1. maj 2025 – Prvi maj se kao Praznik rada slavi u više od 80 zemalja sveta, pa tako i kod nas. Ovako bi mogao da glasi početak vesti, ali…
Čuj „slavi“! Slavio se nekada, nedeljama, ma i mesecima spremale su se parade, kada nas je socijalizam minuo, danima su trajale pripreme za uranke…
A danas? Oni srećniji o Prvom maju koriste neradne dane da idu na putovanja, na egzotične i manje egzotične destinacije, ali u svakom slučaju daleko od nas. Oni manje srećni beže iz gradova do familije, još ako je imaju na selu – super! Oni najnesrećniji okupljaju se da protestuju, uz prisustvo nekolicine ovih manje srećnih i tek ponekog od najsrećnijih.
Čuj „protestuju“! Jer, dalo bi se raspravljati kako je izraz „demonstracije“ u našem jeziku zamenjen sa „protesti“, ali to je već neka druga tema. U svakom slučaju nije jezička finesa, ima tu nešto drugo, no to, kako bi rečeno, nije sad za raspravu.
Tema je povod narečenih protesta. Ovih danas i ovde. Ono, trebalo bi da budu radnički, ali… Radničku klasu smo onomad ukinuli, a sindikati, koji bi radnike trebalo da pozovu i organizuju, odavno nisu što su nekad bili. Sindikalci su manje ili više otvoreno pristali na kolaboraciju sa stranim i domaćim kapitalistima, „investitorima“ kako se to danas popularno zove, naravno i sa državnom mašinerijom koja ovu eksploataciju ozakonjuje. Sindikalni birokrati, koji su se u ekonomskoj hijerarhiji izborili za svoj a ne dobar status radnika koje zastupaju, poćešće se prave mrtvi, pošto su od navodne borbe za radnička prava napravili unosan posao, opet – čast izuzecima, ali sve ih je manje. Da ih ima za na prste jedne i to stolarske ruke bilo bi dobro.
A protesti? Protesti su kod nas svakodnevni, nema sela u kome ih nije bilo u proteklih šest meseci, nekmoli gradova, o univerzitetima i studentima i da ne pričamo. Možda je zvanično inflacija na 4 i po posto, ali su nam zato protesti na 100 posto.
Danas je šest meseci od pada nadstrešnice na novosadskoj železničkoj stanici, pola godine od tragedije zbog koje je ovaj talas protesta krenuo. Ostaje samo da se nadamo da nećemo dočekati godišnjicu protesta, da će sledećeg Prvog maja biti proslava, pa kakva bila. Ne mora parada. Ionako ne bi mogla da prođe tradicionalnom trasom od čadora Ćacilenda postavljenih ispred Narodne skupštine, ako se do tada ništa ne promeni.