16. septembar 2026 – Ilija ima trideset i dve godine, mlad je uspešan čovek, profesionalno i privatno, a svojedobno je bio prvo gluvo dete iz Srbije sa ugrađenim kohlearnim implantom. Bilo je to 2022. godine. Išao je potom kod logopeda i surdologa kako bi naučio da govori i kako bi se razvijale njegove govorno-jezičke i komunikacijske sposobnosti.
Završio je Osnovnu školu „Dimitrije Davidović“ i Tehničku školu u Smederevu, u redovnom odeljenju. Diplomirao je na Višoj poslovnoj školi i završio Specijalističke strukovne studije. Vrlo brzo je pronašao posao u Telekomu Srbije, zaposlen je u Beogradu. Oženio se, kupio kućicu na periferiji u kojoj živi sa suprugom koja ima srednje oštećenje sluha i sinom Pavlom koji uskoro puni godinu dana.
Pored obaveza u kući i na poslu, zanima ga fotografija, snimanje, editovanje video materijala. Obožava ekstremne sportove, bavi se sportom u čemu je takođe uspešan, i kao takmičar i kao predsednik Sportskog udruženja gluvih i nagluvih „Despoti“. Ipak, najveće uspehe, kako sam kaže, nije postigao u sportu nego u umetnosti – glumi. Zajedno sa drugovima iz organizacije osvajao je dva puta prvo mesto, tri puta drugo i tri puta treće mesto u oblasti drame i pantomime.
Za početak razgovora, zanimalo nas je ono što je bilo pre svega toga, ukoliko pođemo od činjenice da niko u porodici ranije nije imao oštećenje sluha, kako je izgledalo odrastanje, detinjstvo i adolescencija…
– Moje detinjstvo je bilo lepo i ispunjeno, a porodica mi je, naravno, bila velika podrška tokom celog odrastanja. Reagovao sam na zvuk sve do desetog meseca života, a nakon što sam primio redovnu vakcinu, moji roditelji su primetili da slabije reagujem na zvuk, da se ne odazivam i da je moj razvoj govora kasnio nakon tog desetog meseca života. Prve slušne aparatiće imao sam sa 14 meseci i od tada su me mama i tata redovno vodili na tretmane kod logopeda i surdologa. Oni su uglavnom bili u Beogradu. Dakle, detinjstvo pamtim po stalnim odlascima na tretmane, ali ni to me nije ometalo da se družim sa drugom decom. Imam i starijeg brata i mlađu sestru sa kojima sam se takođe igrao, tako da se nisam osećao izopšteno. I oni su mi mnogo značili u tom periodu ranog detinjstva jer su bili tu da mi objasne šta je potrebno da radim, kakva su pravila igre onda kada to nisam mogao da razumem jer zapravo nisam čuo.
Oštećenje sluha koje je imao, objašnjava Ilija, bilo je teško, slušni aparati nisu mogli da pomognu u dovoljnoj meri, govor i jezik se nisu razvijali u skladu sa uzrastom, zbog čega su njegovi roditelji nastavili da istražuju sve moguće opcije i načine kako bi mu pomogli da bolje čuje i govori
– O kohlearnoj implantaciji je tada u Srbiji tek počelo da se govori, pa su i sami lekari posavetovali moje roditelje da bi to bila najbolja moguća opcija za mene. Nakon ugradnje kohlearnog implanta usledili su još intenzivniji procesi rehabilitacije jer je moj mozak morao da nauči da sluša, odnosno da čuje i razume govor i sve ostale zvukove, zatim i da naučim da ispravno govorim i komuniciram. Iz tog razloga sam u školu krenuo kasnije godinu dana.
Nama laicima izraz kohlearni implant ne znači mnogo, to običnom čoveku, da pretvara zvučne signale u električne impulse, nije baš najjasnije, pa smo zamolili Iliju, ako nije problem, da nam to malo bolje objasni.
