SMEDEREVO, 22. novembar 2018 – Zapisa o Smederevu za vreme nemačke okupacije tokom Velikog rata nema baš mnogo. Zbog toga je dragoceno svako pisano svedočenje, pogotovo iz pera ljudi kakav je bio Milan Jovanović Stojimirović, kasnije novinar i urednik više listova. Treba imati u vidu da je tekst koji sledi objavljen u „Beogradskim novinama“, listu koji su nemačke vlasti izdavale za vreme okupacije Beograda počev od 15. decembra 1915. pa sve do 29. juna 1918. Štampan je i ćirilicom i latinicom, u Carskoj i kralјevskoj gubernijskoj štampariji, na srpskom jeziku sa nekim nemačkim tekstovima, a kasnije i na mađarskom. U početku je izlazio tri puta nedelјno, a od 1916. svakog dana. U redakciji ovih novina je bio i poznati pisac Bora Stanković, koji je tu, nakon povratka iz austrougarskog zaroblјeništva, prihvatio posao urednika kulturne rubrike kako bi prehranio porodicu. Ipak, osnovni cilj lista bio je da uspostavi kontakt nemačke okupacione vlasti sa srpskim narodom i u tom svetlu treba gledati, i čitati, i ovaj Stojimirovićev tekst. Pre je reč o subjektivnom, dnevničkom zapisu, ali dovoljno ilustrativnom da nam bar nekim sličicama iz svakodnevnog života prikaže stanje u Smederevu tokom okupacije.
Beogradske Novine, subota, 5. januar 1918, br.5
de T.:
Jedno putovanje u Smederevo
Najzad sam se krenuo jednoga dana. Vreme je bilo maglovito i kišovito. Divlјe plovke su letele oko naše lađe, pored koje su promicale s jedne strane brda a s druge vrbaci u ravnici.U malom, crvenom salonu naše stare lađe, sedeo sam s dve gospođe. Jedna je htela da joj pričam, druga da mi priča. Neke su dame pile kraker i silno uzdisale, i žalile se na vreme, muževe i sudbinu. Jedna Jevrejka je jela od Beograda do Smedereva mušmule, izlazeći s vremena na vreme da baci koštice. Osem mene i još nekog mlađeg gospodina nije bio više ni jedan muškarac, da ne kažem kavalјer, jer to nešto više znači. Do samih vrata salona sedele su tri osobe u crnini. One su plakale neprestano. One su se vraćale s pogreba svoje sestre i vređao ih je zvuk nekakvog presipnulog gramofona iz kabine, zvuk koji se peo iz utrobe lađe i koji je kao neki otrovni gas dražio i dosađivao. Od Beograda do Smedereva on je svirao neprestano ariju nekog medvedara, pesma, koja nas je dražila kao i životinju kojoj je namenjena.
I tako smo putovali, gušeći se u strašnoj vrućini, jer cevi za grejanje behu ispod samih sedišta i bili smo zajapureni i nestrplјivi. Sve, o čemu se moglo razgovarati, razgovaralo se na svim delovima salonića.Užasna nas vrućina činjaše nervoznim i nasrtlјivim u razgovoru, i kad bi devojka donosila čajeve i krakere, pola bi je salona molilo da ostavi vrata otvorena a polovina protestovaše. Jedna gospođa s fesom spavala je mirno i duvajući polako i odmereno kao naša lađa.
S mrakom je padala dosada u nas i oko nas. I skoro, dođe do mrtvila u razgovorima. Ćutanje se izli kroz vazduh kao neki miris koji osvežava. Svako je možda imao unutrašnje dijaloge i nije ih saopštavao svojoj okolini.
Iz ovoga nas prekide Grocka, koja ubaci u našu sredinu nova lica, i interesovanje nas probudi iz obamrlosti u koja nas dovede ćutanje. Jedna mršava devojka s knjigama i jedna debela ministarka uđoše u salon. Prvu sam izgubio iz vida. Druga načini malo žubora u mome krugu, ponosita i razmetlјiva više nego što bi odgovaralo njenoj pojavi. Ali mrtvilo tako zapuši svima usta, da se naposletku niko više ne ču. I jedno po jedno, mi napustismo dosadnu odaju. I izlažasmo napolјe, na vetar.
