SMEDEREVO, 4. septembar 2022 – Na današnji dan, 4. septembra 2008, umrla je Dafina Milanović. Kada smo među sobom ali i sa ljudima od struke, znanja i obrazovanja, s kojima smo se savetovali oko izbora ličnosti za serijal o znamenitim Smederevcima, razgovarali o imenima onih koji bi mogli tu da se nađu, nisu se baš svi složili sa njenim. Ipak, hteli mi to da priznamo ili ne, Dafina je, u tom relativnom kratkom periodu početkom neveselih devedesetih, na ovaj ili onaj način, uticala na živote više ljudi nego mnogi drugi koji su u serijalu dobili mesto. Setite se samo redova ispred Dafiment banke. Nije čak dobra ta odrednica „ispred“, jer su se redovi protezali duž ulica i oko čitavih blokova zgrada.
Dafina Milanović je rođena 1948. u Skobalju, selu od, sada toliko broji, oko 1.600 duša, južno od Smedereva. Za razliku od nekih drugih, Dafina je, i kada je bila na vrhuncu, u različitim pojavljivanjima u medijima, nekoliko puta pomenula tu činjenicu, valjda da bi potvrdila svoje skromno poreklo, da nije oduvek živela u vili u Ulici Andre Nikolića, na pljuvomet od čuvenih komšija sa Senjaka i Dedinja, moguće da bi se i na taj način približila „svojim štedišama“. Skobalju se odužila asfaltiranjem puta i postavljanjem ulične rasvete, između ostalog.
Kako se neko iz, za prestoničke medije, tako nezanimljivog i ničim izuzetnog kraja, bez uobičajenog pedigrea za tu vrstu posla, našao u središtu njihove pažnje i, još značajnije, „bankarskog“ sistema tadašnje države? I ovi navodnici, za „bankarski“, naravno, namerni su. Najverovatnije da je Dafinu preporučio njen pređašnji život, tačnije Službi zanimljiv dosije. Posle svega što se zbilo i što se u međuvremeno saznalo, izvesno je da je bio u pitanju službin, da ne kažemo državni projekat. Naime, Dafina je u vreme osnovanja Dafiment banke, zvanično, 9.10.1991, imala dve sudske presude, obe u vezi sa novcem.
Prvo zaposlenje. prema nekim navodima, dobila je u Akademskom klubu „Mornar“, gde je 1979. završila pred sudom zbog neovlašćenog trošenja državnog novca i osuđena je na 11 meseci zatvora zbog pronevere i falsifikovanja službenih isprava. Međutim, ta kazna ubrzo je ublažena, a njeno izvršenje odloženo pod uslovom da u naredne četiri godine ne počini neko slično krivično delo. Tvrdilo se da je sud doneo takvu odluku iz sažaljenja, jer se na sudu branila da je nezakonito prisvojeni novac potrošila na izdržavanje troje maloletne dece. Drugi posao joj je bio u Savezu ekonomista Jugoslavije, da bi i tamo bila optužena da u blagajni ima manjak. Kada je i za to podignuta optužnica, navodno je pred sudom, kako se kasnije pisalo, pala u nesvest pa je to ostavilo snažan utisak na sud da joj kaznu ublaži. Ispostaviće se da je ovaj posao bio ključan za ono što je usledilo jer je tada, i sama je pričala, upoznala dvojicu tadašnjih visokih funkcionera Narodne banke Jugoslavije i Narodne banke Srbije.
Potvrda za to stigla je mnogo godina kasnije, kada je nova vlast protiv nje pokrenula sudski proces. Već obolela od raka dojke, nekadašnja mis Skobalja, u izjavi datoj istražnom sudiji Okružnog suda u Beogradu, navela je da je Slobodan Milošević preko tadašnjeg guvernera Narodne banke Srbije Borislava Atanackovića naložio osnivanje Dafiment banke sa ciljem da se, kako je rekla, „operu dve milijarde dolara od ‘specijalnih’ poslova“.
