SMEDEREVO, 20. novembar 2022 – Čak i oni koji mnogo ne mare za sport nemoguće da nisu primetili; počelo je Svetsko prvenstvo u fudbalu. U to ime i mi smo izabrali ličnost za ovo izdanje serijala o znamenitim Smederevcima. Jer, nije baš opšte poznato da je u Smederevu rođen prvi čovek u istoriji svetskih prvenstava u fudbalu koji je na njima učestvovao i kao igrač i kao selektor – Milorad Arsenijević Mikica Balerina. Uz to, po broju medalja, najuspešniji je naš selektor.
Malo je tako živopisnih, pravih renesansnih likova u našem sportu kakav je bio Milorad Arsenijević. Mada u Smederevu nije proveo mnogo, zauvek će ostati zapisano da se tu rodio, što ga, baš kao i neke druge ličnosti, sasvim kvalifikuje da se nađe u ovom serijalu.
Arsenijević je, kako bi rečeno, rodio u Smederevu 1906. godine. Njegovi su se nedugo potom preselili u Vršac, a potom i u Šabac, gde je počeo da igra fudbal, za Mačvu. Miloradov talenat nije ostao neprimećen, ubrzo ga zovu u BSK iz Beograda, jednog od dva najveća kluba u zemlji. Tamo napreduje i već 1927. zaigrao je za reprezentaciju Kraljevine SHS. Negde u isto vreme upisuje elektrotehnički fakultet, koji će završiti 1930, samo nekoliko dana pre polaska za Montevideo na prvo Svetsko prvenstvo u fudbalu.
Aha, tu stižemo do napred istaknute činjenice. Verovatno ste gledali seriju i film o Montevideu, pa neka bude rečeno da lik Mikice Balerine ni najmanje ne odgovara onom kakav je u stvari bio. Tih i povučen, više se zanimao za nauku i učenje jezika nego za boemluk, za razliku od njegovih drugara iz reprezentacije. Kad već bi spomenuto, ono zbog čega se danas divimo Đokoviću, kada progovori na nekoliko jezika, e takav je bio Mikica još u ono vreme. Pravi poliglota, do kraja života je učio jezike, na kraju ih je govorio šest.
Kao član reprezentacije učestvovao je na Olimpijskim igrama u Amsterdamu 1928. godine, pa nije čudo što se našao na spisku selekcije za Mundijal 1930. godine. Bio je jedan od samo četvorice igrača koji su nastupili na oba takmičenja, pored Ivice Beka, Milutina Ivkovića i Blagoja Moše Marjanovića. Nastupio je ukupno negde je podatak 52, negde 74 puta u dresu reprezentacije.
Jedino ne objasnismo odakle mu nadimak – Balerina. Za nekog ko je igrao u odbrani takav nadimak baš i ne bi bio neka preporuka. Ali nije to što bi možda neko pomislio. Ne preterane visine Mikica je skakao visoko, da se bolje odrazi koristio je ruke, zamahajući njima, pri tome se savijao u kolenima, i mimo toga, uopšte sve je činio s gracioznošću – balerine.
Nakon završetka igračke karijere posvetio se struci, elektrotehnici. I tu je bio vrlo uspešan. Između ostalog, napravio je projekte za železnicu zahvaljujući kojima je Jugoslavija još pre Drugog svetskog rata imala voz koji je išao 146 kilometara na sat.
Rat je proveo u Beogradu gde je radio kao inženjer. Posle oslobođenja se vraća fudbalu, ali ovog puta kao selektor. Na to mesto dolazi 1946. i na njemu će ostati punih osam godina.
Anegdota kaže da je, kada se prvi put video sa fudbalerima koje je trebalo da trenira, njima ispričao kako je svih 11 igrača iz Montevidea završilo fakultete, a da su četvorica doktori nauka. I u ono vreme je to bilo čudo, i ondašnji fudbaleri su ga gledali s nevericom, kako bi to bilo danas ne možemo ni da zamislimo.
