SMEDEREVO, 10. jul 2022 – Smederevo je postojalo i pre no što je Đurađ odlučio da ovde sagradi prestonicu, u XI veku je bio prvi pomen mesta s tim nazivom, ali je on prvi koji je u istoriji ostao zapisan sa tom geografskom odrednicom pored imena – Đurađ Smederevac. S razlogom.
Bio je i prvi, s ovog modernog aspekta gledano, poimanja onih što vole da se zovu „starim Smederevcima“, koji je s Kosova došao u Smederevo. Rođen je u Prištini najverovatnije 1377. godine, znatan deo svojih mlađih godina proveo u Vučitrnu. Đurađev život bio je težak, ostaće zapamćen kao jedan od, ako ne i najtragičniji vladar ove naše, tako često nesrećne zemlje. Sve počev od toga da će ga kroz povest povezivati sa u narodnom predanju, ničim izazvanim, po ocu osramoćenim prezimenom.
Vuk Branković ne da nije izdao na Kosovu nego se krvavo borio, komandovao je desnim krilom srpske vojske u bici. Uostalom, Kosovski boj se odvijao praktično na njegovom posedu. Jedini je od svih srpskih velmoža, koji su po okončanju boja podvili repove, pružao i dalje otpor Osmanlijama. „Sa hrišćansko-turskih odnosa i poruka Kosovskog predanja Lazarevo delo su pre i više izneverili njegovi naslednici nego Vuk Branković koji je nakon Kosovskog boja do svoje smrti više vremena Turcima pružao otpor nego što im je bio vazal“, pisao je Rade Mihaljčić, istoričar i akademik.
Zanimljivo, o tome da je Vuk Branković, navodno, izdao na Kosovu polju prvi piše, maltene dva i po veka nakon Boja, dubrovački monah Mavro Orbini, rođen kao Frano Orbin, u najmanju ruku kontroverzni hroničar. Naime, on to iznosi u delu „Il Regno de gli Slavi…“ (Kraljevstvo Slovena…) kao činjenicu, ne pozivajući se ni na kakve izvore, ne potkrepljujući nijednim zapisom ili svedočenjem. Kome je i zašto bilo za posao da ovo Orbinovo delo prevede s latinskog i, ovaj njegov deo, kao istinu plasira međ Srbljem – ostaje misterija. Ali, nije ni prvi ni poslednji put da se ovde nešto što je neistina u narodu primi i zapati.
Toliko o ocu, da se vratimo njegovom srednjem sinu Đurđu. Posle Boja, i pošto je Vuk odveden u tursko zarobljeništvo, u kome je i umro, najveći deo poseda Brankovića pripao je Stefanu Lazareviću, a strateški bitna zdanja su zauzeli Turci. Vukovoj ženi Mari i sinovima ostala je tek mala oblast sa sedištem u Vučitrnu. Najstariji, Grgur se zamonašio i kao monah Gerasim umro u Hilandaru 1408. Najmlađi, Lazar je ubijen u bici 1410, pa je kao jedini starešina domaćinstva ostao Đurađ.
Sledi niz godina, i bitaka, u kojima su srpske velmože „nastupale“ za turske vojske, na čijoj bi drugoj strani bili kada su se u tim bitkama sukobljavali Bajazitovi sinovi Sulejman i Musa. I dok je Đurađ bio na Sulejmanovoj, Stefan Lazarević je bio na strani Muse. Pošto je Sulejman dobio bitku kod Kosmidiona, Musa je pokušao da uceni Đurđa da pređe na njegovu stranu, na šta ovaj nije pristao. Kasnije će Đurađ ipak preći kod Muse, ali taj „transfer“ nije odobrovoljio Musu, nikada mu nije verovao, čak je pokušao i da ga otruje.
Bila su to burna vremena, u kojima se Đurađ, ispostavilo se, vešto snalazio, učestvujući u raznim bitkama, pokazavši se kao vrstan vojnik i vođa. Da skratimo priču, Musa je 1413. poginuo, carstvo je preuzeo Mehmed I, čime je građanski rat u Turskoj završen. Ipak to nije značilo da je bilo mira za Srbe, pa ni za Đurđa, koji će narednih godina ratovati, sada zajedno sa Stefanom Lazarevićem, koji ga je, pošto nije imao dece, označio za svog naslednika.
Despot Stefan Lazarević je iznenada umro jula 1427. godine. U lovu sa sokolovima, kad je uzjahao konja zateturao se, pa su ga brzo skinuli sa konja i odneli u šator. Dok je tu ležao na samrti, moždani ili srčani udar je to bio, samo je promrmljao „Po Đurđa, po Đurđa..“. Đurađ je tako postao vladar Srbije u, pokazaće se, za Srbiju teškim vremenima, koja su tek dolazila.
Nastaviće se.
Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.