i, pored za njeno postanje najpre zaslužnog Đurđa, nezaobilaznom figurom kada je o tom delu istorije Tvrđave reč – likom i delom Jerine.

I dok je despot Đurađ i do dana današnjeg ostao pozitivac, za početak ima i školu i ulicu u Smederevu, a svako malo se priča o podizanju mu spomenika, što je sada je ponovo aktuelizovano, njegova žena je ostala – prokleta. Mnogo je razloga tome, a preovlađuje narodno predanje, onovremena propaganda i parapolitički marketing. Fake news i izvrtanje činjenica, kada je politika u pitanju, za Srbe, dakle, nisu nikakva novost.  Započeto u petnaestom veku ostalo je do danas, pa sada da prošetate Smederevo i da pitate ko je bila Irina Kantakuzin, verovatno biste malo tačnih odgovora dobili, ali da u pitanju stoji ime sa prefiksom, ono „Prokleta Jerina“, e tu ne bi bilo problema…

No, da se vratimo gradnji Tvrđave, a posle ćemo Jerini. Osnovu utvrđeno grada čine dva nepravilna trougla, opkoljena vodom dve reke i dva kanala. Do 1439. na prostoru od deset i po hektara podignut je i Veliki grad sa 19 kula, crkvom, vojnim logorom, kućama za stanovanje, zanatskim radnjama… Unutar zidova grada živelo je, po nekim procenama, između 4 i 5 hiljada ljudi, a po zapisu Evlije Čelebije, osmanskog putopisca iz XVII veka, unutar zidina moglo da stane i 10.000 askera, toliko brojne vojne snage. Iako se radilo o čvrstoj građevini od kamena, za čiju izgradnju su bili angažovani vrhunski neimari iz Dubrovnika i Carigrada, imala je jednu manu – bila je građena za napad i odbranu od hladnog oružja, a zna se da je XV vek uveliko bio vek vatrenog oružja. Smederevska tvrđava je koncipirana kao grad sagrađen za borbu i odbranu od i sa hladnim oružjem. Topovskih mesta u početku nije bilo, a tek su Turci, pošto su je zauzeli, 1480. godine, pojačali za tu namenu predviđenu odbranu dodajući ispred sva tri ugla po jednu savremeniju nisku baterijsku kulu.

Iste godine kada je Tvrđava završena, Murat II sa 130.000 vojnika i tromesečne opsade osvaja grad. „Pošto je Đurađ shvatio da njegove snage nisu dovoljne da se odupre zetu, naoruža dobro grad Smederevo, ostavivši u njemu za odbranu jednog svog sina, a sam pređe Ugrima sa svojim drugim, mlađim sinom i sa celom porodicom, vodeći sa sobom mnogo sveštenika“, zapisao je dubrovački monah i istoričar Mavro Orbin u svom Kraljevstvu Slovena. Tek pet godina kasnije, posle tursko-ugarskog rata 1444, Tvrđava je vraćena Đurđu. I narednih 12 godina, do njegove smrti, ona postaje centar političkog i društvenog života. Za vreme despota Đurđa i njegovog sina Lazara tu je radila kovnica novca. Pored lava koji korača, heraldičkog simbola porodice Branković, na novcu se u više različitih varijanti javlja i natpis koji je označavao ime grada Smedereva.

U svakom slučaju, Smederevska tvrđava je bila poslednje veliko ostvarenje srpske vojne arhitekture. Smederevski grad bio je, kada se izuzmu utvrđene varoši, jedna od najvećih srednjevekovnih tvrđava u Evropi.

A da bi se napravila takva tvrđava bilo je neophodno mnogo rada, naravno i prisilnog – kuluka, koji je pripisan, kome bi drugom, despotici Jerini. Izgradnja tvrđave trajala je punih 11 godina, a da sve bude gore, radovima je rukovodio Jerinin brat Đorđe Kantakuzin sa grčkom vojskom, što je dodatno stvaralo nezadovolјstvo u narodu i na kraju dovelo do toga da ona zauvek bude upamćena kao surova i bezdušna despotica. Zbog velike brzine kojom je Tvrđava pravljena mnogi graditelji su umrli od iznemoglosti radeći na građevini. Čak su, po njenoj zapovesti, navodno, i trudnice morale da nose teško kamenje. A to kamenje je stizalo sa raznih strana,sa Kosmaja ali i iz tvrđave Ram na Dunavu, pa i iz  Viminacijuma. Tada se baš nije mnogo marilo za kulturno-istorijsko nasleđe.

Narod je krivio Jerinu i zbog toga što se Đurđeva i njena ćerka Mara 1435. godine udala za sultana Murata II. I ta je priča malo kompleksnija. Naime, kako bi smirila strasti sa Ugarima, Jerina je svoju kćer Katarinu udala za grofa Urliha II. Turcima se nije dopao ovaj savez i odmah su zatražili drugu kćer, Maru. Jerini je, kažu, veoma teško pao ovaj rastanak, pogotovo jer je Mara odlazila u harem.

Uzgred, prema istorijskim izvorima, Jerina je bila druga žena despota Đurđa. Ne zna se ime njegove prve žene sa kojom je imao ćerku Jelenu, ali je izvesno da je bila trapezuntska princeza. Za pomenutu Maru, Đurđevu, navodno, najstariju kćerku, ne zna se pouzdano da li je bila Jerinina ili Đurđeva ćerka iz prvog braka. Sa despotom Đurđem, kažu knjige starostavne, Jerina je imala petoro dece.

