SMEDEREVO, septembar 2022 – Pre ravno 47 godina je otišao na prvi trening. Ostalo je legenda, legenda o najboljem bokseru Smedereva, jednom iz plejade osvajača ekipne šampionske titule u staroj Jugoslaviji i najboljem sportisti dvadesetog veka u Podunavlju.
Ljubiša Binja Simić, junak ove epizode serijala „Znameniti Smederevci“, rođen je 1963. godine u Smederevu. Jugoslaviju, Srbiju i Smederevo je predstavljao dva puta na Olimpijskim igrama – 1984. u Los Anđelesu i 1988. godine u Seulu.
U svojoj bogatoj sportskoj karijeri Simić je imao više od 500 mečeva u amaterskoj konkurenciji. Bio je prvak Evrope u bantam kategoriji 1985. godine u Budimpešti, a iste godine i treći na Svetskom kupu u Seulu. Prvak Balkana je bio tri puta, jednom šampion na Mediteranskim igrama, a čak devet puta prvak Jugoslavije. Bio je član šampionske ekipe Smedereva koja je u sezoni 1980/1981. osvojila šampionsku titulu u Prvoj saveznoj bokserskoj ligi. U izboru „Politike“, 1985. godine je bio proglašen za najboljeg sportistu Jugoslavije.
Profesionalnu karijeru započeo je 1993. Ukupno je imao 17 mečeva, od toga 14 pobeda, među njima i 7 nokautom (5 KO + 2 TKO). Interkontinentalni prvak sveta postaje 1995. godine u Smederevu, pobedom nad Argentincem Estebanom Sikureljom. Godine 1996. je osvojio titulu šampiona sveta u lakoj kategoriji u IBF verziji. Posle desetogodišnje pauze, u svojoj 42. godini, Ljubiša Simić se odlučio da održi oproštajni meč 3. juna 2005. U poslednjem izlasku na ring pobedio je Bugarina Krasimara Dimitrova koji je predao borbu pri kraju treće runde, pošto ga je Simić nekoliko puta slao na pod.
Svi ovi rezultati svrstavaju Simića u najbolje sportiste Srbije svih vremena.
Kada vratiš film, koliko bi toga menjao, što se sportskog života tiče?
„Ne verujem da bih bilo šta menjao. Ima tu i uspona i padova, razmišljao sam o tome, ali verovatno ne bih menjao ništa, ostavio bih sve da bude kao što je bilo.“
Dosta je toga drugačije u sportu u odnosu na vreme kada si počinjao…
„Ne možemo da upoređujemo ’ono vreme’, 70-tih, 80-tih, kada je bio najveći uspon boksa kod nas. Posle rata, 90-tih, svi znamo, došlo je do totalne degradacije boksa. Danas kažu da je boks vaskrsnuo, u šta lično ne verujem. Više su sve to samo priče nego što je to istina.“
Proglašen si za najboljeg sportistu dvadesetog veka u Podunavlju. Ovo laskavo priznanje ti je 2000. godine uručio dr Dušan Dule Marković, jugoslovenska odbojkaška legenda.
„Za mene je to veliko priznanje i mnogo mi znači. Znate i sami koliko je Smederevo iznedrilo dobrih sportista, i odbojkaše i fudbalere i rvače, veslače, stonotenisere, šahiste, da ne nabrajam, a ja sam proglašen za najboljeg među njima. Za to laskavo priznanje su glasali svi sportski treneri. Uz to, podsetio bih da sam i 1985. godine proglašen za najboljeg sportistu Jugoslavije, iza mene je ostao jedan Dražen Petrović.“
Kao nekadašnji član reprezentacije Jugoslavije, u kakvim si odnosima ostao sa tim ljudima, s obzirom na sve što se izdešavalo u međuvremenu?
