SMEDEREVO, 9. oktobar 2022 – Kod moga rođenja nije samo datum bio sporan, već i samo mesto. Jedni su biografi beležili Beograd kao mesto moga rođenja, a drugi Smederevo. Celu zabunu u tom pogledu načinilo je to što me se oba pomenuta grada odriču i nijedan ne priznaje da sam se u njemu rodio, već me potura onome drugome.
Ovako je u „Autobiografiji“ pisao Branislav Nušić, junak ove epizode serijala „Znameniti Smederevci“. Smederevo ga se, uostalom baš kao i Beograd, ali i još neki drugi gradovi u Srbiji, setilo i prisvojilo ne za života nego mnogo kasnije.
„U pogledu toga pitanja (mesta rođenja, op. a), ja ne mogu da se oslonim na svoje sećanje, ali sam u porodici saznao za izvesne okolnosti koje stvar objašnjavaju. Naime, moj je otac bio imućan trgovac u Beogradu, i baš kada sam ja trebao da se rodim, on bankrotira pa pokupi svu svoju bankarsku imovinu – u koju sam i ja spadao – i pređe u Smederevo da živi. Taj postupak nikad u životu nisam mogao oprostiti mome ocu. Naterati me da se rodim pod pretpostavkom da sam bogatog oca sin i onda, kada sam već rođen, kada se već ne može natrag, staviti me pred fakat da sam puki siromah. To ocu nisam mogao da oprostim utoliko pre što je imao dosta dece, pa nije među njima morao baš mene izabrati da napravi tako pakosnu šalu“, napisao je u istom tekstu vrcavi Nušić.
Osim mesta, kako sam reče, sporan je i datum rođenja. Na kraju je ostalo ošteprihvaćeno da je to bilo baš ovih dana, 8. oktobra 1864, po julijanskom kalendaru. A sporan je bio, kako je pisao, kad se rodio čak i njegov pol. Pošto se rodio noću, babica je, onako po mraku, a još „krepeći se rumom“, proglasila da se rodilo žensko. To je, opet po Nušiću, njegovog oca bacilo u očaj, jer je, kao i svaki Cincar, odmah znao da to znači, kad za to dođe vreme, davanje miraza.
Ono što je nesporno jeste da je Nušić u Smederevu završio osnovnu školu i prva dva razreda gimnazije. Otuda i, što bio on rekao, fakat da se može upisati međ Smederevce. A da je znamenit nema spora, tu se, verovatno, svi slažemo.
Nema spora ni da je vrlo često sa vlastima bio na ratnoj nozi, takoreći vazd a„sumnjivo lice“, baš kako će nazvati jednu od najčuvenijih komedija. Sa devetnaest godina napisao je prvu, pod nazivom „Narodni poslanik“ – i tako je sve počelo. Autor komedije o narodnom poslaniku vrlo brzo je stekao status „narodnog neprijatelja“, od strane vlasti, naravno, ne i čitalačke i pozorišne publike. Jer, iako je za komediju dobio povolјnu ocenu recenzenata, a to su bili niko drugi do Milovan Glišić i Laza Lazarević, iako je komad prvotno uvršten u repertoar, upravnik Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta je u poslednjem trenutku uputio rukopis u ministarstvo policije, s molbom za mišlјenje. Pošto treba, zaboga, da to bude igrano na najvećoj državnoj pozornici. Komad je kod njih, policije i upravnika pozorišta, ostao poduže, biće stavljen na repertoar tek 13 godina kasnije.
Pre svega toga, malo znano, kao iskreni rodoljub, sa samo 12 godina, Nušić je pobegao od kuće, e da bi se kao dobrovoljac prijavio za vojsku u Srpsko-turskom ratu, ali ga je izvesni pandur nahvatao i vratio roditeljima. Kasnije će ipak učestvovati u kratkom, dvonedelјnom Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, da li ga je ovaj rat zatekao već u vojsci ili je opet bio kao dobrovolјac – i to je sporno. Tek, kako bilo, tada je kao kaplar 15. puka dobio jedan vod dobrovolјaca za obuku, a u tom vodu je bio i pesnik Vojislav Ilić, sa kojim Nušić ostaje nerazdvojan prijatelј sve do Ilićeve smrti.