Despot Đurađ i despotica Jerina, autor slike Nebojša Đuranović

Jerina je kao prokleta u ostala opevana u narodnim pesmama, zapisano da je iz nje zračila nekakva demonska sila pa bi svaki put kad ustane iz trave, trava pod njom izgorela. Kao da to sve, uz krivljenje za kuluk i „prodaju“ kćeri Turcima nije bilo dovoljno, u tim pesmama joj je dodeljena i, za ono vreme, ma i sadašnje, ne baš prijatna seksualna konotacija. Em je, dalo bi se po pesmama zaključiti, bila promiskuitetna, em su ti njeni ljubavnici-nesrećnici tužno završavali. Ostala je legenda da je mladim momcima nakon provedene noći s njima odsecala glave, kao i da se neki mešter zbog ljubavnih jada, s Jerinom podrazumeva se, bacio s kule u mutno Dunavo.

A bilo je i drugih primera:

Šetala je Jerina gospođa po lijepom ravnom Smederevu.

Susreo ju Damnjan Šainović.

Govorila Jerina gospoja: „Ljubi mene, Damnjan Šainović.“

Govorio Damnjan Šainović:

„A boga mi, Jerino gospođo,

[ja] kada sam k Smederevu doš’o.

a ja sam se Đurđu zaklinjao,

da ja Đurđu vrlo pravo služim,

da mu hile nikad ne učinim ni u gradu ni u b’jelu dvoru,

a kamoli da mu lјubu lјubim.

„Al’ govori Jerina gospođa:

„A boga mi, Damnjan Šainović,

moli boga da ja još poživim,

vratiću ti žalost za sramotu.“

Antologija narodnih balada, Krnjević, Hatidža (1978)

Jerina je umrla je kao monahinja u Rudniku 1457. godine, a da tragedija bude veća, pretpostavlјa se da je otrovao njen sin Lazar.

Kako bilo, osim smederevskog, stari gradovi širom prostora naselјenih  Srbima po njoj su dobili imena  – Jerinin grad. Ima takvih desetak, neki su građeni i pre njenog vremena, neki i posle. To „Jerinin“ je, valjda, neka oznaka za način na koji su građeni, na narodnu muku.

U Jerininu odbranu tek su u ovom veku stale – žene. Njenu u suštini tragičnu sudbinu, uz zanimljiv i vredan rad Milese Milinković „Jerina Branković: Prokleta jer je ’rušila’ poredak’“, obradila je ponajbolje i jedna – Šveđanka. Anastasia Larvol je autorka studije „Prokleta Jerina – Medijski linč obrazovane i jake vladareve žene 15. vek“, pa ako vas zanima ova materija oba pomenuta dela se mogu naći na Internetu.

Na kraju, ostala je legenda o blagu, uz ono čuveno Đurđevo, koje je Jerina, pre nego što su osvajači prodrli u utvrđenje, zakopala negde na prostoru tvrđave, da ga nikada ne nađu. Predanje kaže da se za Đurđevo, možda i Jerinino blago, negde uoči Ivanjdana nebesa tri puta otvaraju i da tada mesta na kojima je zakopano svetle plavičastim sjajem.

Bar za sada, ništa slično nije pronađeno, mada iskopavanja u Tvrđavi i dalje traju, sada je na red došla Varoška kapija, pa ko zna. Tako se, nešto drugo tražeći, stiglo i do prilično misteriozne crkvice u Tvrđavi, a pronađen je i grob za sada nepoznate plemkinje i nakit neprocenljive vrednosti u njemu.

Predmete od keramike i srednjovekovno oružje, više niko i ne broji, a sve ovo se može pogledati u obližnjem smederevskom muzeju, o kome će tako biti reči, kada završimo sa Tvrđavom.

Foto/ilustracije: Muzej u Smederevu, Wikipedia, srpskaistorija.rs, podunavlje.info

Do Smedereva se može stići na više načina. Drumom iz pravca jugoistoka auto-putem E-75, isto i severozapada, iz pravca Beograda, a tu vam je na raspolaganju i stari put od Beograda preko Grocke. Smederevo ima trostruku vezu s auto-putem; preko izlaza kod Vodnja, Ralje i Kolara. Sa severa, drumom dolazi se preko mosta na Dunavu, poslednjeg prelaza preko ove reke, kada se prođe Beograd, sve do Đerdapa. Autobusom iz tog pravca na raspolaganju vam je mnoštvo polazaka, čiji raspored možete da vidite ovde.

Pravac prema Požarevcu, iz koga jedino možete vozom doći u Smederevo, istovremeno je i veza sa gradovima na Dunavu nizvodno od ušća Velike Morave (Veliko Gradište, Golubac) i sa područjem Đerdapa.

Smederevo se nalazi i na međunarodnoj Dunavskoj biciklističkoj ruti Euro Velo 6, na trasi koja vodi od Atlantika sve do Crnog mora. Na internet stranici The Danube Regional Development Project mogu se pronaći detaljne informacije o Dunavskoj biciklističkoj ruti, a u sekciji 5 opis dela rute,

Na kraju, za one sklone avanturi, tu je i koridor 7 – Dunav, na kome, nažalost, još nema komercijalnog putničkog prevoza do Smedereva, ali tu su uvek alternativni način. Pored Smedereva Dunav protiče u dužini od 25 kilometara, od Orešca na 1.124 do ušća Morave na 1.103 kilometru Dunava.  Ova reka pored Smedereva teče pravcem zapad-istok, od Orešca do Kuliča,sa širinom korita od 800 do 1.300 metara. Kod Smederevske tvrđave je rečnim ostrvima razdvojen u tri kraka od kojih je desni najširi i najdublji.

Projekat „Putokazi – do Smedereva i u Smederevu“ sufinansiran je iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 

Skorašnji članci