SMEDEREVO, 25. jul 2021 – Malo je čudno, priznaćete, da se nekom ko, recimo, prvi put dolazi u Smederevo nudi da vidi nešto čega nema. Dobro, nije baš da skroz nema, ali ono što je od Jezave ostalo u gradu, taj patrljak, zaista nije reprezentativno. Možda, ali je zato priča zanimljiva i makar zbog toga treba sići do reke. I do ove reke.
„Otoka Moravska, koja pod Smederevo utječe u Dunavo“. Ovo je u svom „Srpskom rječniku“ pod odrednicom Jezava napisao Vuk Karadžić. Nije ulazio u tumačenje reči, mada je iz Vukovog pa i ranijeg vremena ostala priča da je ime dobila jer je u vreme velikih vodostaja postajala plaha i nepredvidiva, da se naprečac izlivala iz korita, plavila i Godominsko polje i varoš. Izazivajući jezu.
Otkad je srpskog jezika, Jezava je bila i sinonim za mitsku reku koja u imenu nosi prokletstvo. I zaista, gledano s njene strane, strane reke, ko je kleo nije dangubio. Jer, posle svih mena kroz koje je prošla, od Jezave je za viđenje ostalo samo ušće, koje je sada već više od pola veka praktično tek zatvoreni rukavac Dunava.
Sve se, naime, promenilo pred kraj 19. veka. Jezava je od Velike Morave 1897. odvojena nasipom i umirena, tako narodu rekoše. Ni to nije bilo dovoljno, u narednom veku, 1967. godine reka je „regulisana“, kako se pa tada govorilo. Praktično je presečena tako da se više ne uliva u Dunav, a na njenom bivšem ušću je izgrađena marina, duga nekoliko stotina metara, mesto na kome brojni Smederevci sada vezuju čamce, van domašaja moćnog Dunava. Samo treba da se izbore sa rastinjem koje svako malo prekrije vodu, a onda ako dođe vojska da to malo izgrabulja – dobro… Ako ne, nekada se protok vremena i hladnoća koja zimom ovlada postara da se neželjene biljke prorede, toliko da se sa veza može na reku. Onu drugu – Dunav. Jer u ovoj nema šta da se traži. I riba je pobegla, uglavnom, ako se ne računaju kesege i one male alave buljave, koje bi i sopstveni rep pojele da im se ponudi na udici.
Dakle, nema više jeze, al’ nema ni Jezave. Barem ne onakve kakvom je pamte stari, sada već najstariji Smederevci. Zvanično je još uvek dugačka 47 i po kilometara, tako se vodi u popisu reka, ali gledajući sa njenog ušća to bi se teško dalo zaključiti, za tako nešto treba da se krene po selima kroz koja (još uvek ili za sada?) protiče.
Zašto je to učinjeno Jezavi? Činjenica je da je, kako je rečeno, reka bila plaha i nepredvidiva, da je počesto iskakala iz svog korita na užas lokalnog stanovništva, plaveći plodne njive, pa i kuće. A i fabrike. Naročito Radionicu za popravku železničkih vagona, potonju fabriku „Heroj Srba“, još kasnije firmu na istom mestu znanu po skraćenici Želvoz.
Naknadna pamet kaže da je sve je to moglo da se reši sa nekoliko nasipa, u čemu se sa vekom ili pola veka zakašnjenja sada slažu i laici i stručnjaci. Ali, Smederevu pa i Srbiji, nikada nije falilo ljubitelja „konačnih rešenja“. Tako je Jezava sahranjena da, izgleda, nikada ne oživi.
Mada, nije da nije bilo planova da se to promeni. Jedan od njih je bio da se tu podigne ogroman, aktuelnim rečnikom rečeno verovatno „najveći u istoriji“ bazen. Malo izgledniji plan, ali samo zbog toga što su u njega bili uključeni i Nemci, bio je da se tu izgradi marina za pristajanje međunarodnog brodovlja i jahti. Ni od toga nije bilo ništa, mada je prezentacija plana bila zaista na nivou, kompjuterske slike u boji, detaljni nacrti… Moguće, da ne budemo nepravedni, da je sve odloženo, da se čekaju neka bolja vremena, ali koja, što se Jezave tiče, nikako da dođu.
Na kraju, onom do koga je nekadašnja reka stizala, i ime ušća Jezave u Dunav je interesantno – Čevrntija. Ovaj arhaični izraz koristio se za vir, vrtlog. Na mestu ulivanja Jezave u Dunav stvarali su se virovi, u vreme dok je to bila prava reka, a u njih su, po predanju, gatare bacale čini. Da li su se, i to može biti, neke bačene otele kontroli, sa činima nikad nisi načisto, pa je i reka prokleta, kao i gospodarica susednog zdanja, donekle sličnog imena, čuvena Jerina? Ko bi ga znao. Uglavnom, reke kao takve više nema. Ostala je uspomena i nada da će joj se jednom sudbina preokrenuti, da Smederevo opet bude grad na dve reke, onakav kakvim ga je Đurađ praveć Tvrđavu, zajedno sa pomenutom Jerinom, baš sa tom namerom i baš tu onomad načinio.
Do Smedereva se može stići na više načina. Drumom iz pravca jugoistoka auto-putem E-75, isto i severozapada, iz pravca Beograda, a tu vam je na raspolaganju i stari put od Beograda preko Grocke. Smederevo ima trostruku vezu s auto-putem; preko izlaza kod Vodnja, Ralje i Kolara. Sa severa, drumom dolazi se preko mosta na Dunavu, poslednjeg prelaza preko ove reke, kada se prođe Beograd, sve do Đerdapa. Autobusom iz tog pravca na raspolaganju vam je mnoštvo polazaka, čiji raspored možete da vidite ovde.
Pravac prema Požarevcu, iz koga jedino možete vozom doći u Smederevo, istovremeno je i veza sa gradovima na Dunavu nizvodno od ušća Velike Morave (Veliko Gradište, Golubac) i sa područjem Đerdapa.
Smederevo se nalazi i na međunarodnoj Dunavskoj biciklističkoj ruti Euro Velo 6, na trasi koja vodi od Atlantika sve do Crnog mora. Na internet stranici The Danube Regional Development Project mogu se pronaći detaljne informacije o Dunavskoj biciklističkoj ruti, a u sekciji 5 opis dela rute,
Na kraju, za one sklone avanturi, tu je i koridor 7 – Dunav, na kome, nažalost, još nema komercijalnog putničkog prevoza do Smedereva, ali tu su uvek alternativni način. Pored Smedereva Dunav protiče u dužini od 25 kilometara, od Orešca na 1.124 do ušća Morave na 1.103 kilometru Dunava. Ova reka pored Smedereva teče pravcem zapad-istok, od Orešca do Kuliča,sa širinom korita od 800 do 1.300 metara. Kod Smederevske tvrđave je rečnim ostrvima razdvojen u tri kraka od kojih je desni najširi i najdublji.
U tekstu korišćene fotografije: podunavlje.info©, FB stranica Ulica sećanja, mape GeoSrbija i sr.wikipedia.org
Projekat „Putokazi – do Smedereva i u Smederevu“ sufinansiran je iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.