Sve to, ličnim primerom u mladosti iskazano rodoljublje, nije bilo dovoljno da ga amnestira kad se latio pera i, ponovo, opalio po društvenim i pogotovo političkim anomalijama. I bukvalno – amnestira. Revoltiran što u pogrebnoj povorci Mihaila Katanića, heroja Srpsko-bugarskog rata, nije bio ni jedan državni zvaničnik, napisao je satiričnu pesmu „Dva raba” za tadašnje opoziciono glasilo „Dnevni list“ i zbog toga je osuđen na dve godine robije – zbog ismevanja srpske monarhije, a posebno kralja Milana.
Pesma je, naime, silno razbesnela kralјa koji je naredio da se Nušić uhapsi i osudi. Nušić je do tada već stekao reputaciju mladog čoveka „poganog jezika i još poganijeg pera“, pa je kralj smatrao da će mu „Požarevac dobro doći da se malo rashladi“.
Nušić, gle čuda, piše i u zatvoru, opet komediju, indikativnog naslova „Protekcija”, što je veoma neobično s obzirom da mu je pisanje u zatvoru bilo zabranjeno. Međutim, znajući da upravnik cenzuriše njegovu poštu, Nušić je počeo, kao, da piše svom izmišljenom rođaku ministru. Ne preterano pametni upravnik nikada nije posumnjao.
Proveo je u zatvoru godinu, pomilovan je na molbu njegovog oca. Da li zahvaljujući tome što kralj Milan više nije želeo da ga vidi u Srbiji ili ne, tek ovaj bivši zatvorenik državnu službu dobija 1889. godine, da bi kao zvaničnik Ministarstva spoljnjih poslova bio postavljen za pisara konzulata u Bitolju. Pravnik po obrazovanju, diplomirao je tri godine ranije, posle studija u Gracu, na Visokoj školi u Beogradu, napreduje do pozicije vicekonzula u Prištini, ženi se Darinkom Đorđević, a na jugu Srbije i u Makedoniji provešće celu deceniju.
Nušić i po povratku u Srbiju radi u državnoj službi iz koje crpi materijal za pisanje o svim manama sistema, o birokratiji i našem mentalitetu uopšte. Postavljen je za sekretara Ministarstva prosvete, a četiri godine kasnije, pošto je prvo bio dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu, imenovan je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. To je potrajalo tek godinu dana, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom i pisao pod poznatim pseudonimom “Ben Akiba”.
Vratio se u Bitolj 1912, opet kao državni službenik, ali je tokom balkanskih ratova, u februaru 1913. smenjen, jer je smatran isuviše umerenim. Iste te 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata. U povlačenju i premeštanju sa mesta na mesto, Nušić se prvo morao odreći nezavršenih rukopisa, ali kako je ratno stanje bivalo sve komplikovanije morao je da se seli i ostavlja i neka završena dela, među kojima je bilo i „Sumnjivo lice”. Ovaj tekst je predao na čuvanje izvesnom Arbanasu koji je Nušiću dao „besu“ da će rukopis sačuvati. Iako su tokom rata u Prištinu upali Bugari i sve spalili, pa i svu Nušićevu zaostavštinu, Arbanas je održao reč, pa tako i mi danas možemo da uživamo u komediji koja nepogrešivo oslikava ljudske slabosti, i, kao i sva Nušićeva dela, prikazuje naše ljude i naravi u smutnim društveno-političkim vremenima, nešto što do dana današnjeg nije promenjeno.
Posle rata Nušić je postavljen za upravnika Umetničkog odseka Ministarstva za prosvetu. Na ovoj funkciji ostao je do 1923, nakon toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Za redovnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je tek 10. februara 1933.
Pred kraj života Nušić je inicirao da se u Beogradu osnuje Rodino pozorište, preteča današnjeg Pozorišta Boško Buha, koje je 1950. godine osnovala njegova ćerka Margita Predić-Nušić.
