SMEDEREVO, 4. decembar 2022 – Prošle nedelje bila je godišnjica završetka izgradnje i puštanja u rad mosta preko Dunava koji povezuje Smederevo i Kovin. Nije neka okrugla godišnjica, 46 godina je u pitanju, pa ne čudi da se niko nije toga setio. Ali, osećamo kao svoj zadatak da u serijalu o znamenitim Smederevcima pomenemo čoveka koji je najviše doprineo da se most izgradi – Milutina Miku Cvetkovića, Čika Miku. A most je tek jedna od stvari koje su nakon njegovog predsednikovanja opštinom ostale Smederevu.
Milutin Cvetković se rodio u avgustu 1927. godine u Vučaku. Bio je, dakle, jedan od pripadnika onih u školovanju ratom ometenih generacija, ali ne toliko da ne završi gimnaziju, potom i Pravni fakultet u Beogradu, na kome je diplomirao 1952. godine. U manjku školovanog kadra, odmah se zaposlio, u Fagramu, uskoro je postao i sekretar preduzeća.
Iz Fagrama je otišao u Sreski sud, tamo će raditi četiri godine, da bi potom bio izabran za sudiju Okružnog suda. Tu je proveo osam godina i kada je izabran za predsednika tog suda iskazao je svoje organizacione sposobnosti. Sudska zgrada u Smederevu uskoro je bila renovirana, ali tu nije stao, na njegovu inicijativu izgrađeni su i novi sudovi u Palanci i Plani, renovirana zgrada suda u Mladenovcu. U Smederevu, u „njegovom“ sudu zapošljavan je kadar, za ono vreme krajnje neobično ako ne i jedinstveno, ne po članstvu u Partiji nego po sposobnostima, znanju i obrazovanju. Ne čudi da je taj sud uskoro slovio za jednog od najboljih u Srbiji.
Partiji ipak nije mogao da se odupre kada je posle četvorogodišnjeg uspešnog rada na čelu Okružnog suda, što nije moglo da ostane neprimećeno, iz Centralnog komiteta tada već preimenovane partije, iz KPJ u SKJ, stigao ferman da treba da bude predsednik Skupštine opštine Smederevo. Tako se, naime, tada zvalo mesto predsednika opštine, funkcija koju sada znamo kao gradonačelnik. Mika je to glatko odbio, nije hteo, kako je govorio, da „ide s konja na magarca“. Odolevao je dve godine, ali Partiju nije bilo ljutiti, pa je na kraju morao da pristane. Za predsednika Skupštine opštine smederevske izabran je u maju 1967, verovatno tada ni sam ne sluteći da će na toj funkciji provesti narednih 12 godina, tri puna mandata.
I tu počinje ono po čemu ga Smederevci pamte. Prvo mu je bilo da sredi što danas znamo pod zajedničkim nazivom infrastruktura. Sećajući se kakvim je putem peške iz Vučaka išao u smederevsku Gimnaziju naložio je da se srede putevi, ne samo taj, naravno i svi drugi prilazni, kao i ulice u gradu, koje se još uvek bile s više blata no asfalta. Voda je stigla u većinu sela, a kada je otišao u penziju često je znao da kaže da mu je najkrivlje što nije uspeo da vodovod dotera u sva sela. Nije to, kao što je znano, uspelo ni njegovim brojnim naslednicima, od 1976, kada je završio treći mandat, naovamo.
Ubrzo po postavljenju krenuo je da uvodi red u opštinskoj vlasti, a jedan od prioriteta bio mu je da je, do tada raštrkanu, okupi na jednom mestu. Uprkos protivljenju iz Beograda, što se troše sredstva za podizanje nove opštinske zgrade, ovoga što sada znamo kao Gradska uprava, svoj je naum sproveo, pravdajući to baš time – da ne može da kontroliše razne službe razbacane na desetak mesta po varoši.
