„Narodni neprijatelj“ koji je sve što je imao ostavio Smederevu

SMEDEREVO, 18. decembar 2022 – Smederevo nikada nije imalo takvog eruditu, mnogi se s tim slažu, kakav je bio Milan Jovanović Stojimirović. Novinar,  prevodilac, književnik, hroničar, političar, kolekcionar. Ovo poslednje možda ne izgleda toliko bitno, ali ako imate strpljenja da čitate dalje kašće vam se samo zašto jeste i zbog čega je, osim svega pre pobrojanog čime se za života uspešno bavio, zaslužio da se nađe u ovom našem serijalu o znamenitim Smederevcima.

Rođen je u Smederevu 1898. godine u Starocrkvenoj mali, u ulici koju danas Smederevci znaju kao Ante Protića, o kojem je takođe bilo reči  u ovom serijalu. Onoj ulici koja od Centra za kulturu i škole „Dimitrije Davidović“ vodi ka Starom groblju, a tada, u vreme njegovog rođenja, ulica se zvala prosto i jednostavno Kameniti put.

Nјegov otac Svetozar Jovanović, bio je opančar, a majka Jelena domaćica, rodom iz stare porodične zadruge Stojimirovića. Dolazimo do onoga odakle mu drugo prezime. Naime, rano je ostao bez oca, njega i brata posinio je ujak, dr Dušan Stojimirović, čuveni beogradski neuropsihijatar, čije su prezime i on i brat mu Ivan iz zahvalnosti dodali svom po ocu prezimenu. Doktor Dušan je evidentno bio bitan lik u Milanovom odrastanju i sazrevanju, ne samo stručnjak u svojoj oblasti. Studije je završio u Beču, trideset godina bio upravnik Duševne bolnice u Beogradu, osnivač takvih bolnica u Toponici i Kovinu, širokog obrazovanja i raznih interesovanja, poslanik u Narodnoj skupštini, ali i altruista i humanista.

„Nemajući svoje dece, Dr Stojimirović je tako podigao mnogu i mnogu tuđu decu i postao beogradski ’čika-Doktor’ za koga bi bilo teško reći da li je popularniji na Savi ili na Terazijama, na Čuburi ili na Jaliji, gde ga sirote Jevrejske porodice prosto obožavaju, utoliko pre što on sa njima konverzira na španskom“, napisaće kasnije u listu „Vardar“ o ujaku Milan.

I ne manje važno za dalji tok naše priče – doktor Dušan je bio ljubitelj umetnosti, mecena i kolekcionar.

Osnovnu školu je Milan Jovanović Stojimirović učio u Smederevu od 1905. do 1909, pošao u gimnaziju u Smederevu a završio u Beogradu  1914. Pravni fakultet studirao je u Bernu i Beogradu, a na potonjem je diplomirao 1927. godine.

U međuvremenu je postao saradnik lista „Samouprava“, osnivač i urednik listova „Smederevski žurnal“ i „Revi“, potom je dok je bio na studijama bio i dopisnik odelјenja za štampu pri Ministarstvu inostranih dela u Bernu, zatim je isto radio i u Berlinu 1929. godine. Što se novinarske karijere tiče, bio je još dopisnik Centralnog Presbiroa u Skoplјu, osnivač i urednik malo ranije pomenutog časopisa „Vardar“, pa urednik i direktor „Samouprave“, direktor novinske agencije Avala, koja je bila pandan onome što će biti Tanjug posle Drugog svetskog rata.

Isticao se i u književnim krugovima nizom članaka o različitim društvenim pitanjima, prikazima knjiga, pripovetkama, pesmama. Pisao je za dnevne listove, časopise i povremene publikacije, za listove  „Vreme“, „Pokret“,  časopise „Misao“, „Novi život“, „Srpski književni glasnik“…

Ovde stižemo i do njegovog političkog angažovanja. Baš kao  njegov ujak, bio je narodni poslanik, a to je postao na izborima u Smederevu, 1938. godine, na listi Jugoslovenske radikalne zajednice. Godinu dana pred početak Drugog svetskog rata imenovan je za načelnika Političkog odelјenja Ministarskog saveta Vlade Kralјevine Jugoslavije. Kada je rat izbio 6. aprila 1941. dobrovolјno se priklјučio jugoslovenskoj vojsci , a kako se odbrana zemlje u aprilskom ratu završila znamo.

