Ćir Anta – pisar, ustanik, diplomata, ministar, povesničar, dobrotvor…

SMEDEREVO, 13. novembar 2022 – Smederevci se neretko žale kako nikada nisu imali nekog visoko pozicioniranog, u vrhu državne vlasti, pogotovo tamo gde se odlučuje o novcu. Malo njih zna da su imali i ovdašnjeg čoveka koji je bio ministar finansija Srbije. Ali to, što je bio na ministar, još je ponajmanji razlog, pored svega što je bio i za Smederevo učinio, da Antonije Anta Protić, Ćir Anta zasluži svoje mesto u ovom našem serijalu o znamenitim Smederevcima.

Antonije Protić je rođen 18. odnosno 29. aprila 1787, zavisi koji se kalendar gleda. u Smederevu. Nјegov otac je, kako mu i prezime govori, bio prota. Ako na grobu Dimitrija Davidovića piše „Sav Srbin“, za Protića bi se moglo napisati „Sav Smederevac“; rodio se u Smederevu, tu je i umro, iz Smedereva je izbivao samo kada bi ga poslovi ili kakve nesrećne okolnosti odvele. Tako je u doba Kočine krajine, kao dete, sa roditeljima prebegao kod Kovina. Nakon mira 1791. vratili su se u Smederevo, ali pošto je ubrzo nakon toga izbila epidemija kuge, od koje će mu i otac umreti, Antonija su poslali u Skobalј kod stričeva. U Smederevu i Krnjevu pohađao je srpske i grčke škole, tako da je govorio i pisao srpski i grčki, a pored toga znao je i turski.

To ga je preporučilo da za vreme Prvoga srpskoga ustanka bude od ustanika angažovan, kao redak pismen mladić. Ali, u ustanku je učestvovao ne samo kao pisar, nego i kao tumač i vojnik. Bio je učesnik i svedok mnogim važnim događajima u Prvom srpskom ustanku, pa je o tome kasnije 1853. napisao „Povesnicu“, o kojoj će još biti reči. Bio je uz Karađorđa za vreme opsade Smedereva i kada je uspostavlјen Pravitelјstvujušči sovjet, učestvovao je i u opsadi i oslobađanju Beograda. Nakon propasti Prvog srpskog ustanka morao je još jednom da prebegne preko Dunava.

Vratio se ponovo u Srbiju da bi učestvovao u Drugom srpskom ustanku. Bio je deo pregovaračkog tima koji pregovarao sa Marašli-pašom u Ćupriji. Na tim pregovorima Protić je sastavio žalbu u ime srpskog naroda upućenu sultanu, a u toj žalbi nabrojani su svi zločini Turaka prema Srbima nakon okončanja Prvog srpskog ustanka. Pomagao je i da se ta žalba prevede na turski jezik, a iz Ćuprije je sa Marašlijinim odobrenjem i sa njegovim izaslanicima odlazio pred Rušid-pašu, da mu javi za sporazum Marašlije sa Milošem Obrenovićem i da tako spreči napad na ustanike sa bosanske strane.

Bio je Anta 1817. i pisar kod smederevskog kneza Vujice Vulićevića i tada je često nosio pisama od Vujice Milošu i obratno. Bio je prisutan u vreme kada je Vujica dao da se ubije Karađorđe, pa iIpak u pomenutoj „Povesnici“ taj događaj nije ni spomenuo. Knez Miloš ga je u vreme heterijskog ustanka 1821. slao u Adakale i u Vidin da vidi šta Turci nameravaju, a sa druge strane da turskim pašama prenese poruke da Srbi ostaju u miru. Kasnije je bio poreznik u požarevačkoj nahiji, a 1822. bio je carinik na skeli u Smederevu, što je prethodilo njegovoj političkoj karijeri, jer 1838. posta je član Državnog saveta.