– Da, većina ljudi i ne razlikuje kohlearni implant od slušnog aparata jer na oko deluju isto, a zapravo su različiti. Zvuk iz spoljašnje sredine ulazi u naš spoljašnji slušni kanal i preko srednjeg uha ulazi u unutrašnje uho u kome se nalaze slušne ćelije koje potom zvuk u vidu impulsa prenose na slušni nerv koji te impulse sprovodi do slušnog centra u mozgu. Kod nekih ljudi slušne ćelije su manje oštećene i njima slušni aparat koji se stavlja na ušnu školjku ili u slušni kanal pomaže da se zvuk pojača i tako pojačan stimuliše slušne ćelije. To su zapravo nagluve osobe. S druge strane smo mi, gluve osobe, kod kojih su slušne ćelije u velikoj meri ili u potpunosti oštećene, ne postoji način da impulsi dođu do slušnog nerva i nama običan slušni aparat ništa ne znači jer nema šta da stimuliše. Da bismo čuli, neophodna je ugradnja kohlearnog implanta što zahteva hiruršku intervenciju. Ovo je sada već rutinska operacija koja ne nosi komplikacije i tokom koje su ugrađuje da kažemo veštačko unutrašnje uho, kako bi vam bilo razumljivije. Sa spoljne strane nosimo slušni aparat koji je drugačiji od klasičnog i kod nas taj slušni aparat registruje zvuk i šalje direktno u ugrađeni deo – implant i odatle direktno na slušni nerv.
Kohlearni implant mu je ugrađen u maju 2002. godine u Hanoveru u Nemačkoj, jer se do tada kod nas nisu izvodili ovi operativni zahvati. Tada je imao sedam i po godina i kako su im tada rekli, bio je prvo dete iz Srbije sa ugrađenim implantom.
– Bio sam mali i ne sećam se baš svega, niti sam u početku mogao u potpunosti da razumem šta se dešava, da razlikujem sve zvukove. To je zahtevalo nove tretmane, nove vežbe, nova štelovanja aparata, neophodna mi je bila podrška i prilikom obrazovanja, ali uz podršku porodice sve se vremenom odvijalo kako treba i ispostavilo se da roditelji nisu pogrešili kada su odlučili da mi se ugradi kohlearni implant jer se zahvaljujući tome moje odrastanje odvijalo sasvim prirodno i normalno..
Važno je da istaknem da niko od nas ni sa slušnim aparatom ni sa kohlearnim implantom nema prirodan sluh, odnosno mi nismo u mogućnosti da čujemo sve zvukove kao osobe koje nemaju oštećenja sluha, ali nam svakako obe vrste aparata pomažu da funkcionišemo što samostalnije i približnije ljudima koji normalno čuju, odnosno da živimo kvalitetnije. Često se suočavamo sa tom predrasudom da kada nosimo aparate mi više nismo osobe sa oštećenjem sluha što nije tačno.
Kako je izgledalo školovanje, s obzirom da je išao u redovna odeljenja i u osnovnoj i u srednjoj školi?
– Zbog ugradnje kohlearnog implanta krenuo samu školu, rekoh, godinu dana kasnije u odnosu na vršnjake. S obzirom na to da sam očuvanih intelektualnih sposobnosti, školovanje mi je izgledalo sasvim normalno. Išao sam u redovna odeljenja, kako u osnovnoj, tako i kasnije u srednjoj školi. Završio sam Osnovnu školu „Dimitrije Davidović“, a nakon toga Tehničku školu u Smederevu a zatim upisao i završio Visoku poslovnu školu u Beogradu.
Kroz celo školovanje, kako kaže, imao je veliku podršku sestre koja mu je pomagala oko učenja, baš kao i Gradske organizacije gluvih i nagluvih Smedereva, koji su mu pružali podršku i pomoć kroz različite aspekte školovanja i svakodnevnog života, učio je srpski jezik praktično od početka, korigovao govor, učio gramatiku i ponosan je na činjenicu da je na prijemnom ispitu test iz srpskog jezika uradio gotovo bez greške.
– Trudio sam se da svaku dobru ocenu zaslužim, a lošu što pre popravim. Smatram da bilo kakvi ustupci i protekcije mogu naneti više štete i zato sam nastojao da uvek pokažem znanje. Kao i svako drugo dete, imao sam period kada je bilo više igre, druženja i zabave, ali je bilo i učenja i obaveza. Trudio sam se da sve to uskladim i da me oštećenje sluha ne sprečava da učestvujem u svakodnevnom životu, družim se sa drugima i ostvarujem ono što želim.
A posle završetka školovanja… Zašto i kako se odlučio za profesiju kojom se sada bavi i koje poslove obavlja?
