Mitro’s on fire – Od Prve lipske rampe do severozapadnog Londona

SMEDEREVO, 7. avgust 2022 – Pre nešto više od mesec dana započeli smo serijal „Znameniti Smederevci“, kako i dolikuje krenuli redom, od prvog koji je uz ime poneo titulu Smederevca, Đurđa Brankovića, nastavili s njegovom ženom Jerinom, a ovo sada je poveći skok – i kroz vreme i kroz materiju. Uostalom, nigde se nismo obavezali da ćemo poštovati hronologiju, ima i drugih kriterijuma, a jedan je aktuelnost. Jer, mnogo je povoda, od jučerašnja dva, preko četrdesetak reprezentativnih i onog  za sada najvažnijeg gola, protiv Portugala…  A i teško da ima nekog ko je skorije, od Drugog svetskog rata naovamo, ime Smedereva, na svoj način, više i dalje proneo od Aleksandra Mitrovića.

Rođen je 16. septembra 1994. u Smederevu, od majke Nataše i oca Ivice, nekada takođe fudbalera. Počelo je kako to obično u ovakvim pričama biva; lopta mu je bila omiljena igračka. I mnogim drugim klincima je pa ne stignu dotle, ali ovo je jedna od onih priča koje imaju srećan nastavak, da ne kažemo kraj, do toga, očigledno, ima još dosta.

Od momenta kad je prvi put kročio na teren tadašnjeg Jedinstva, kod aerodroma, videlo se da ima ono „nešto“. Vojkan Rakić ime je trenera kod koga je prvi put to pokazao. Sa „smederevskog Surčina“ vrlo brzo je prešao na pomoćni teren FK Smedereva, ono poljanče iza pumpe, između starog puta za Beograd i pruge i Dunava, koje sada, nažalost, tako žalosno izgleda. Doveo ga Slavomir Đurić, smederevskim ljubiteljima fudbala poznatiji kao Đura Sečka. Umesto za petliće, kojima je po godinama pripadao, onako mali zaigrao je za „mnogo veće“ pionire i – počeo da daje golove. Mnogo golova. Nije dugo trajalo, odvede ga otac na probu u Partizan, a on tamo dade, izma’, pet golova. Ljudima iz crno-bele škole nije trebalo više da vide.

Odlazak u Beograd, još u Partizan, san je mnogih klinaca koji jurcaju za loptom u tim godinama, a Mitroviću je tada bilo tek 11. Ali, ne ide sve baš tako lako. Kada je prošao celokupnu omladinsku školu, bez obzira na golove kojih se nadavao za juniorsku ekipu, poslat je na kaljenje u Teleoptik, Partizanovu filijalu. To je, obično, za većinu prekretnica – odatle se, ako se pokažu, vraćaju u Humsku, ako ne onda idu na pozajmice, na kraju neretko završe u raznim srpskoligaškim timovima, oni srećniji nađu angažman u nekim provincijskim prvoligašima. Mitar je odmah počeo i za Teleoptik da daje golove, dao ih je 7 – i vratiše ga u Partizan.

Na prvom meču za seniorski sastav, a bilo je to u kvalifikacionoj utakmici za Ligu šampiona, protiv malteške Valete, dade gol. Iste godine upisao se u strelce i na prvom derbiju sa Zvezdom koji je igrao. Na njegovu sreću, i tada su u Partizanu bili alavi na pare, pa su ga već naredne godine prodali Anderlehtu, za tada ogromnih 5 miliona evra, i za Belgijance ogromnih – bio im je to najskuplji transfer do tada. Zašto bi rečeno „na sreću“? Pa, pitanje je kako bi se sve dalje po njega odvijalo da je ostao još koju godinu da se krlja po terenima lige u kojoj su igrali recimo BSK iz Borče i Donji Srem iz Pećinaca, ono i Smederevo, kome je to bila poslednja sezona u Super ligi.

U Anderlehtu je proveo dve godine, prve je dao 16, druge 20 golova. Postao je ljubimac navijača, što zbog pogodaka, što zbog stava i naravi – da se za boje kluba gine i da se ne da na sebe i drugove iz ekipe. Navijači kluba iz belgijske i evropske prestonice godinama su vrteli snimak sa utakmice sa Pari Sen Žermenom, kada je Zlatan Ibrahimović, tada na svom vrhuncu, kapiten Parižana, pošto je prethodno već vređao tadašnjeg Mitovićevog saigrača Luku Milivojevića, u jednom duelu ne baš nežno, uhvativši ga s leđa za vrat, oborio Mitra. Ovaj je poleteo ka Zlatanu, a sa usana mu su se dalo pročitati: „Šta je p*čko!?“. Neko je to Belgijancima preveo, titlovali su snimak, a ni na flamanskom to ne zvuči manje bezobrazno, i barem malo su se tešili što su ispali. Naime, u Parizu je bilo 1:1, ali je dve nedelje ranije PSG u Briselu pobedio sa 5:0, Zlatan je dao četiri gola tamo, još jedan na Parku prinčeva.