Voleo je da zna šta ko tu radi, ali i šta narod o tome i svemu ostalom misli. A imao je vrlo jednostavan i efikasan način da do takvih informacija dođe. Svakog jutra, na sabajle, pre nego što bi otišao na posao, u zgradu Opštine, svraćao je u kafanu „Gurman“, kasnije i „Kod Mice“, i sretao se tu „na čašici razgovora“ sa radnicima koji su se vraćali iz treće ili išli u prvu smenu, seljacima koji bi tu trgli koju pre nego što odu da za tezgama na nedalekoj pijaci prodaju robu. Ukratko, običan svet. A bili su tu neretko i nastavnici, profesori, njegove kolege iz pređašnjeg života – sudije, lekari, inženjeri… Ovaj što piše zna to iz prve ruke, jer je njegov otac bio jedan od „najurednijih“ učesnika tih „skupova“. Uglavnom, zaposleni u opštini i inim službama dugo nisu mogli da se načude kako to predsednik zna šta se sve u Smederevu događa, i ono što se zbilo koliko juče popodne, uveče, čak i tokom noći. Taj neobični brifing omogućavao je Miki da uvek bude u toku, da zna šta narod misli, šta želi, šta mu fali, šta mu se ne sviđa, koji su problemi u gradu i selima, preduzećima i ustanovama.
Kad već behu pomenuta preduzeća, bavio se Mika neprestano i privredom smederevskom. Uspeo je, recimo, da vrati zgradu Monopola, kojom je tada raspolagao beogradski Centroprom. Kada je to učinjeno, pozvao je tadašnjeg direktora „Ukrasa“i uskoro je tu radilo 1.300 žena. Nažalost, „Ukrasa“ odavno nema, a sada više od polovine ovog ogromnog zdanja zvrji prazno.
Pošto Smederevo nije imalo pristojnu i primerenu autobusku stanicu pozvao je Mika direktora „Autoprevoza“ iz Čačka, preduzeća koje je tada imalo monopol u ovom delu Srbije, da je izgradi. Ovaj je to ’ladno odbio, pa je Mika imao izgovor da u Smederevo dovede „Lastu“, koja je pristala da stanicu napravi.
Fagram, mesto prvog Mikinog zaposlenja, dobio je za njegovog vakta belgijske partnere s kojima je podigao Fabriku kompresora, jedno od najsavremenijih postrojenja, roba je išla za izvoz… Fagram je, kao što sigurno znate, odavno samo sećanje. Slično je bilo i sa „Heroj Srbom“, da ne idemo u detalje, da ne nabrajamo šta je sve za Mikina tri mandata urađeno u i sa drugim firmama, ostali su podaci, da je, kada je Mika Cvetković započeo prvi mandat Smederevo imalo 9.500 zaposlenih. Kada je završio treći zvaničan je podatak o 19.500 zaposlenih.
Mnogo je toga, kako bi rečeno, u Smederevu i okolini podignuto zahvaljujući angažovanju Čika Mike, kako su ga zvali još pre nego što je zašao u godine kada je tako nešto primereno. Jedno je ipak najveće , na početku ovog teksta pomenuto, most koji spaja Smederevo i Kovin.
Višestruki je njegov značaj, To je jedini prelaz preko Dunava, posle Beograda, sve do Đerdapa. Ako tu putnici-namernici promaše imaju da se navoze dok ne naiđu na sledeću ćupriju preko Dunava. A što se lokalnog stanovništva tiče, s obe njegove strane, ako ni zbog čega drugog zato što je bio, bez preterivanja, vekovna želja i načekaše se na njeno ispunjenje.
Jer, sadašnjim generacijama možda zvuči neverovatno, u oko sedam kilometara u vazdušnoj liniji udaljeni Kovin vekovima se išlo brodićem ili skelom. Osim kada je jak vetar, što je obično bivalo većim delom zima, ili kada se Dunav zaleđivao, što se takođe događalo. Alternativa je bio put – preko Beograda i Pančeva. I za Kovince je isto važilo, ako su se nameračili da dođu u Smederevo, samo je redosled, Pančevo – Beograd, obrnut.