Za one mlađe, koji ne mogu da se sećaju ili im stariji nisu o tome pričali, Srbija je, tada još zvanično kao deo Jugoslavije, odnosno onoga što je od nje ostalo, početkom devedesetih godina prošlog veka, dok je rat buktao u bivšim republikama, pa i na samom obodu zemlje, doživela inflaciju bez presedana, o kojoj se i sada uči na ekonomskim fakultetima širom sveta. Pretekla je u tim neslavnim brojkama Argentinu, koja je dugo bila pojam, jer se s inflacijom mučila pola veka, čak i Nemačku iz doba ekonomske krize, koja će tridesetih godina prošlog veka biti jedan od razloga dolaska Hitlera na vlast. Inflacija je u Srbiji trajala od sredine 1992. do početka 1994. i bila je druga najveća na svetu posle Mađarske iz 1946, koja je manje poznata. Jer, u Srbiji je tada dnevna stopa inflacije bila u proseku 65 odsto, dupliranje cena išlo je na svaka 24 sata. Maksimum je, ostalo je zapisano, dostigla u januaru 1994. godine – 5.578.000.000.000.000.000 odsto. Nije greška, s pažnjom smo prebrojali nule – 5,578 triliona ili oko 113 odsto na dan. Kada naručite piće u kafani bilo je poželjno da odmah i platite, jer je lako moglo da se desi da gomila novčanica sa bezbrojnim nulama koje ste imali u džepu, kada ga popijete, ne bude dovoljna.
Nepregledni redovi ispred prodavnica, manjak osnovnih životnih namirnica, izdavanje bonova za kupovinu svega, od ulja, šećera, kafe pa do deterdženata, nestašica benzina, dok sa druge strane besni rat, obeležili su period inflacije u Saveznoj Republici Jugoslaviji, odnosno Srbiji, posebno 1993. godinu.
Sve ovo nekom sada možda zvuči neverovatno, u ljudskoj prirodi je da potisne sećanja na teška vremena i događaje, čak da ni pokoljenjima ne priča o tome, ali to su činjenice. Nerado se spominju, a zabrinu svakog ko je sve to preživeo, naježi se kada vidi kako se danas cene u radnjama menjaju na dnevnoj bazi.
E u takvim okolnostima nastaje i deluje Dafiment banka, a Dafina postaje, kako je sama za sebe znala da kaže, „Srpska majka“. Nije bio neki veliki problem ubediti sluđenu lakovernu masu da se, najzad, pojavila neka duša koja će im pomoći da preture preko glave te nevolje, nudeći im, sa ekonomskog aspekta, nenormalne kamate na štednju. A Dafina je baš to učinila, zajedno sa ne manje čuvenim gazda Jezdom, Jezdimirom Vasiljevićem, čiji je Jugoskandik bio pandan Dafimentu. Ima tu jedna mala, ne tako često spominjana, razlika; Dafiment banka je imala sve državne dozvole, uključujući onu Narodne banke, Jezdina ne. A i, za razliku od Jezde, koji je imao i političke ambicije, pa se čak kandidovao i za predsednika države, Dafina je, bar što se toga tiče, zadržala „low profile“.
To je, ipak, nije ograničavalo da bude zvezda programa na državnoj televiziji, gde je, čak i u čuvenom Drugom dnevniku, imala svoje minute. Trebalo je ubediti narod da su kamate od 160 posto na štednju nešto najnormalnije, da ne treba da brinu za svoje uloge. Uostalom, redovno su im isplaćivane, a mnogi su se pomamili da ih ne dižu nego da ih pridruže glavnici. O tome da je pojam piramidalne šeme poznat još od dvadesetih godina prošlog veka i pojave Čarlsa Poncija, naravno da većina nije imala pojma, a oni koji su to znali, ili naslućivali, nadali su se da će svoje uloge, po mogućstvu sa sve kamatama, izvući pre nego što cela stvar pukne.
Samo dve nedelje kasnije u Narodnu banku Jugoslavije je stigao zahtev za osnivanje Dafiment banke, ali sada „mešovite banke d.d. Beograd“. Stara je formalno ugašena, a nova maja iste godine dobija i novu dozvolu za rad i ovlašćenje da može da obavlja novčane transakcije bez posrednika sa inostranstvom, jer je u međuvremenu kao suvlasnik registrovan izvesni Izrael Kelman, koji je, navodno, investirao 25 miliona maraka u banku. Kako se pojavio tako je brzo i nestao, prodavši 9.999 od 10.000 deonica, koliko je imao.
