Znameniti Smederevci: MSP – uz sve drugo, inicijali koji su za njim ostali

SMEDEREVO, 2. oktobar 2022 – Prošlog četvrtka, na sednici smederevske Gradske skupštine odbornik Nebojša Jovanović je najavio da će, već koliko ovog ponedeljka, predati i zvaničan dopis sa inicijativom, koja bi trebalo da dođe do gradonačelnika, predsednika Skupštine grada i ostalih gradskih funkcionera i institucija. Reč je o nedavno preminulom književniku, novinaru, publicisti Milosavu Slavku Pešiću, a predlog je da Smederevo, kako je rekao, ostavi neku trajnu uspomenu na tog čoveka, da se njegovo ime obeleži na dostojan način.

Bili su poslednji dani zime, polovina marta ove godine, već se mirisalo proleće, kada smo se okupili ispred kapele na smederevskom Starom groblju. Bilo nas je tek nekoliko, koliko sećanje služi, gradskih funkcionera, tih koji bi sad trebalo da odlučuju o ovoj inicijativi nije bilo. Ovaj što piše, znajući pokojnika, veruje da bi mu bilo drago što je tako bilo.

Jer, nikada se MSP preterano nije ljubio s vlastima, a poslednji put su mu se zamerili kada su mu na konkursu za sufinansiranje projekata iz oblasti književnosti dodelili 50 hiljada dinara, što nije pokrivalo ni troškove štampanja knjige, koju je tada bio nameran da izda. Na sve to, isti iznos dobili su tada, a i posle su dobijali, svi odreda, anonimusi, neka fantomska udruženja i još kojeko. Nije se libio da o tome javno priča, pa sledeće godine nije dobio ništa.

A prvi put se s vlašću našao u klinču, po njegovoj priči, 1960. godine, kada je bio protest u smederevskoj Gimnaziji zbog smene direktora. Neko od učenika je morao da strada, a kola su se slomila na njemu, zbog nekog bizarnog detalja, šaputanja sa drugim učenikom o tom događanju, šta li.

Ponovo će biti „s one strane“, kada će mu se osam godina kasnije, čuvene ’68, kao jednom od učesnika protesta, zbog neslaganja sa tada vladajućim nomenklaturom, ime naći u novinama. Čak i fotografija. Mada, kako je sam govorio, tada je bio mudriji, pa je prošao bez posledica. Ono, zbog jednog teksta koji je objavio u studentskim novinama, došli su „drugovi iz službe“ i raspitivali za njegove generalije u dekanatu, ali je sve na tome ostalo. Drug Tito je u međuvremenu bio rekao da su „studenti u pravu“.

Uz ovo, bilo bi neprimereno na ovom mestu da se pobraja sve što je napisao, te silne knjige, poezije i proze, zbirke, antologije i prevodi, ogroman je to opus, to bi uzelo mnogo prostora, ali je zanimljivo da je najveći komercijalni uspeh doživeo sa zbirkom pesama „Kad te zaboli duša“. U pitanju su pesme o Titu, a knjiga, antologija je izašla baš kada je trebalo – netom posle smrti „najvećeg sina naših naroda i narodnosti“. Bila su dva izdanja, tiraž je doštampavan, ali je Pešić kasnije nerado o tome govorio, jer to, kako su se političke prilike promenile, vrlo brzo nije bilo za pominjanje, kamoli hvalu.

Preskačemo jednu deceniju. Svi koji su preživeli nevesele devedesete u Smederevu sećaju se, verovatno, da je onomadni Radio Smederevo, što bi rekao EKV, „bacao svetlost daleko“, bio u medijskom mraku tih godina takoreći svetionik, ’aj’ da ne kažemo slobodne misli, ali jedno od tek nekoliko mesta gde se moglo čuti što ondašnjoj vlasti nije bilo milo. Veliki udeo u tome imao je baš Milosav Slavko Pešić i njegova autorska emisija „Vremenska prognoza“. Kultna emisija, intrigantna počev od samog (brljivog, veze s vezom nema) naziva, bila je retka prilika da se čuje glas naroda. A taj vox populi je, kako je vreme odmicalo, bivao sve slobodniji, što nije moglo i smelo da se kaže nigde drugde tu se govorilo. Naravno, na užas vlasti. No, kada se vlast promenila i to je zaboravljeno, da ne pričamo sad o sumanutoj privatizaciji Radio Smedereva, eh da je to bila jedina takva.