No, ipak je došao i taj dan, da se to promeni!
Poštovani druže Tito,
Radni ljudi i građani opština Smederevo i Kovin slave danas još jednu veliku radnu pobedu. Uz pomoć šire društvene zajednice izgradili smo i puštamo u saobraćaj najduži most preko Dunava od izvora do Bugarske. Prilikom Tvoje posete našem kraju dali smo ti reč da ćemo izgraditi most preko Dunava. I sada Te sa ponosom obaveštavamo da smo u obećanom roku tu reč održali.
Datum ispod je 25. novembra 1976, a u potpisu „Učesnici proslave otvaranja mosta na Dunavu između Smedereva i Kovina na sastavljenim obalama Dunava“.
Po predračunu iz 1972. godine, čitav posao trebalo je da košta nešto manje od 150 miliona ondašnjih dinara, ali se račun na kraju, kako to kod već kod nas obično biva, popeo na 344 miliona. Sami konstrukcioni elementi su kupljeni na kredit od jedne mađarske firme, a u most je ugrađeno 5.200 tona čelika, 350.000 zavrtanja,više od 12 hiljada kubnih metara betona, 1.030 tona armature, 31 tona žice za prednaprezanje… Usput, od te mađarske firme Mika je isposlovao i gratis elemente za nadvožnjak, ovaj kod smederevske Zelene pijace, koji i danas tu stoji.
Kada se sve to sklopilo, nastao je most dug 1.231 metar, ili 1.424,40 metara mereno od osovina obalskih stubova.
Inače, sad, kao u modernim filmovima, da se najpre još malo vratimo u prošlost, nije to prvi put da je na tom mestu bila ćuprija. Početkom 18. veka Austrija, koja je tada vladala severnim delovima Srbije, da bi pospešila trgovinu između ove i one strane Dunava, sagradila je pontonski most. Ali, s trgovinom je procvetao i šverc, pa su austrijske vlasti odlučile da ga razmontiraju.
Vek kasnije, u jesen 1902. godine delegacija smederevskih privrednika otputovala je u Kovin na pregovore o izgradnji mosta. Bilo je kasnije o tome reči, pa i planova, no sve je prekinuo Veliki rat 1914, da bi tri godine po njegovom okončanju izaslanici Kovina i Smedereva osnovali Agitacioni odbor za izgradnju mosta. Postavljeni su i kesoni sa namerom ispitivanja dunavskog dna, ali para za tako skup poduhvat nije bilo.
Bilo je potom još pokušaja, da nešto malo i preskočimo, ali stvar se pokrenula s mrtve tačke tek 1968, kada je na inicijativu pomenutog predsednika Skupštine opštine Smederevo Milutina Mike Cvetkovića održan sastanak sa predsednikom kovinske opštine Životom Antonijevićem. Odatle je upućen dopis Vladi u Beogradu, tadašnjem Izvršnom veću, a kao jedan od aduta navedeno je da bi se podizanjem mosta na ovom mestu rasteretio sve gušći tranzitni saobraćaj preko Beograda. I tada i sada, tek kada se pomene da bi nešto „u provinciji“ moglo da ide u korist Beogradu ovima tamo se zacakle oči, pa pokažu zanimanje. Nisu, ipak, bili baš presrećni da se prestonici oduzme monopol u saobraćaju, pa je Mika otišao lično kod tadašnjeg gradonačelnika Beograda Branka Pešića. Ovaj mu je obećao da će da smiri strasti i da će da se zauzme kod republičkih vlasti da se posao oko mosta između Smedereva i Kovina realizuje. I obećanje je ispunio.