„U fenomenalnim smo odnosima. Čujemo se stalno, sa mnogima se često viđam. Na primer, kod mene je dolazio Damir Škaro, osvajač olimpijske medalje. Bio sam i ja njegov gost u Zagrebu, tako da, što se tiče drugarskih odnosa, nema nikakvih problema. Čujemo se često telefonom i, što se kaže, sportski i drugarski živimo i dalje.“
U bogatoj riznici nedostaje samo olimpijska medalja..
„Da. Imao sam neki peh tada.. To mi je najveća žal. Ne medalja, nego činjenica da nisam bio olimpijski pobednik. Možda zvuči neskromno, ali tako mislim i dalje. Inače, mi, moja generacija, sa Olimpijskih igara iz Los Anđelesa smo se vratili sa četiri medalje, takođe iz Seula. Sa svetskih prvenstava smo se uvek vraćali sa medaljama.“
Razlika između amaterskog i profesionalnog boksa?
„Pa, to je velika razlika, kao nebo i zemlja. Od toga što ovde, amaterski, boksuješ tri runde, a tamo dvanaest rundi. Drugačija je i organizacija treninga. Ovde je presudan efekat brzine, moraš sve što brže i bolje da radiš, a u profesionalnom sve to raspoređuješ u 12 rundi, taktički mudro, ali i da imaš snage za svih tih 12 rundi. Duži su treninzi… Sve je drugačije, a najvažnije za profi boks su sparing partneri, što više različitih kategorija i stilova.“
U poslednje vreme je popularizovan kik boks i dosta mladih trenira, za razliku od klasičnog boksa.
„To je sasvim drugačiji sport, koji je trenutno uzeo primat kod mlađe populacije Mislim da kik boks ne može da se poredi sa boksom. Svako ko iole normalno razmišlja, prednost bi dao boksu. U krajnjem slučaju, boks je olimpijski sport, ima dugu tradiciju, dok kik boks to još uvek nije. Priča se da će to da postane. Da li će, videćemo. Dosta njih je probalo, posle kik boks karijere, da budu bokseri, ali niko nije uspeo. Velika je razlika. U kik boksu ima ’milion’ federacija, a u boksu, zna se. Imaš tri federacije i to je to. Ako si prvak u tim verzijama , WBC, IBF, WBA, onda kapa dole“.
Šta savetuješ mladim sportistima?
„Ako želiš da postigneš neki uspeh, moraš dva puta dnevno da treniraš. U bilo kom sportu. To je prvo. Uzgred, ja sam trenirao tri puta dnevno, ali ne bih to preporučio mladima. Takvo je vreme bilo, dok sam u profesionalnom boksu trenirao manje, dva puta dnevno. Najvažnija je upornost. Mora da se trenira, da se radi. Drugo, moraš da budeš spreman i na poraz. Tada ne staješ, nego krećeš ponovo i vratiš pobedom onome od koga si izgubio. To važi i za boks i za fudbal i za košarku… Nažalost, primetno je mnogo manje dece u sportovima danas, u odnosu na vreme kada sam ja trenirao. Na primer, moje celo staro društvo je otišlo na boks, nas 15, samo sam ja ostao. Tako je bilo i u drugim sportovima. A, danas, šta je problem, stvarno ne znam. Internet, mobilni telefoni, verovatno da je i to razlog. Danas ima i novca u sportu, nekada ga nije bilo. Ovom prilikom bih se zahvalio, čija god da je ideja, što je država stala iza sporta i svaki olimpijski, svetski i evropski osvajač medalje ima pravo na nacionalnu penziju. I to je dodatni motiv za svakog sportistu i takmičara. Ako osvojiš medalju, završio si posao, razumeš. Eto, to je to. I, naravno, pozivam decu da dođu u što većem broju na boks, da vide šta je’plemenita veština. Svakog dana Bokserski klub Smederevac ima treninge na Sportskom centru i naglašavam da su treninzi besplatni.“
Fotografije iz privatne arhive
Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.