Među brojnim nagradama koje je MSP dobio su i četiri „Orfeja“, priznanja namenjenog zavičajnim pesnicima na festivalu Smederevska pesnička jesen. Poslednje takvo koje je dobio 2017.  bilo je povod za novu frku. Naime, pošto mu ni posle pola godine nagrada, plaketa i novčani iznos, nije bila uručena, odlučio je da da oglas: „Okazion: prodajem bronzane plakete Orfej, novčani deo nagrade s popustom od 50 odsto i poklanjam statuetu Zlatne strune bivšem direktoru Festivala SPJ… Jedinstvena prilika, kako za pesnike koji nisu dobili tu nagradu i kolekcinare tako i idealna prilika za trgovce sekundarnim sirovinama“. Skandal u najavi, ali kako su se oni koji su bili odgovorni za (ne)činjenje, (ne)dodelu nagrade (i para) pravili mrtvi – i ovo je bilo čudo od tri dana. Pisale novine, pa se ubrzo zaboravilo.

Uz sve pisanje, ozbiljne poezije i proze, prevođenje drugih autora, poslednjih godina najčešće sa slovenačkog, ali i drugih jezika, posebno je bio ponosan, kako je govorio pola u šali pola u zbilji, na njegove erotske priče, koje su objavljivane u više jugoslovenskih i posle exjugoslovenih časopisa.

E sad, teško da bi nešto od ovoga što je do sada opisano bilo razlog da se ispuni što je odbornik Jovanović, a što  bi pomenuto na početku ovog teksta, najavio kao inicijativu, da se grad na neki način oduži Pešiću. Bili su to samo fragmenti  iz života i reminiscencije, delovi razgvora nekog ko se s MSP-om poznavao tridesetak i više godina. Ono što je zvanično, i bitno, jeste da je u pitanju jedan od najplodnijih i najznačajnijih autora u oblasti književnosti u ovom gradu. Iza njega je, za pola veka i kusur godina delanja, ostalo više zbirki poezije, priređenih antologija, nekoliko romana, zbirke kratkih priča, nebrojeni novinski napisi, eseji,  kritike…  Za poeziju je dobio, kako bi rečeno, više nagrada, među ostalim „Blažo Šćepanović“ za zbirku pesama, nagrade za prozu „Milivoje Ilić“, „Grigorije Božović“, nagradu“ Milivoje Živanović“ za esej o glumištu… Možda ponajbolje knjige proze su mu one, u njegovom opusu kasnije nastale, u kojima je Smederevo u glavnoj ulozi, kao mesto ili središte zbivanja, „Knjiga promena“ i „Šaka mraka“.

Što se novinarstva tiče, gledano od najranijih dana pa do smrti, bio je član redakcije i urednik lista „Student“, član redakcije satiričnog lista „Stradija“, grafički je opremio više brojeva „Književne reči“, bio je urednik časopisa „Smederevo“, član redakcije i uredničkog kolegijuma nedeljnika „Smederevac“, glavni i odgovorni urednik Radio Smedereva i urednik informativnog programa Televizije Smederevo, kasnije glavni i odgovorni urednik Televizije Smederevo. Radio je kao dopisnik “Blica“, bio je i dugogodišnji dopisnik agencije Beta iz Smedereva, njegovi tekstovi su objavljivani u mnogim časopisima, nedeljnicima i periodicima. Neretko se potpisivao samo sa MSP. Dovoljno.

Malo li je…

Čak i oni koji nikada nisu pročitali ništa što je napisao i zapisao, a kretali su se Smederevom, možda su ga primetili, vrlo moguće i zapamtili. Bio je to onaj živopisan lik što se leti šetao gradom u arhaičnim košuljama od indijskog platna, kad zahladni sa kapicom, koja je najviše ličila na kakvu jevrejsku jarmulku, sa zvezdom na reveru kaputa. Ponekad sa psom, koji ga je pratio i, kao na naslovnoj fotografiji, zaljubljeno gledao. I, sa retkim izuzecima, sa svima je MSP bio „na vi“. Uključujući i ovoga što piše, mada su se, kako bi rečno, više od tri decenije, preterano je reći družili, ali bili kolege, pokatkad razmenjivali misli i iskustva iz ovog nezahvalnog zanata. U poslednje vreme bili su to samo telefonski razgovori, za poneku pomoć u prevodu, engleski mu je bio baš strani jezik, nedoumice u vezi sa kompjuterima, tehnologijom koju je srdačno prihvatio ali nikada do kraja savladao. U svakom slučaju, u telefonskom imeniku, u mobilnom, tamo gde treba da piše ime, osta to MSP. Kao i još nekoliko imena i brojeva ljudi koji su značili a koji su ovaj svet napustili – neobrisano. Verovatno i vi što ovo čitate imate neko takvo.

Ako bude još nešto, ako ga se grad seti… Da ga, na neki način, zapamte i da ga se spominju i ostali… Inicijativa je tu. Pa da vidimo.

Foto: privatna arhiva, FB stranica MSP

Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 

Skorašnji članci