Bilo je mračno. U dalјini se naziraše svetlost, svetlost u obliku pantlјike, kordon od svetilјki. To beše naš cilј. To beše varoš, ispred koje se žutila voda. Međutim sumaglica skrivaše sve ostalo, a nestrplјenje mučaše duh.
Nazresmo siluete kula smederevskog grada, koje se pomalјaše iz tame kao čudovišta, i koja ne izazvaše, pri onoj magli, u nas ništa više nego strah od nečega što je staro i mrtvo. Pirh je otkrio na njima nešto veoma lјupko. Nјemu su se učinile tako lepe da je u svojoj knjizi rekao: naliče na sliku sa sicilijanskih obala. Mene ispunjavahu nekim veličanstvom, uobraženjem, divlјenjem i ja zažalih što ih nije video Lamartin, kad je bio tako blizu njih. Pokušao sam da izazovem neku romantičnu sliku u svojoj mašti. Ali moj mozak, premoren vrućinom i razgovorom, beše nesposoban za funkcije obe vrste i ja beh lišen zadovolјstva da gledam kakav Jerinin lјubavni skandal, kakve srednjovekovne lestvice od svile, koje bi padale s kule u čamac, na vodi po kojoj pliva mesečina.
Ja sam dolazio u Smederevo posle tri godine i moje srce beše ispunjeno samo nečim neizvesnim.
Pošto sam polјubio ruku ministarki, koja baš u tome momentu, na vrlo simpatičan način pričala kako je izmenila dvadeset i tri lekara za svoje srce, i pošto sam polјubio ruku prijatnoj gospođi koja mi je govorila i onoj koja je želela da joj govorim, ja napustih lađu. Ova treća beše tužna, možda zbog magle, i njen osmeh imađaše mnogo želјe da bude istinit. Nјene mi oči blisniše poslednji put, odbleskom nečega što je bilo u duši, ili možda samo u srcu i ona me opomenu da ih potražim.
Ja sam izišao u varoš sam i kako niko nije znao da dolazim, niko me nije ni čekao. Išao sam glupo gazeći po blatu, ne poznajući put i saplićući se preko šina, koje leže po gornjem delu keja.Moja čežnja da vidim Smederevo, pretvorila se naglo u razočarenje i ja sam žalio što sam se kretao iz Beograda. Ali moralo se dalјe.
Prvo sam svratio kod svojih suseda, kod gospodina profesora K., da vidim njegovog sina i svog prijatelјa iz detinjstva. Od početka rata nismo se videli. Ljubopitstvo i želјa da ga vidim mučili su me već tri godine. Ja se teturah preko nekih basamaka, čiji sam raspored zaboravio, zatim se omakoh niz neke basamake i uđoh u njihov suteren. Zatekoh porodicu za večerom, gotovo nepromenjenu, i da nije bilo umora na njihovim licima, moglo bi se reći da imaju isti blag i zdrav izraz, koji su imali juna 1914. Moj prijatelј, istina, dobio je od tada čekinjastu mladićsku bradu i, – da ne kažem lađarska, – bogovska pleća. Mi se snažno zagrlismo i polјubismo. Radost beše velika. Bio sam uzbuđen, i uspomene, one naglo oživlјene uspomene obujmišemi svu svest. Ja osećah da se nejasna tuga provlači kroz moje raspoloženje i bejah zbunjen od utisaka. – U ostalom to je sve bilo tako nerazumlјivo i bilo bi tako slabunjavo pisati o iznenađenjima i promenama, koje su nam napravili događaji i vreme, da ja neću da se upuštam u opširnosti. Ja ne znam šta sam radio to veče.
