Mevel: Vidljiv porast nasilja nad novinarima u Srbiji

Autor: Tamara Skroza, Izvor: Cenzolovka, Prenosi: UNS, 2. mart 2018 – Paulin Ades-Mevel, šefica kancelarije Reportera bez granica za Balkan, za Cenzolovku govori o sve češćim napadima na medije i novinare kod nas i o tome zašto su Reporteri, koji se ranije nisu često oglašavali u vezi sa Srbijom, za nedelju dana dva puta reagovali posle napada na ovdašnje novinare. Činjenica da su se tokom februara 2018. Reporteri bez granica povodom Srbije oglasili dva puta tokom samo nedelju dana dobra je ilustracija stepena medijskih sloboda i slobode govora, odnosno njihovog ubrzanog propadanja.

Iako su se do sada retko oglašavali o Srbiji, Reporteri su 13. februara vrlo oštro osudili nekoliko uzastopnih napada na ovdašnje novinare, da bi već 20. februara u Beograd doputovala i Paulin Ades-Mevel, šefica kancelarije Reportera za Balkan i EU.

Uprkos tome što je došla povodom slučaja kolege Filipa Bertinšana, ona je istakla da nije u Srbiji samo zbog toga, već i zbog činjenice da se ovde više ne poštuju pravna država i sloboda štampe. „Srbija danas ne ispunjava uslove da se priključi Evropskoj uniji i Reporteri bez granica će to istaći u evropskim institucijama“, rekla je Mevel.

U intervjuu za Cenzolovku, Mevel objašnjava da Reporteri bez granica pažljivo prate stanje u Srbiji već neko vreme:

„Određene promene primetili smo pre dve-tri godine, a od prošlog proleća postao je vidljiv porast nasilja prema novinarima i više je pretnji. Oprašta se onima koji napadnu novinare ili im prete, nisu zbog toga kažnjeni. Broj napada koje smo zabeležili jasno pokazuje da je klima sve nepovoljnija.“

Cenzolovka: Šta je bila „crvena zastavica“? Koja vas je situacija ozbiljnije mobilisala?

Mevel: To je svakako bila sedmica kada su se dogodila četiri uzastopna napada. Bio je to jasan pokazatelj pogoršanja, iako je i u prethodnim mesecima bilo situacija u kojima je pređena linija dopustivog.

Cenzolovka: Na konferenciji za novinare u Beogradu istakli ste da se situacija s medijima u Srbiji svakodnevno pogoršava. Svedoci smo raznih vrsta pritisaka na medije, stalni su sukobi medija sa državnim funkcionerima. Koja je adresa najvažnija za nas, s kim bi pre svega trebalo da razgovaramo – s našom vladom, predstavnicima EU, ili s međunarodnim medijskim organizacijama?

Mevel: Pre svega, vlast mora da osudi takve događaje. O kakvom autoritetu i uticaju medija govorimo ako su redovno napadani i ako nema zvaničnog odgovora ili kazne za one koji su te napade počinili? Naša je želja da vlast jasno osudi, potom i kazni počinioce, a zatim da preduzme mere za unapređenje stanja.

Cenzolovka: A šta u situaciji kada vlast to očigledno ne želi da uradi? Ko može da nas zaštiti, na dnevnom nivou?

Mevel: Nažalost, u situaciji kada vlada ne obezbeđuje adekvatnu zaštitu, podrška dolazi iz različitih međunarodnih organizacija. Mi u Reporterima bez granica pozivamo vlasti u svim državama da osude sve napade na novinare i procesuiraju i kazne počinioce. Kada je reč o fizičkom nasilju ili pretnjama smrću, naravno da očekujemo od svake vlade da učini više.

Takođe, Reporteri su započeli kampanju #ProtectJournalist – kao deo procesa uspostavljanja specijalnog predstavnika Ujedinjenih nacija zaduženog za bezbednost novinara.

Cenzolovka: Naša premijerka kaže da imamo manjak objektivnog i istraživačkog novinarstva, jedan ministar ponašanje Grupe za slobodu medija označava kao „nehigijensko“, državni sekretar za medije kaže za jednog novinara da „nema dobre namere“, dok predsednik redovno viče na naše kolege. Šta bi novinar trebalo da uradi u tim situacijama a da ne uđe u polje političke borbe, da se ne svrsta?

Paulin Ades-Mevel (foto- Medija centar Beograd)

Mevel: Po našem mišljenju, novinari bi trebalo da pokušaju da rade svoj posao u skladu s profesionalnim standardima. Oni svakako nikada ne bi smeli da uzvraćaju na isti način. Solidarnost je tu jako važna, važno je da novinari podržavaju jedni druge. Kad god se desi provokacija ove ili one osobe, na ovaj ili onaj način, novinari ne bi trebalo da odgovaraju na tu provokaciju ni u svojim prilozima ili izveštajima. Umesto toga, trebalo bi da se za podršku obrate međunarodnim organizacijama.

Cenzolovka: Mnoge kolege zaposlene u prorežimskim medijima plaše se da se pobune protiv uslova u kojima rade, nemaju smelosti da se bore za svoja osnovna prava, pa ni da poštuju profesionalne standarde. Boje se da će izgubiti posao, platu, sigurnost. Kako bismo mogli da ohrabrimo takve ljude?

