22. april 2026 – Da je vest istinita u pozitivnom smislu, mogli bismo da otvaramo šampanjac i držimo konferencije za medije: Srbija prva na Dunavu uvela autonomnu plovidbu. Bez posade, bez troškova, bez greške. Evropski vrh, inovacija, napredna tehnologija, sve ono što lepo zvuči u prezentacijama.
Nažalost, realnost je banalnija. I mnogo opasnija, tvrde iz Sindikata lađara i pomoraca Srbije (SLPS).
Već deset godina sistematski ukazujemo na stanje plovnog puta kroz Srbiju. Luke i sidrišta su hronična tačka pucanja sistema. Poslednji događaj nije incident, to je ogledni primer kako sistem NE funkcioniše.
Brod, uredno usidren na novosadskom sidrištu, ili se bar tako pretpostavljalo, ostao je bez nadzora. Sidro je popustilo. Struja je odradila svoje. Rezultat: objekat se „autonomno“ spustio gotovo 24 kilometra nizvodno, do oko 1230. km, gde je krmom naseo na špic ade.
Tokom te improvizovane „test vožnje“, brod je prošao ispod čak dva mosta (1250. km. i 1236. km). Bez kontrole. Bez reakcije. Bez evidencije.
Drugim rečima, sistem nije ni registrovao da mu kroz nadležnost plovi brod bez posade.
Moramo priznati: ovako efikasan test autonomne plovidbe, sa nula uloženih sredstava, retko ko je izveo. Ministarstvo može mirne duše da konkuriše za evropske fondove, makar u kategoriji ironije.
Šta se zaista desilo?
Nije tehnologija. Nije viša sila. Nije „nesrećan slučaj“.
To je rezultat višegodišnjeg operativnog raspada sistema bezbednosti plovidbe.
U lancu koji bi trebalo da funkcioniše: Agencija za upravljanje lukama, lučke kapetanije, inspekcija plovidbe, VTS, granična policija, brodske agencije, imamo klasičan scenario: svi su formalno nadležni, a suštinski niko nije odgovoran.
Strani brodovi su pod ingerencijom granične policije, što je regulatorni relikt bez ikakve operativne logike. Kapetanije nemaju ni kapacitet ni ovlašćenja da sprovode punu kontrolu. Inspekcija nema ni ljudstvo ni resurse. VTS posmatra, ali ne upravlja.
Rezultat: institucionalni vakuum.
Zakon postoji, primena ne
Po važećoj Uredbi o pravilima plovidbe na unutrašnjim vodama („Sl. glasnik RS“ 96/2014, 111/2020), stvari su kristalno jasne:
- brod na sidrištu mora biti bezbedno usidren
- mora biti propisno obeležen
- mora biti pod stalnim nadzorom
Ključna reč: STALNIM.
To nije automatika. To nisu kamere. Nije povremeni obilazak. Nije: „svratićemo sutra da vidimo“.
To je fizičko prisustvo posade na brodu.
Drugim rečima, ono što zakon zahteva, praksa sistematski ignoriše.
Ekonomija neodgovornosti
Ulazimo u suštinski problem: struktura vlasništva i radnih odnosa.
Veliki broj brodova koji saobraćaju kroz Srbiju operiše kroz fantomske firme – registrovane za 100 evra kapitala, često van zemlje. Kada sistem i donese rešenje, nema mehanizam da ga sprovede. Nema garancija. Nema odgovornosti.
Istovremeno, pitanje posade je postalo „fleksibilna kategorija“.
Da bi neko bio na brodu, mora imati:
- odgovarajuće zvanje
- ugovor o radu
U praksi? U ogromnom procentu, nema ni jednog ni drugog.
Zašto? Jednostavno: nema adekvatne kontrole.
Inspekcije su ili kadrovski devastirane ili operativno pasivne. Gledanje kroz prste postalo je poslovni model. Posledica je nelojalna konkurencija i sistemska degradacija tržišta.
Ako kapetanija dozvoli da brod stoji na sidrištu bez minimalne posade, recimo dva čoveka, na deset takvih brodova govorimo o nekoliko desetina radnih mesta koja ne postoje samo zato što neko „nije hteo da komplikuje“.
To nije administrativni propust. To je direktna ekonomska šteta koja je gora od svake korupcije u klasičnom smislu.
Kada sistem kažnjava one koji ukazuju
Kada smo poslednji put prijavili nepravilnosti na novosadskom sidrištu, reakcija sistema bila je, nula.
Reakcija „tržišta“ bila je drugačija: pretnje smrću, sudski postupci, advokati sa ozbiljnijim tajkunskim reputacijama.
Poruka je jasna: zakon je opcija, pritisak je pravilo.
Strateški zaključak
Država u kojoj nadležni organi ne sprovode sopstvene propise, bilo iz neznanja, bilo iz straha, ulazi u fazu operativne paralize.
Ovaj „autonomni brod“ nije kuriozitet. To je simptom.
Za manje od četiri decenije, sektor u kojem smo bili evropski vrh sveden je na improvizaciju i incidentno upravljanje.
Niko nam to nije uradio spolja.
To je naš interni projekat.
Šta dalje
Ako postoji minimum ozbiljnosti, sledeći potezi su jasni:
- redefinisanje nadležnosti i ukidanje preklapanja
- jačanje kapaciteta inspekcije sa realnim izvršnim ovlašćenjima
- striktna kontrola posade i radnih odnosa
- uvođenje finansijskih garancija za brodovlasnike
- nulta tolerancija na brodove bez nadzora
Bez toga, sledeći „pilot projekat autonomne plovidbe“ neće završiti na špicu ade nego u nekom mostu, tankeru ili putničkom brodu.
A tada više neće biti prostora za šalu i ironiju.
Tekst i foto Sindikat lađara i pomoraca Srbije