Otišao sam kod svoje majke i kod svoje kuće. Odmah je nastao niz događajčića i prijatnih susreta. Ista drveta, koja sam ostavio kad mi je bila šesnaesta godina, iste sobe, iste mačke, koje su preživele sva bombardovanja i koje su mi se odmah umilјavale, kao da sam ih juče spustio poslednji put s krila. Mati mi pokazuje interesantnosti, vodi me svuda po kući, upoznaje me s jednim Nemcem, vajarem, koji je napravio svoj ratni atelјe u nekadanjem mom kabinetiću. O, to me je jako zaradovalo, i g. Muschar je bio vrlo lјubazan da mi je pokazao svoje plakete i upoznao me je sa ostalim svojim radovima, koji su mi se veoma dopali. G. Muschar unosi u svoje stvari mnogo grčkog žanra, ali se mora priznati da to baš i čini njegove radove neodolјivim. Zatim sam tu video slike njegovih statua koje takođe imaju u sebi mnogo snage i čija je kompozicija mišića besprekorna.
U našem susedstvu teče sve po starom. Naši susedi i dalјe jedu vrlo masna jela i piju izvrsna smederevska vina. Razgovori su palančanski i besmisleni kao i pre. Đoke-Lenka je još uvek onako mirnodopski debela, g. popa naš komšija, izjutra vodi preko sokaka svoga konja na pojilo, Ljubica Dubrovčanka nastavlјa svoje jeremijade koje se tiču morala uopšte, Smederevo živi u neku ruku komičnim životom, za ovo ozbilјno doba. Na slavama zatičete internacionalno društvo: Nemce, Ruse, Talijane, Mađare; Srpkinje govore nemački i ruski, Nemci i Rusi govore odlično srpski, da zadivlјuju. Antagonizam između Rusa i Nemaca je tako mali da se ispolјava samo u lјubavnim aferama, koje ovde nisu retke, i koje ne zaustavlјaju ni vera, ni narodnost, niti uopšte išta. I vrlo je mali deo Smedereva koji živi povučeno. A to je sve tako nerazumlјivo, veselo-nerazumlјivo, da i nehotice nateruje čoveka, da se smeje.
Išao sam na groblјe. Lutao sam dugo po njemu sa čudnim mislima. Zajedno tu leže, Srbi, Austrijanci, Nemci, Rusi. Jedan veliki i zajednički spomenik diže se iznad svih grobova. Kako je čudno te lјude smrt ujedinila i pomirila! Zašto ih život tako besno vuče jednog na drugog, jednog protiv drugog? Ulazio sam u staru crkvicu, čija vam je legendarna istorija svakako poznata. Ona je sad obilno posećena. Izgleda da je svet postao pobožniji tamo. Smederevci nisu imali mnogo volјe za crkvu. Rat ih je ipak mnogo izmenio.
Bio sam u svom vinogradu. On leži na jednoj uzvišici iznad pristaništa. Gledao sam iz njegove visine daleke ravnice, koje se pružaju u nedogled, preko Dunava. To me je setilo na mnoge zadovolјne časove, i ja sam sa suzama sišao niz brdo i lutao pored Dunava, na čijoj su srebrnoj površini plovile divlјe guske. Bio sam u Provaliji, koju volim, od kad je znam i bio sam u šumi Ćir-Antine česme. Beo mlaz vode padao je kao i nekad u kameni valov istom brzinom, i ja sam u žuboru drage vode čuo šum prošlosti. I ja nisam mogao da pijem te snažne, gorske, izvorske vode, koja me je napajala u detinjstvu, kad sam se vraćao iz doline gde sam brao lјubičice. Smole su stajale na drvetima kao i nekad, jezero je bilo puno lišća, i sve je bilo pusto pa ipak drago mome srcu koje je za ovim čeznulo.