Mevel: U mnogim zemljama suočeni smo sa istim problemom, pre svega u javnim servisima, što je velika šteta. S druge strane, brojne su organizacije koje se bave upravo razotkrivanjem rastućeg uticaja vlasti na takve medije (ima ih, na primer, u Hrvatskoj, Poljskoj, Mađarskoj, Češkoj, Crnoj Gori, Slovačkoj).

Takođe, pošto se redovno objavljuju i izveštaji o tome, preporučila bih da se svaki pokušaj ućutkivanja novinara prijavi međunarodnim organizacijama. Što se tiče elektronskih medija, ovlašćeni regulator bi trebalo da bude obavešten i da svaki takav događaj jasno osudi.

Cenzolovka: U Srbiji je Regulatorno telo za elektronske medije takođe pod snažnim, direktnim političkim uticajem. Kako taj problem može da bude rešen? Da li je to interna stvar svake države ili nešto što mora da se rešava pred međunarodnim telima – pošto direktno utiče na slobodu medija?

Mevel: Da, to je problem, i to ne samo u vašoj zemlji. Nezavisnost regulatornih tela je nešto na šta upozorava veliki broj organizacija. Što se Srbije tiče, nadam se da će – kada za to dođe vreme – institucije EU kritički razmotriti nezavisnost REM-a, kao i da će na osnovu toga, vlasti biti pozvane da unaprede stanje. Trenutno, tu su medijska zajednica i nevladine organizacije da razotkriju sve napade na nezavisnost i pojedince, kao što je nedavno bio slučaj.

Cenzolovka: Kada deo medijske zajednice raspravlja o načinima borbe za medijske slobode, jedna od ideja koja redovno iskrsava jeste bojkotovanje određenih političara – pre svega onih koji vređaju novinare. Da li je to generalno dobra ideja, ili potez očajnika?

Mevel: Ponekad je bojkot sredstvo koje privlači pažnju, pa – ako je neophodno – zašto da ne?

Cenzolovka: Znate li neki primer kada je takav potez urodio plodom?

Mevel: Takva vrsta bojkota događa se svuda, pa smo ga nedavno imali čak i mi u Francuskoj. Teško je „izmeriti“ uticaj bojkota, ali on makar šalje određenu vrstu signala prema javnosti.

Prošle godine je organizovan bojkot na jednoj međunarodnoj konferenciji o medijskim slobodama. Kada je tadašnji premijer Aleksandar Vučić počeo da govori, svi srpski novinari napustili su prostoriju kako bi iskazali svoje nezadovoljstvo. To je zabeleženo i privuklo je pažnju na društvenim mrežama. Dakle, upalilo je!

Cenzolovka: Sloboda govora ugrožena je na svim stranama sveta, čak i u SAD, koje su nekad važile za ideal medijskih sloboda. Ipak, u SAD novinari se aktivno bore za svoja prava, što ide dotle da ustaju sa stolica i viču na pres konferencijama. U Evropi se to ne dešava. Zašto?

Mevel: Sistem ne funkcioniše isto u SAD i u Evropi, pa mi je teško da pravim poređenje te vrste. U SAD situacija nije idealna, ali novinari su ipak u mogućnosti da rade svoj posao. Nisam sigurna da u Srbiji, na primer, to može da se desi – da, imajući u vidu ekonomske okolnosti, glavni i odgovorni urednici imaju dovoljno finansijskih sredstava da se tako ponašaju. Represalije nad medijem čiji se novinari svađaju ili viču na pres konferenciji, ili odu s nje, sigurno bi bile daleko ozbiljnije u nekoj zemlji poput Srbije, taj bi medij trpeo mnogo više od američkog.

Cenzolovka: U izveštajima EU o Srbiji zaključci o slobodi medija su vrlo distancirani, diplomatski i umereno upozoravajući. U međuvremenu, iako je u novim članicama EU situacija na tom planu sve gora, evropske institucije ćute. Mediji se percipiraju kao unutrašnji problem, bez obzira na to što je sloboda govora jedna od bazičnih vrednosti Unije. Da li bi EU na bilo koji način trebalo da interveniše u toj oblasti?

Mevel: Nije tačno da EU ne čini ništa, ili da ne kaže ni reč. EU ima svoje mehanizme, baš kao što nevladine organizacije ili aktivisti imaju svoje. Naša uloga, uloga Reportera bez granica, jeste da izveštavamo – kako bismo institucije upozorili na neregularnosti, promašaje, greške, kako bi te institucije mogle da reaguju, osude ili deluju u situacijama kada je to potrebno.

Cenzolovka: Kakav je Vaš utisak, da li predstavnici EU uopšte mare, da li ih je briga za ugroženu slobodu medija u Srbiji, ili bilo gde drugde?

Mevel: Naravno da ih je briga i naravno da oni imaju uvid u sve izveštaje koji pokazuju pogoršanje stanja u toj oblasti. Uloga organizacija kakva je, recimo, naša, jeste da budemo „kamičak u cipeli“ onih vlasti koje ugrožavaju slobodu medija, kao i da učinimo sve kako bi nas čuli predstavnici međunarodnih i evropskih institucija.

Cenzolovka: Da li vas čuju?

Mevel: Da. Ponosni smo što vidimo da nas donosioci odluka čuju ili da čitaju ono što napišemo. Izveštaji koje pravimo nakon objavljivanja naših redovnih indeksa medijskih sloboda (u aprilu ili maju) jasno pokazuju koliki je i kakav je uticaj Reportera.

Izdvajamo