Po povratku u Beograd, bio je glavni urednik dnevnog lista „Obnova“ od jula do oktobra 1941, a potom do 1944. godine direktor Državne arhive u Beogradu. Ovo poslednje mu vlasti koje će uskoro zajedno sa Crvenom armijom ući u Beograd verovatno ne bi uzele za preveliki greh, ali ono pre toga…

Zbog uredništva i pisanja u listu „Obnova“, po završetku Drugog svetskog rata, 1946. godine, proglašen je za narodnog neprijatelјa. Osuđen je na 15 godina zatvora sa prinudnim radom i deset godina gubitka građanskih i političkih prava po izdržanoj kazni. Konfiskovana mu je gotovo celokupna imovina u Beogradu i Smederevu. U Smederevu su mu vlasti oduzele vinograd na Tarabama i kuću sa umetničko-istorijskim zbirkama i bibliotekom.

Od presuđenih 15 u zatvoru u Sremskoj Mitrovici odslužio je sedam i po. Od izlaska iz zatvora pa do smrti pisao je felјtone i članke za beogradske listove i magazine pod pseudonimima, prikuplјao građu za Jugoslovenski leksikografski zavod. Sa engleskog jezika preveo je romane Roberta Grevza „ Ja, Klaudije“ i Vilјema Ensvorta „Tauer“.

Umro je u Beogradu, 1966. godine, gde je i sahranjen na Novom groblјu.

Dve godine pred smrt, testamentom je Milan Jovanović Stojimirović zaveštao legat smederevskom Muzeju – vredne umetničke slike, skulpture, predmete primenjene umetnosti, među njima i stilski pisaći sto kneza Mihaila Obrenovića. Narodnoj biblioteci u Smederevu ostavio je više hilјada knjiga, od kojih neke čine osnovu fonda Stare i retke knjige. Muzej, Istorijski arhiv i Narodna biblioteka Smederevo zahvaljujući njegovoj ostavštini imaju fondove dupke pune informacijama o istoriji ovog grada. I ne manje važno, u kući Milana Jovanovića Stojimirovića, koja se, kako je rečeno, nalazila u današnjoj Ulici Ante Protića, 1950. je i počeo da radi smederevski Muzej,to je kuća koju možete da vidite na našoj naslovnoj fotografiji.

Stojimirović je celog života pisao, vodio je i dnevnike, svakog dana u njih zapisivao. Celokupnu rukopisnu ostavštinu Stojimirović  je zaveštao Matici srpskoj u Novom Sadu. Iz nje je do sada objavlјeno više dela: „Portreti prema živim modelima“, „Dnevnik 1936-1941“, „Mitrovdanska bitka kod Smedereva i druge uspomene iz 1914.“. Narodna biblioteka u Smederevu je 2006. iz rukopisne ostavštine M. J. Stojimirovića objavila roman „Lanče Smederevac“. Najveći uspeh među čitalaštvom doživele su Stojimirovićeve „Siluete starog Beograda“.

Sve to, uključujući objavljivanje knjiga, desilo se nakon njegove smrti, a i to mnogo kasnije. I uglavnom mimo Smedereva. Jer, malo slučajno a više namerno, Milan Jovanović Stojimirović je, uprkos svemu što je Smederevu dao i ostavio, ovde bio zaboravljen. Trebalo je da prođe više decenija pa da počne ponovo da se spominje kao ličnost od izuzetnog značaja za kulturu ovog grada. Tri pomenute ustanove, Muzej, Istorijski arhiv i Narodna biblioteke, 2002, godine objavile su knjigu „Uzdarje Milanu Jovanoviću Stojimiroviću“, čime je počeo proces njegove rehabilitacije, koji još uvek traje. Njemu u spomen je Muzej u Smederevu priredio izložbu tokom aprila i maja 2011. „Ostavština Milana Jovanovića Stojimirovića“.  Na sadašnjoj zgradi Muzeja je postavljen bareljef sa Stojimirovićevim likom. Ove godine je u prostorijama Istorijskog arhiva bila organizovana izložba povodom izlaska foto-monografije “Milan Stojimirović Jovanović, Iz ličnog fonda”, pošto je pored svega nabrojanog, Stojimirović za sobom ostavio i ogroman broj dokumenata i fotografija.

Tako je, makar delom, ispravljena nepravda prema čoveku kome je zbog njegovog političkog angažmana u drugi plan bačeno sve što je uradio i za sobom ostavio. I bukvalno ostavio, gradu u kome se rodio.

U tekstu korišćen materijal iz knjige „Ostavština Milana Jovanovića Stojimirovića“ Snežane Cvetković, Muzeja u Smederevu, Istorijskog arhiva Smederevo, dokumentarnih radio emisija Dragoslava Simića i njegovih kolega o M. J. Stojimiroviću

Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.