Legenda kaže da je onaj klinac, što je počeo na terenu kod Prve lipske rampe, imao dres Njukasla. Da li je bilo baš tako ili je cela stvar malo romansirana, tek baš taj Njukasl se zainteresovao za momka iz Smedereva i ponudio za tadašnje belgijske prilike neverovatnih 16 i po miliona evra. I u Partizanu su trljali ruke, jer je njima, po slovu ugovora sa Anderlehtom, trebalo da pripadne 20 posto od transfera. Kako to kod nas obično biva, ili  nisu čitali sitna slova u ugovoru, ili je neko tu imao svoju računicu, tek umesto 3,3 dobili su pola miliona manje. U svakom slučaju, Mitar je opet obukao crno-beli dres, ovoga puta u gradu na severu Engleske.

Trogodišnjeg boravak na Sent Džejms parku Mitrović se verovatno seća s pomešanim emocijama. Bila je velika stvar zaigrati u ako ne najboljoj a ono sigurno najpopularnijoj ligi na svetu, u kolevci fudbala. S druge strane, dopao je šaka Rafi Benitezu, uspešnom ali i osporavanom, pomalo ekscentričnom treneru, koji nije mnogo mario za igrače koje mu je uprava dovodila, a ne on sam. Mitrović, izgleda, nije bio njegov izbor, češće je ulazio sa klupe nego što je počinjao utakmice. U Njukaslu će ipak po nečemu ostati zapisan u istoriji, ne samo kluba nego i Premijer lige. Njegov gol protiv Totenhema bio je hiljaditi u sezoni 2015/016. Uzgred, na toj utakmice je dobio i crveni karton, a Njukasl je pobedio sa 5:1. Englezi za fudbal, baš kao Amerikanci za košarku, boluju od statistike i bizarnih podataka, pa tako ako brknete na neki sajt koji se bavi istorijatom Premijer lige možete da naiđete i na ovaj. Pitanje je da li ga i sam Mitrović pamti.

Ovaj crno-beli dres mu se ipak nije posrećio, prve godine je dao 9, druge 4, a treće polusezone, pre nego što je prodat Fulamu, samo jedan. Zaista je bilo vreme za selidbu, a i odgovaralo mu je da tog proleća bude u timu u kome će da igra, da bi ostao u formi za Svetsko prvenstvo u Rusiji. Kako smo tamo prošli bolje da se ne prisećamo, ali to nije tema.

Dolazak u London pokazao se kao pun pogodak. Sa 12 pogodaka na 20 utakmica bio je jedan od najzaslužnijih što je tim koji tada vodio Slaviša Jokanović iz Čempionšipa ušao u Premijer ligu. Već tada je osvojio srca navijača Fulama, a kako je koja sezona prolazila sve je bio bliže statusu legende.  Prošle je bio ubedljivo najbolji strelac Čempionšipa, postigavši rekord sa 43 gola. Uoči početka ovog prvenstva fanovi su ga proglasili za najbolje napadača u istoriji Fulama, a nije baš mala konkurencija, klub je osnovan 1879. I onda, juče, dva gola protiv Liverpula, opet se čulo ono „Mitro’s on fire“.

Da se razumemo, Fulam je čak i u Londonu šesti ili sedmi klub, ako računamo i nesrećni Milvol iz Delovog i Rodnijevog Pekama, koji ima armiju ludih navijača. Ali i Fulamovi fanovi, „kotidžersi“ po  imenu stadiona, spadaju  u vernije. Zna se i tačno koliko ih ima – 900.878 ih je registrovano. Dolaze uglavnom iz okoline, iz istoimenog dela grada i Hamersmita, Ričmonda i Satona, dakle pravi Londonci. Uostalom, u istoj ulici gde je njihov stadion nalazi se i čuveniji Stamford bridž, na kome igra Čelzi, a taj deo britanske prestonice je poznat kao umetnička četvrt, po starom šetalištu na nedalekoj Temzi, tradicionalnim pabovima i kafićima. E u takav kraj Londona je Mitar stigao krenuvši sa Prve lipske rampe. Otuda i naslov, bez ikakve zle namere, samo da se pokaže put jedne karijere.

A reprezentacija? Najbolji je strelac reprezentacije u istoriji, pretekao je mitska imena Bobeka, Galića, Moše Marjanovića…  Mitrović je, kako na početku bi pomenuto, još jednom  postao heroj nacije kada je postigao gol u 90. minutu odlučujućeg meča sa Portugalom i tako praktično odveo Srbiju na Svetsko prvenstvo u Kataru. I da, na toj utakmici je ušao u igru sa klupe, jer je bio povređen, ali je stisao zube. Navijači takve stvari ne zaboravljaju. O tome dokle će stići sa golovima u dresu sa nacionalnim grbom nećemo ovom prilikom, zbog malera, uoči Katara, jer znamo kako smo na svetskim fudbalskim smotrama prolazili kad smo kretali s velikim, uglavnom nerealnim ambicijama.

Sve što bi do sada rečeno samo potvrđuje da je ovaj momak, mada oženjen, otac dvoje dece, još uvek tako može da se naziva sa svojih 27 godina, postigao u životu možda i više nego što je mogao da sanja kada je pikao fudbal na terenu pored aerodroma. I sve to uz obavezno „iz Smedereva“ pored imena.

Despot Đurađ će, kako sada stvari stoje, uskoro da dobije spomenik, a Smederevci, Mitrovićeve komšije iz kraja, nedavno su mu se odužili muralom. Za spomenik je još rano, mada… Da vidimo šta će, za početak, biti u Kataru.

Foto/ilustracije: privatna arhiva, Wikipedia, Fudbalski savze Srbije, zvanični sajt Fulham FC, Twitter nalog Serbian Football

Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 

 

Skorašnji članci