SMEDEREVO, 26 jul 2022 – Danas smo, svi se nadamo na neko bolje mesto, ispratili još jednog od onih koji su u Smederevu zasluživali da im iza imena i zareza stoji ono – novinar. Spisak je ionako neveliki, a kako koja godina mine, nažalost, sve je kraći.
Nekada je bila čast pripadati tom esnafu, ali sve se izokrenulo, kada čovek bolje razmisli, moj Mitre, možda si i na vreme utekao. Sada svako ko zna svih 30 slova, po mogućstvu i svih sedam padeža, bez obzira na obrazovanje, pa i zvanje, misli da može da se okititi tim „novinar“. To više nije titula, kao što je nekad bila, pa ni odrednica zanimanja, sada je ponekad čak i uvreda.
A nije sve tako izgledalo kada smo osamdesetih godina prošlog veka počinjali, po prvi put u studiju bili ispred mikrofona, da pročitamo ono što smo na „olimpijama“ iskucali. Ili je trebalo da pročitamo. Na užas starijih kolega u Radiju, vrlo često je to napisano bilo samo potka, povod, alibi da se kaže i nešto što nije bilo na papiru. Kada imate dvadesetak godina i nije neobično da vam bude zabavno nešto što dva, dva i po puta starije buduće kolege baca na brigu i crne slutnje, šta će da kažu „ovi iz Komiteta“.
Još kada smo počeli da se javljamo „sa terena“… Zaboravio sam kako se zvala ona grozna, poteška sprava, koju smo teglili po ulicama smederevskim da bismo se „javili u program“. Današnjim klincima ovo verovatno deluje blesavo, ali u vreme kada su mobilni telefoni bili tek naučna fantastika, to je bila avangarda. U kojoj nismo ni znali da učestvujemo, da jesmo možda bismo imali tremu. Umesto toga, kada se isključi crveno svetlo, neretko smo se sprdali sa zbunjenošću onih koji su te naše „izveštaje“ trpeli u studiju, voljno ili nevoljno puštajući da odu u etar.
„It was a time of innocence, a time of confidences“, što bi rekli Sajmon i Garfankl. A Radio Smederevo je tih godina, pa i čitavu deceniju i kusur potom, zaista „bacao svetlost daleko“. I ne znajući, mi smo gradili Radio, Radio je gradio nas. Dani i noći, što kaže ona druga pesma „Sve je lako kad si mlad…“, provedeni u zgradi u Ulici Radosava Mirkovića možda nisu bili straćeni uzalud. Ili… Ko bi to sad znao.
Vreme nevinosti, ali daleko od neporočnosti. Jer, kakav je to novinar koji ne puši, ne pije… Sećam se, Mitre, naših „rimskih doručaka“ sa kolegama. Tako smo ih zvali, jer su zaista ličili na gozbe dekadentnih Latina. Koji to danas novinar-saradnik sme, i može, da dođe na posao i posle prve jutarnje kafe, pošto se na redakciji utvrdi „plan rada“ za taj dan, ode na oval mešanog mesa, pohovani kačkavalj, ako ima kolenice i pihtije još bolje, tri vrste salate, vinjak dva-tri kao aperitiv, buteljku vina za kraj. I sve to da priušti sa, za ono vreme, skromnim honorarom, to današnjim klincima sigurno takođe zvuči neverovatno. I, ne manje bitno, vrati se u redakciju da otkuca vest ili načini „prilog sa tonskim“. Da se ispuni norma.
A gde je tu i šta je tu pravo novinarstvo, upitaće neko, u koje se, kao, zaklinjete. Pa, novinarstvo je bilo sve ono između. I posle. Što se u Radiju naučilo kasnije se primenjivalo, dograđivalo… Mitar je jedan iz te generacije među onima koji su najduže ostali verni Radiju. Međ poslednjima je napustio lađu. Neki su „iskočili“ da budu glumci, književnici, marketinški stručnjaci… Otišli smo u druge profesije ili ostali u istoj, ali na drugim mestima. I Mitra je dozvala televizija. Tu su nam se razišli puti, moguće da se, još kasnije, nismo baš uvek slagali u tome šta se i kako radi u ovom našem zanatu, ali bismo to oćutali. Jer, prijatelji, drugari, kako drugačije kada smo sa iste startne pozicije pošli, iste uspomene delili.
Sada si, Mitre, opet na Carini, odakle si i krenuo. Nažalost ne u zgradama pored četvrtojulskog vašarišta, nego nekoliko stotina metara dalje, gde smo te danas ostavili. Ostale su samo te uspomene, o koje se, mi koji smo pretekli, u ovako neveselim prilikama, spotaknemo, padnemo – i emotivno se izubijamo.