Uzalud su u međuvremenu svi mogući mediji uveravali ljude da je njihov novac na sigurnom. Šok za štediše desio se 20. marta kada je ukinuta mogućnost raskidanja ugovora i dobijanja novca osim u slučaju smrti! Baš na praznik, 1. maja proglašen je bankrot, a dva i po meseca kasnije, 14. jula 1993, Dafina je vraćena sa graničnog prelaza Kelebija, oduzet joj je pasoš, a ona je pod policijskom pratnjom vraćena u Beograd.
U novinama tog perioda ostalo je zabeleženo da je povratnik iz inostranstva, koji je kod Dafine uložio i ostao bez 100.000 nemačkih maraka, pokušao da se spali ispred Predsedništva Srbije, ali ga je policija u tome sprečila. Neki su se odlučili na štrajk glađu, drugi su Dafinu tužili sudu, treći su pisali pisma na sve moguće adrese, čak i u inostranstvu, a bilo je i onih koji su se vezivali za radijatore u napuštenim poslovnicama. Ostao je zabeležen i slučaj penzionera koji je bio 72 dana vezan u poslovnici Dafiment banke u Kragujevcu zbog propalog uloga od 28.000 maraka, ali je na kraju odustao jer mu ni to nije pomoglo da povrati novac, životnu ušteđevinu, kako je govorio.
Krajem 1993, na pritisak javnosti, u Narodnoj skupštini formiran je anketni odbor, koji je trebalo da ispita sve okolnosti u vezi sa Dafiment bankom i da odgovore na brojna pitanja, počev od onog najvažnijeg – gde je završio novac. Anketni odbor je dobio rok da do 1. februara 1994. sačini i podnese izveštaj, ali se to, naravno, nije dogodilo. Cela stvar je uskoro pala u zaborav.
Priča da su pare, i od Dafiment banke ali i od drugih mutnih radnji vlasti u Srbiji devedesetih, završile na Kipru ponovo je aktuelizovana posle promene vlasti 2000. godine. Navodno je Mlađan Dinkić poslat, da na licu mesta utvrdi da li i koliko tamo ima (naših) para. Šta je saznao, da li je novac našao, i koliko, nikada nije obnarodovano. I ta priča je zaboravljena.
Različite su procene koliko je narodnog novca završilo i na kraju nestalo u Dafiment banci. Za dve i po godine, koliko je postojala, oko 160 hiljada štediša, po jednoj od procena, banci je poverilo oko 450 miliona nemačkih maraka. Koliko su povratili, koji procenat, tek to se ne zna. Uglavnom, mesecima po propasti banke neki ljudi, neretko bivši tamo zaposleni, za „izvesnu naknadu“ pare su „izvlačili“. Najčešće je to bio samo tek deo uloga, a „naknade“ nisu bili baš male. Jer, nesrećni vlasnik uloga, ako i kada bi izvesnu svotu dobio, ubeđivan je da je „to sve što je moglo da se izvuče“, ne znajući da li je i koliko “posrednik“ uzeo. Kako su to uopšte činili još jedna je od brojnih misterija.
Dafina je, pošto je onako spektakularno vraćena sa granice, ostala u zemlji i već naredne godine u dvonedeljniku „Duga“ pojavio se prvo intervju s njom, a kasnije i feljton pod nazivom koji smo i mi iskoristili za naslov nad ovim tekstom; „Voleli su me do poslednje marke“. Tu je iznet veliki broj pikanterija, posebno o tome kojim ljudima iz vrha vlasti je „pozajmljivan“ novac, a lista je bila podugačka – više od 30 imena ljudi sa javne scene. Neke potonje tajkune je označila kao njene dilere u vreme kada je bila na vrhuncu. Nije nemoguće, bila je javna tajna da su iza dilera deviza tada stojale banke, čak i državne, pa što ne bi i Dafiment.
Dafina je, ne zna se tačno kada i kako, otišla iz Srbije, u koju je vraćena kada je uhapšena u Nemačkoj 2002. godine. Suđeno joj je zbog prevare i pljačke štediša, ali suđenje nikad nije okončano, jer je 4. septembra 2008. godine preminula posle duge i teške bolesti. Sahranjena je na groblju Lešće pored sina i muža.
Naslovna fotografija; printscreen YouTube, u tekstu Twitter i FB, privatne arhive
Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.