Knez Miloš je 1839. napustio Srbiju, a brzo posle toga umro je knez Milan. Sledeći knez je bio Mihailo Obrenović, koji se u to vreme nalazio sa ocem u Vlaškoj. Namesnici su poslali kneginju Ljubicu i Antu Protića u Vlašku po kneza Mihaila, odakle su novembra 1839. zajedno sa knezom Mihailom otišli u Carigrad na poklonjenje sultanu, a iz Carigrada su se vratili tek u martu 1840. Tu Antonije biva postavljen za ministar finansija, ali tu dužnost, mada gore spomenutu, nije dugo obavljao – od 1. septembra 1840. do 25. maja 1841, kada se ponovo vratio u Savet.

Nakon Vučićeve bune prešao je 6. septembra 1842. sa knezom Mihailom u Austriju, ali tu nije dugo ostao, vratio se u Srbiju i živeo je u Smederevu. U to vreme Jovan Gavrilović, srpski istoričar, političar i geograf, kasnije predsednik Srpskog učenog društva, preteče Srpske akademije nauka, nagovorio ga je da napiše sve što zna o značajnim događajima,  koji su se desili za njegovog života, pa je tako nastala „Povesnica od početka vremena vožda srpskog Karađorđa Petrovića“, koja će kasnije biti jedna od retkih validnih izvora podataka za srpsku istoriografiju iz tog perioda.

Umro je u Smederevu 10. decembra 1854. Sahranjen na Starom smederevskom groblju, u porodičnoj grobnici na jugozapadnoj strani crkve. Na nevelikom spomeniku od ružičastog kamena koji su mu podigli kćeri i zetovi, ispod urezanog državnog grba zapisano je da je tu sahranjen „Ćir Anta Protić penzionisani sovjetnik i kavalir Knjažestva“. Prota Milutin Banić, o kome ste mogli takođe da čitate u ovom serijalu, ukazao mu je naročito poštovanje kada je u protokolu umrlih upisao „G.Antonije Protić, sovjetnik, žitelј smederevski“.

Sada dolazimo do onoga zašto je Antonije Protić, odnosno Ćir Anta, kako su ga po grčki zvali, značajan toliko za Smederevo da su mu Smederevci  u znak sećanja namenili dve ulice, jednu u blizini groblјa na kome je sahranjen i drugu na Plavincu, gde se nalazi i nedavno obnovljena Ćir Antina česma, na njegovom negdašnjem imanju.

Antonije Protić iliti Ćir Anta bio je veliki dobrotvor smederevski. Poklonio je plac na kome će biti sagrađena prva smederevsku škola , koja na tom mestu deluje od 1806 godine. Sadašnji naziv nosi od 1956, a na bočnom zidu škole stoji tabla sa imenom ulice – Ante Protića. Tako je nazvana još 1888, jer tu mu je u blizini bila i kuća.

Ćir Antina česma je podignuta je na izvoru u šumarku, na putu od Stare Železare prema Vili Obrenovića. Naime, Ćir Anta je deo svog imanja posebno namenio “da bi se posetioci mogli ceo dan odmarati, poslužiti vodom i uživati u prirodi“, pa je tako to postalo i vo pravo smederevsko izletište. Tu su dolazile đačke ekskurzije, organizovani prvomajski sastanci i đurđevdanski uranci. Česma je imala i kameno pojilo za stoku, zašto je poslužio neki veoma stari dečiji sarkofag, koji se danas nalazi kao eksponat u Muzeju u Smederevu.

Kad već bi pomenut Muzej smederevski, zanimljiva je priča o portretu Antonija Protića, koji na početku ovog teksta možete da vidite, radu Arsenija Petrovića. U vreme pre Drugog svetskog rata, neznano ko pronašao je ovaj portret zgužvan i odbačen i poklonio ga je Milanu Jovanoviću Stojimiroviću, o kome će takođe biti reči u ovom serijalu. Elem, Jovanović Stojimirović u to vreme je imao neku vrstu svog malog privatnog muzeja u svojoj porodičnoj kući. Ta kuća će biti konfiskovana 1945. a ovaj portret će 1950. postati deo zbirke Muzeja u Smederevu, koji je osnovan baš u Stojimirovićevoj kući, koja se nalazila, gle čuda, u Ulici Ante Protića na broju 2. Porter će se pred publikom, kako stalni deo muzejske postavke, restauriran i konzerviran, naći tek 2005. godine.

Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.