– Znanje koje sam stekao u srednjoj školi, gde sam završio smer za administratora računarskih mreža, kao i znanje sa visoke škole, danas koristim u svom poslu. Trenutno radim u struci i bavim se upravo onim za šta sam se školovao i izuzetno sam srećan i zadovoljan jer radim ono što volim.
Završeno školovanja, tu je i zaposlenje, nastavak je bio zasnivanje porodice. Tu na red dolaze, možda ne previše pristojna ali uobičajena pitanja, gde je upoznao suprugu, kako su se skućili, što u današnja vremena nije nimalo jednostavno.
– Suprugu sam upoznao sasvim slučajno preko društvenih mreža, a vremenom su se sve kockice nekako poklopile. Ubrzo smo počeli da živimo zajedno, a onda smo se i venčali. Danas imamo sina koji uskoro puni godinu dana. Od kada smo zajedno, ona mi je velika podrška i oslonac u svemu, kao i ja njoj. Trudimo se da budemo u potpunosti samostalni roditelji i za sada nam to uspeva. Imamo slična interesovanja i upravo to nas je i spojilo.
Kad je već sam spomenuo interesovanja, kod Ilije toga ne fali, pa nas je i to zanimalo, šta ga je privuklo fotografiji, snimanju i editovanju video materijala, a šta glumi? Od tih brojnih interesovanja, koje je preovlađujuće i kako uopšte sve to postiže?
– Fotografija i snimanje su mi pre svega hobi. To me je oduvek zanimalo, bukvalno još od osnovne škole, pa sam iz radoznalosti počeo sam da učim i istražujem o tome, dodatno se edukujem i mogu vam reći da sve više uživam u ovom vidu kreativnosti. Naša Gradska organizacija gluvih i nagluvih Smederevo, u kojoj sam stekao divne prijatelje i dobio svu podršku, učestvuje na različitim takmičenjima i tako se rodila ideja da oživimo umetničku sekciju u kojoj sam se pronašao. Sarađivali smo u početku sa Patosom i tu sam iskusio prve glumačke korake, a potom smo kolege i ja sami osmišljavali predstave u oblasti drame i pantomime. Osvojili smo brojne nagrade. Pored toga, uspešni smo i u sportskim i drugim kreativnim aktivnostima. To mi je donelo mnogo lepih iskustava, prijateljstva, druženja, lepih uspomena i nagrada.
Sada su okolnosti malo drugačije jer imam bebu pa je njegovo odrastanje prioritet, ali se trudim da ne zapostavljam ni ono što volim i u čemu uživam, što ne bih mogao bez podrške supruge koja je takođe izuzetno kreativna osoba. Usklađujemo se, dogovaramo oko svega, tako da i postižemo da zajedno učestvujemo u odrastanju i vaspitavanju našeg deteta, ali i da imamo vremena za aktivnosti koje volimo.
A sport, pogotovo zanimanje za ekstremne sportove? Koja je tu veza?
– Volim adrenalin i da probam nove stvari. Zanimanje za sport postoji još od detinjstva. Mislim da sam roditeljima zadavao glavobolje jer sam uživao u ekstremnim i rizičnim sportskim aktivnostima. Skakao sam sa popriličnih visina. Uživam u planinarenju, ronjenju, ne bojim se ni visina ni dubina, prosto mi je sve to izazov da pokažem sebi da sam spreman i da mogu sve.
Trudim se da živim normalan život, da radim ono što volim i da ne dozvolim da me oštećenje sluha ograničava i definiše. Ako svojim primerom mogu nekome da pokažem da se uz trud, podršku i upornost mogu ostvariti ciljevi, onda mi je to veoma drago. Moj životni moto je „Nikada ne odustaj, veruj u sebe i uvek gledaj napred“. Zato je moja poruka mlađim naraštajima da veruju u sebe i svoje sposobnosti. Ne dozvolite da vas prepreke zaustave u ostvarivanju vaših snova. Budite uporni, čuvajte zajedništvo i podržavajte jedni druge. Zajedno možemo da napravimo svet sa više razumevanja, poštovanja i jednakih mogućnosti za sve.
Uprkos svemu ili baš zbog toga – osobe sa invaliditetom koje inspirišu
Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.