Uglavnom, Arsenijević je bio prvi član jedne reprezentacije koja je učestvovala na Svetskom prvenstvu da bi je posle i vodio. Bilo je potom još nekoliko takvih slučajeva, i ovde i u svetu. Mnogo kasnije, 1971. godine, to će ponoviti i Vujadin Boškov i evo sada Piksi. Balerina je vodio reprezentaciju koja je učestvovala na Svetskom prvenstvu 1950. u Brazilu. Tada je naša reprezentacija, u svetlu ovih sadašnjih odnosno predstojećih događaja, da ne ostane nespomenuto, pod selektorskom palicom Arsenijevića, pobedila Švajcarsku sa 3:0.
Još nešto. Sve do danas Mikica Arsenijević je ostao naš najuspešniji selektor sa dve medalje na svetskim sportskim smotrama. Naime, na Olimpijskim igrama 1948. i 1952. Jugoslavija je pod njegovim vođstvom osvojila oba puta srebrnu medalju. Na Svetskom prvenstvu 1950. u Brazilu posle dve ubedljive pobede, spomenute nada Švajcarskom i 4:1 nad Meksikom,izgubila od domaćina, a tada je samo prvi iz grupe išao dalje. Inače, ovo je bilo jedino svetsko prvenstvo koje nije imalo finalnu utakmicu već je pobednika odlučivalo pobeda u finalnoj grupi od četiri tima u kojoj su bile reprezentacije Urugvaja, Brazila, Švedske i Španije.
Mimo fudbala, kako je već napomenuto, Balerina je bio vrlo uspešan u struci, toliko da je po završetku selektorske karijere predavao na dva fakulteta u Beogradu – Saobraćajnog i Elektrotehničkog. Napisao je dve knjige, objavio više naučnih radova.
Milorad Arsenijević je bio oženjen Jelisavetom Dimitrijević , imali su dvoje dece – Milana i Ružicu, koja se kasnije udala za slikara Andriju Milenkovića. Sledi jedna trivija; ovaj umetnik iskoristio je Ružičin lik kada je sedamdesetih godina prošlog veka radio na novčanici od 1.000 dinara, pa je tako Balerinina ćerka ušla u istoriju kao devojka koja u ruci drži grozd, dok iza nje kombajn žanje pšenicu.
Ova hiljadarka je bila u opticaju od 1975. do 1990. i poznata je i po tome što je jedina novčanica sa ovih prostora koja nikada nije uspešno falsifikovana jer je na sebi imala više od 40.000 sivih nijansi.
Uzgred, Ružica nije bila nimalo srećna kako je lik njenog oca prikazan u filmu i seriji o Montevideu, pa je zamolila novinara Zorana Šećerova da napiše knjigu koja je izašla pod nazivom, kako drugačije, „Balerina“.
Arsenijević se nikada nije bavio politikom. Ostala je priča da je čak jednom odbio telefonski poziv tada moćnog Milovana Đilasa, jer je „zvao u vreme nedeljnog porodičnog ručka“. Inače, taj telefon mu je uveo Fudbalski savez kada je bio selektor i on nikome u kući nije dao da ga koristi, jer bio je to, kako je govorio, „službeni telefon“.
Na kraju, za Milorada Arsenijevića Balerinu vezan je još jedan kuriozitet; nema mnogo onih koji su odlikovani i u predratnoj i u posleratnoj Jugoslaviji. Zbog ljudskih osobina i sportske karijere, ali još više zbog uspeha na polju nauke, knez Pavle mu je u ime kralja Petra II 1937. dodelio Orden Svetog Save. Iz istih razloga Josip Broz Tito mu 1972. dao Orden zasluga za narod.
Milorad Arsenijević je umro 1987. u osamdeset i prvoj godini. U novinama je, ne naslovnoj, njegova skromnost to sigurno ne bi dozvolila, nego na sportskoj strani pisalo: “Umro je Balerina!”
Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.