8. avgust 2025 – Ako je suditi po reakcijama publike organizatori nisu mogli da izaberu boljeg za otvaranje šestog izdanja Tvrđave muzike od Vlatka Stefanovskog.
Sa novom ritam sekcijom, Vlatko je izveo većinom stare, dobro poznate stvari, ali koje, kada ih on izvodi, zvuče sveže, kao da su juče nastale. Još jednom demonstrirao svoju virtuoznost, koja nije sama sebi svrha nego deo njegovog muzičkog bića, a ono je tu, pred nama, malo fali pa pola veka.
Leb i sol su legenda one države, kada Makedonija nije imala prefiks Severna no je bila najjužnija republika te počivše zajednice. Vlatko i danas može da „čuva noć od budnih“ i da se publici u bilo kojoj nekadašnjoj republici, a sada malo ili više srećnoj državi, zacakle oči, da ruke same krenu u vazduh.
Na početku bi spomenuta nova ritam sekcija, to u ovom slučaju pomalo pežorativno zvuči, jer dvojica koji su upotpunjavali muziciranje Stefanovskog su sve samo ne puka pratnja. Vrsni muzičari, uostalom Vlatku drugačiji ne bi ni mogli da pariraju na bini. Ivan Kukić, na šestožičanom basu, sve je samo ne „popunjavač“ zvuka, a Jan Stefanovski nije tu „preko veze“, iako će mu verovatno doveka ostatli ono „Vlatkov mali“. Njegovo bubnjanje je na najboljem tragu Gare Tavitjana, uz ličnu notu koju je smederevskoj publici pokazao u podužem solu u jednoj od čuvenih u ritmu sedam osmina makedonskih pesama.
A Vlatko… Šta reći. Svi ljubitelji tog nekadašnjeg analognog zvuka što stiže iz gitare, kada nije bilo pomena o auto-tjunu i svim ostalim modernim čudesima u muzici, ove večeri su došli na svoje. Ono kada nema nikakvog posrednika između čoveka, gitare, pojačala i publike, u večerašnjem slučaju Vlatka, Gibson Les Pola i Fender Reverba. Samo znanje i veština, ali koja, da ponovimo, nije sama sebi svrha.
Zaista, nema toga koji može da ospori da je reče o jednom od najznačajnijih gitarista ako ne šire a ono bar Balkana, retkoj zverki koja je uspela da pomiri i sjedini rok, džez i tradicionalni folklor.
„Vlatko je umetnik koji iznova dokazuje da zvuk može biti i emocionalni kompas i kulturni identitet,“ napisao je onomad makedonski novinar i muzički znalac Nenad Georgievski. I to je još uvek na snazi. I biće dok Vlatko ne batali gitaru. Što se, nadamo se, neće skoro desiti.
A da… Stefanovskog i pomenutu dvojicu na bini je nasledila Zana. Bilo je to što bi montipajtonovci rekli „a sada nešto sasvim drugačije“. Nije zameriti organizatorima, nije lako u jednoj večeri upariti dve grupe sasvim različitih muzičkih opredeljenja.
Kako bilo, i Zana je imala svoju publiku, i njihova muzika je iz tih nekih vremena, što su pokazale i gospođe u godinama za uvažavanje koje su u zidinama drevnog zdanja, onako da se mnogo ne vidi, njihale u ritmu, ali i klinci koji su pred binom znali reči Zaninih pesama.
Foto: podunavlje.info©