U decembru 1936. je izveštavano da je teško oboleo, operisan je u jesen 1937, o čemu su izvestile tadašnje novine. Umro je 19. januara 1938, a tog dana zgrada beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno. Na njegovom stolu u rukopisu je ostala nedovršena komedija „Vlast“, sa započetim trećim od planirana četiri čina – prvi čin je prikazan povodom prve godišnjice njegove smrti.
– Ali kad se bude čulo da sam umro, vi ćete videti: svet mi to neće verovati. Ja sam toliko puta terao šalu sa ovim svetom da će verovatno i tom prilikom mnogi misliti da je to samo neka nova šala. Zato pri objavljivanju moje smrti treba biti obazriv. Prvoga dana treba doneti u novinama belešku: „Kao što se čuje, gospodin Nušić je juče umro“. Drugoga dana, već bi se mogla doneti ovakva beleška: „Sve više i više se potvrđuje naša jučerašnja vest da je gospodin Nušić umro“. Pa tek trećega dana reći: „Kao što iz vrlo pouzdanih izvora saznajemo, gospodin Nušić je odista umro“ – pisao je i o tom završnom činu sopstvenog života Nušić.
Bio je izuzetno plodan pisac, najpoznatiji po komedijama: „Protekcija”, „Svet”, „Put oko sveta”, „Gospođa ministarka”, „Narodni poslanik”, „Mister Dolar”, „Ožalošćena porodica”, „Pokojnik”, „Dr”, „Sumnjivo lice”, „Ne očajavajte nikad”. Pisao je i romane, drame i drugu prozu: „Autobiografija”, „Opštinsko dete”, „Hajduci“, „Tako je moralo biti”, „Jesenja kiša”, „Iza božijih leđa”, „Pučina”, „Kirija”. Za njim su ostale i pripovetke,„Politički protivnik”, „Posmrtno slovo”, „Klasa”, „Pripovetke jednog kaplara”, ali i tragedije – „Knez Ivo od Semberije”, „Hadži-Loja”, „Nahod…
A gde je tu, na kraju, Smederevo? Ako ni zbog čega drugog do činjenice da je, mada ovde, kako smo utvrdili, nije rođen, tu proveo nekoliko godina detinjstva, osnovne i srednje škole.
Kuća Đorđa ili, kršteno, Georgijasa Nuše u Smederevu nalazila se u ulici koja će kasnije poneti ime njegovog sina. Danas je to jedno od posećenijih mesta, ne zbog toga što je tu, neko bi možda pomislio, kakav muzej ili makar spomen-soba, da deca tu na ekskurzijama svraćaju. Ne. Tu je pekara. Jedna od poznatijih u gradu. Ulaze Smederevci i putnici namernici, baš brojna publika, po burek, kifle, hleb… Na žalost, u pekari nema specijaliteta sa Nušićevim imenom. A moglo bi, jer su savijaču sa sirom, baš kao i recimo kačamak, Srbi preuzeli iz tradicionalne cincarske kuhinje.
Mada, i tu ima spora. Baš je Milosav Slavko Pešić, glavni lik u našem prošlom nastavku serijala o znamenitim Smederevcima, to osporavao, tvrdeći da to nije ta kuća nego neka druga.
U svakom slučaju, osim ulicom, pomenutom spomen pločom na kući i bistom u nedalekom parku, Smederevo se komediografu odužilo i pozorišnim festivalom „Nušićevi dani“, koji po tradiciji baš i počinje polaganjem venaca na spomenik komediografa. I jedna škola nosi njegovo ime, a poslednje je da je i masonska loža pod brojem 32, sa sedištem u Smederevu, ponela Nušićevo ime, kada je osnovana 6011. godine po njihovom kalendaru, pošto je, uz sve drugo, Brana bio i slobodni zidar.
Ipak, nećemo ga po tome pamtiti. Ostaće Nušić zauvek zapamćen po likovima iz njegovih komedija, s kojima svako malo možemo da poistovetimo nekog iz vremena sadašnjeg. A ima li boljeg za pisca nego da ostane svevremen, zauvek aktuelan? Ovakvi kakvi smo, mi mu to omogućujemo.
Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.