Spavao sam nekoliko noći u jednom vinogradu, čija je romantična okolina bila ove jeseni veoma simpatična zbog blagog vremena. Sa njegovim mladim gospodarem peo sam se na okolne ćuvike, gledao brdašca, razgovarao sa selјacima i posmatrao oblake, koji su brodili ozbilјno i mirno preko maglovitih dolina. Meni je izgledao da i u njihovim gužvama ima nečeg što je za mene zavičajno. U smederevskim šumarcima i vinogradima sam imao često idilične susrete. Zečevi su proletali pored nas kao pored „gospodina Vujića“ na ilustracijama u originalnom izdanju njegovog „Putešestvija“. Lisica je posećivala svako jutro gospođu Nešić, (čije sam gostoprimstvo uživao) i odlazila bi tek kad bi joj ova doviknula svoje pretnje i svoje kletve. Živina je, dobro osećajući svog utamanjivača, jurila sa svih strana vinograda k domaćici. Jedno jutro smo nas četvoro, u polunegližeu, plјeskali kao u pozorištu lisici, da bi ostavila kokoške gospođe Nešić. Ali ona stajaše dugo na jednoj uzvišici i posmatraše nas prezrivo, kao da nije mogla da se dovolјno načudi našoj sebičnosti. Najzad ustupi pred anatemama lјute gospođe Nešić, jer je možda videla, da joj tu, istina, neće oružje, koje je zabranjeno, škoditi, ali da je gnev gospođe Nešić, dostigao svoju najvišu tačku. Onda smo se vratili da produžimo oblačenje i da pristupimo doručku, koji se sastojao iz jaja, čaja i za zimu ostavlјenoga grožđa. Izlišno bi, mislim, bilo govoriti o jednom današnjem beogradskom apetitu za takvim stolom.
Išao sam u bioskop gde sam gledao vrlo antičke stvari, čija snimanja datiraju verovatno iz prvog doba filmskog života.posetio sam stare prijatelјe koji su govorili o ratu tako obično kao da govore o magli i kiši. Gledao sam selјačke svadbe, koje su se obavlјale u masi i vrlo svečano.
G. Jefremović, moj prijatelј, upoznao me je s jednim dobrim Nemcem, gospodinom Schikaneder. On je akademski slikar. Pokazao mi je svoje skice i portrete, i zadivio me čitkošćom i lakoćom u predstavlјanju detalјa na licima svojih slika. On je učinio da sve više poštujem lјude, koji se drže starih, dobrih tradicija u slikarstvu i koji ne drhte između impresionizma i futurizma. Obećao mi je da će me posetiti posle rata i ja sam ga molio da ne zaboravi svoje obećanje. – Ovaj je čovek toliko mnogo čovek, da zadivlјuje svojim zdravim pogledima. Nјegovi su ideali tako jasni i tako dobri, da ga je milina slušati kad ih izlaže. Nјegov najveći ideal je čovečanstvo. Zdravo čovečanstvo, čovečanstvo bez predrasuda, lјudi bez mržnje, lјudi koji se razumeju, rade i koji ne smetaju jedan drugome. To je u toliko simpatičnije, što će uskoro čovečanstvu trebati samo lјudi a ne nacije.
Mene je bilo žao što sam morao da odlazim iz Smedereva. Ja sam zavoleo ovog Nemca i njegove ideje. Ja sam morao da idem i da izgubim mnoge prijatnosti ovoga pitomoga i interesantnoga mesta.
Ostavio sam Smederevo jednog vlažnog jutra. Na obali sam video draga lica. Grad, s kulama koje su pocrnele od pristanišnog dima postajao je sve crnji i manji. Pred oblacima su letele neke divlјe ptice. Ja odoh u isti crveni salon, koji je bio još topliji nego prošlog puta, gde su svi zevali toliko, da su im oči bile suzne. I ja padoh u dremlјivo razmišlјanje.
Tekst “Jednog putovanja u Smederevo”, objavljen na prvoj strani “Beogradskih novina”, nedavno je ponovo ugledao svetlost dana u 60. broju časopisa „Mons Aureus“. Zahvaljujemo se mr Snežani Cvetković, višem kustosu Muzeja u Smederevu, koja se već duži niz godina bavi proučavanjem života i dela Stojimirovićevog, a koja nas je uputila na ovaj, nadamo se i vama, zanimljiv sadržaj.
Projekat „Sećanje na ratnike – vek od Velikog rata u Smederevu“ sufinansiran je iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.