Uglavnom, bio je već formiran Međuopštinski fond za izgradnju mosta, koji je počeo da prikuplja novac. Sredstva su na kraju obezbeđena; deo je bio iz budžeta Srbije, deo od ustupljenog poreza na promet benzina i nafte, a ostalo kreditom Jugoslovenske investicione banke i novcem Pokrajinske investicione zajednica za puteve, sve to uz učešće opština Smederevo i Kovin, i još nekih komuna s banatske strane, a bilo je i drugih izvora, da ne detaljišemo.
Tako je, 1973. počela izgradnja i, kako bi rečeno, most je svečano proradio uoči Dana Republike 1976. Činilo se da će Kovin i Smederevo biti njime povezani zauvek. No, o tome koliko je značajan, ne samo za ova dva grada nego i za Srbiju, kanda je još neko znao, pa ga je i NATO „odabrao“ tokom agresije 1999. Nije pomoglo ni narodno okupljanje, sa sve pesmom i igrom, i obaveznim „targetima“, još jednom uz prisustvo predsednika opština, tadašnjih, Bojana Ilića i Trandafira Jenče, roknulo ga 15. aprila u 22 i 58 sa dva projektila. Opet se moralo skelom.
Na obnovu mosta moralo je da se sačeka, ali kada je počela radovi su relativno brzo završeni i most je ponovo otvorio 23. decembra 1999. predsednik republičke Vlade i predsednik Upravnog odbora Direkcije za obnovu zemlje (od bombardovanja) Mirko Marjanović. Sve u roku, ma i pre roka, kako je govorio Milutin Mrkonjić. Zašto je to bitno, to sa rokovima? Radove na obnovi su najvećim delom izveli radnici Goše iz Smederevske Palanke, a ostalo je upamćeno, ne i u novinama i na tv-u objavljeno, da su sutradan, odmah po otvaranju, most blokirali – jer im nisu bile isplaćene obećane premije ako posao završe u roku. Uglavnom, pare su ubrzo dobili i povukli su se, a šta je posle, nekih desetak godina kasnije, bilo sa Gošom i to se zna. Nije bilo ni plata, kamoli premija, štrajkovi, čuda… Na kraju nije bilo ni same firme.
Osim za prelazak, pecanje i po neko skakanje – zbog samodokazivanja ili, srećom ređe, samoubijanja, most tako služi i za – blokiranje. Posle radnika Goše, blokirali su ga kasnije i nezadovoljni poljoprivrednici, potom i radnici Želvoza, u nekoliko navrata blokadom pretili, sa manje ili više uspeha isto pokušavali i nevoljnici iz drugih firmi.
No, da se vratimo junaku ove epizode našeg serijala o znamenitim Smederevcima, Miki Cvetkoviću. Čak i da zanemarimo most, kada krenete Smederevom gotovo da nema značajnijeg zdanja koje nije napravljeno ili započeto, bar isplanirano za vreme dok je on bio prvi čovek opštine. Od Sportskog centra, Doma kulture, sadašnjeg Centra za kulturu, do škola i vrtića. Kada je započeo prvi mandat Smederevo je imalo jedan vrtić, kada je otišao sa funkcije svaka mesna zajednica je imala po jedan, a i neka sela. Izgrađene su i tri osnovne škole, „Dositej Obradović“, „Branko Radičević“ i „Branislav Nušić“.
Kada je otišao u penziju, na podsećanje šta je sve urađeno za tih 12 godina koliko je bio na čelu Smedereva, Čika Mika je jednom rekao da je tri mandata bilo malo da se završi šta je sve ovom gradu i okolnim selima potrebno.
Mnogi Smederevci su godinama, ma sve do skora, most preko Dunava zvali „Mikin most“. Danas je taj naziv uglavnom iščileo iz narodnog govora, baš kao i sećanje na predsednika opštine za čijeg predsednikovanja je izgrađen. Da ne bude tako, zato i ovaj tekst.
U tekstu korišćen materijal iz knjige Radoslava Jovanovića „Svi smederevski predsednici“
Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.