Site icon podunavlje.info

Gotovo pola otpadnih voda ide u Dunav, a prečišćava se samo 6 posto

19. februar 2024 – U nedavno objavljenom izveštaju Državne revizorske institucije pod nazivom „Efektivnost mera za zaštitu voda od zagađivanja u cilju unapređenja kvaliteta vode” izneto je niz, u najmanju ruku, zabrinjavajućih podataka. Tako smo saznali da se, uprkos svim obećanjima o gradnji raznih postrojenja za prečišćivanje voda, kojih smo se naslušali proteklih godina, prečišćava samo, slovima i brojem, šest (6) odsto otpadnih voda koje se u Srbiji izlivaju u Dunav.

A ne izliva se malo, ukupno oko 44 procenta svih otpadnih voda u celoj državi ide baš u Dunav. U Savu, recimo, kao što možete da vidite na grafikonu, izliva se 14, u Zapadnu Moravu 8 posto…

Tokom prošle godine, navodi se u istom izveštaju DRI, 81,5 posto ukupno ispuštenih otpadnih voda u javnu kanalizaciju nije bilo podvrgnuto tretmanu prečišćavanja pre njihovog ispuštanja u recipijent, ’oće reći reku.

Onda ne čudi što je nemački hemičar Andreas Fat, kada je pre dve godine krenuo na skoro 3.000 metara dugačko plivanje Dunavom, kako bi niz njegov tok uzimao uzorke vode, odustao kada je stigao do Beograda. Zbog fekalija. Baš kao u poznatoj pesmici Ljube Moljca „Oj Dunave reko plovna, tvoji vali nose g…a“, Fat je imao bliski susret sa istim i popeo se na brod koji je bio rezervisan za tim naučnika koji su ga pratili na ekspediciji.

Samo u Beogradu postoji čak 100 direktnih izliva kanalizacije iz kojih se na godišnjem nivou u reke izlije 60.000 olimpijskih bazena fekalija. Ovo nije rekao neko ko je zlonameran prema aktuelnoj vlasti, nego Goran Vesić, tada zamenik gradonačelnika Beograda, a sada ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture. I sve to stigne u Smederevo, koje da svoj nemali doprinos (vidi naslovnu fotografiju) i ostale gradove nizvodno, gde je kupanje u Dunavu odavno „na sopstveni rizik“.

Jer, u otpadnim vodama nalaze se virusi i bakterije, o prisustvu ešerihije koli  i da ne pričamo, ali i farmaceutici, antibiotici i pesticidi, koji se ne mere u tradicionalnim monitoring stanicama, a koji mogu da imaju razne posledice  po ljudsko zdravlje i ekosistem.

Jedan zajednički sadržalac svih ovih, i mnogih drugih, vidova i posledica zagađenja jeste da su one gotovo pa nevidljive. One postoje i svakodnevno utiču na naš Dunav, ali o njima možemo da se informišemo samo sporadično, u dokumentima koji nisu namenjeni široj publici – kao što su zvanični izveštaji, nalik ovom DRI.

Prema dostupnim međunarodnim istraživanjima, od izvorišta u planinama jugozapadne Nemačke do ušća u Crno more, od ukupno 2.857 kilometara, najzagađeniji deo Dunava može se naći u nešto manje od 600 kilometara vodotoka od naselja Bezdan do Negotina – to jest, u Srbiji.

Poslednjih dvadesetak godina uredno potpisujemo memorandume i razna druga akta kojima obećavamo da ćemo da promenimo stanje, da ćemo izgraditi postrojenja za prečišćavanje voda… Samo, nikako da stignu na red, od raznih drugih „bitnih“ investicija, stadiona na primer.

Exit mobile version