SMEDEREVO,12. septembar 2021 – U prošla dva nastavka serijala „Putokazi – do Smedereva i u Smederevu“ bili smo na Starom groblju i obilazak završili kapelom Dine Mančića i pričom kako je sve svoje bogatstvo zaveštao za školovanje sirotim đacima smederevskim, a deo imanja poklonio sa isključivom namenom da se na njemu sazida gimnazija. Nekako logičan put je da nas evo sada u Gimnaziji smederevskoj, još jednom zdanju koje ima status kulturnog dobra i kao takvo uživa zaštitu države.
Ta zaštita, kao i mnogo šta čega se država uhvati da brani, nije uvek baš bila bajna, ali je pre tri godine sve ispravljeno, kada je, drugi put u poslednjih pedeset, Gimnazija u potpunosti obnovljena. Sada zaista izgleda reprezentativno, i spolja i iznutra, ovo zdanje koje dominira skverom u centru grada, na koji naiđu svi koji u njega pođu džadama i sa istoka i sa zapada, i iz pravca Požarevca i iz pravca Beograda. Okružena zgradama nastalim šezdesetih i sedamdesetih godina, zidanim u tada još uvek vladajućem kockastom maniru soc-estetike, ona se ističe i pogled sam na nju pada.
Mnogi misle da je, zbog savršene simetrije koja je uobličava i krasi, zgrada Gimnazije takva od početka, da je izvorno tako projektovana i izgrađena. A nije. Ovde moramo da se vratimo dobrotvoru Dini Mančiću i njegovom testamentu, kojim je zaveštao deo imanja za podizanje Gimnazije smederevske, uz jedini uslov da se na zgradu stavi natpis „da je istu gimnaziju podigao on Dina za spomen njegov i njegove žene Ljubice“. Dina je umro 1882, a zgrada će biti podignuta mnogo kasnije, po skicama znamenitog arhitekte Milorada Ruvidića iz 1904. godine. Bilo je i to, kako se na fotografijama iz tog perioda jasno vidi, takođe simetrično zdanje, ali sa glavnim ulazom iz Ulice Save Nemanjića. To je bilo sve, sadašnje desno krilo zgrade, gledano s fronta, jedino što je od originalnog projekta i danas tu.
A i nije tada bila gimnazija nego obična osnovna škola. Prvo četvorozaredna, pa petorazredna, potom se svake dve-tri godine dodavao po jedan razred, da bi tek 1920. dobila svih osam razreda. Od 1920. je uvedena i školarina koja se plaćala u gotovom, a određivana je na osnovu poreskih obaveza roditelјa. Neko vreme baš i nije bilo navale na gimanzijske klupe, zbog manjka potrebnog broja učenika osmi razred je bio ukinut školske 1925/26. i 1926/27. Kasnije se to menja pa je od 1929. uvedena obaveza polaganja prijemnih ispita. Sada je već bilo toliko učenika da je postojeća zgrada, sadašnje desno kilo Gimnazije, postala tesna, pa je odlučeno da se gradi nova zgrada, dogradi postojeća. Formiran je fond i prikuplјena sredstva, ali se s gradnjom odugovlačilo i na kraju odustalo, da bi Banska uprava 1930. za potrebe Gimnazije otkupila zgradu tadašnje Osnovne škole i od braće Rašića kupila susedno imanje čime je prošireno školsko dvorište i obezbeđen prostor za dogradnju novih učionica. Doziđivanje je završeno i zgrada poprimila sadašnji oblik tek 1935. Inače, na onaj deo, koji je bio na originalnom Mančićevom imanju, na kom je, uzgred, bila kafana, poznata i kao „Markićeva“. Kafana je, naravno, srušena da bi bila podignuta ova škola na njenom mestu.
A sada, u vezi sa ovim, kad već bi rečeno, malo privatizovanja/uzurpacije medija, da batalimo istorijske ali ipak suvoparne činjenice, a s obzirom da je i ovaj što piše bivši učenik smederevske Gimnazije, i da mu se kao autoru teksta to može, jedna anegdota. Naime, tada je, sedamdeset i neke, neko provalio da je na mestu Gimnazije bila kafana, verovatno pročitavši u kakvoj knjizi u biblioteci, pošto je to vreme pre Interneta, kada su za sticanje novih, makar i tako bizarnih podataka, služile biblioteke. Uglavnom, ta činjenica, da je na mestu škole u koju smo išli bila kafana, neko vreme je bila predmet zabave.
Sve se događa, dakle, u prvoj polovini sedamdesetih godina prošlog veka, kada lake a kamoli teške droge još nisu bile u toj meri aktuelne van prestonice, ali zato vinjak itekako jeste. Elem, nakon jednog izgubljenog časa, i velikog odmora pride, po povratku na nastavu, ne mogu da tvrdim ali čini mi se da je bio čas davno zaboravljenog predmeta odbrane i zaštite, jedan od nas se vratio trešten pijan. Toliko da se, nedugo po početku predavanja, prostro po podu. Prekid časa, stiže uskoro i hitna pomoć. Rečju skandal. Uskoro se proneo glas da mu u bolnici „menjaju krv“. Može biti da je dobio i neku transfuziju, ne mogu da tvrdim – nisam bio tamo, ali pre će biti da su bile infuzije, jer se onako obeznanjen više puta ispovraćao i moguće dehidrirao. Uglavnom, dok to sve još traje, nekoliko nas, još uvek treznih, odlazimo do tadašnjeg direktora Gimnazije da, koliko možemo, pomognemo ovom što je u bolnici da ne „popije“ i isključenje iz škole. Između ostalog, padne tu i priča kako, baš kao što nije pametno što su u Americi gradili kuće na mestu gde je bilo indijansko groblje, pa je stanare tih kuća strefilo prokletstvo, nije razborito ni praviti škole, pogotovo gimnazije, na mestu gde je bila kafana, jer eto šta se dešava. Priča je trebalo da barem malo razblaži situaciju i razgali direktora, ali je on, sasvim u skladu sa istom, sve saslušao ćuteći i zadržao facu indijanskog totema. Uglavnom, ovaj što se obeznanio od alkohola na času na kraju ne bi isključen, dobio je nekakv strogi ukor, šta li. U svojoj naivnosti, mislili smo da smo mi, našom veselom pričom o kafani, doprineli takvom ishodu, a u stvari najverovatnije je da je sve bilo mnogo prozaičnije, da je presudila činjenica da je ćale ovog utreskanog bio direktor u jednoj od velikih smederevskih firmi, pa baš ne bi bilo zgodno…
No, da se vratimo faktografiji. Pošto sa, kako bi rečeno, krajem dvadesetih godina prošlog veka zgrada pokazala kao mala za sve đake koji su u međuvremenu u nju nagrnuli, rešiše da naprave dogradnju. Doziđivanje je završeno tek 1935. i tada je zgrada dobila oblik kakav se i sada spolja vidi, sa pročeljem na kome je glavni ulaz i dva krila, levo i desno. Mnogo kasnije dobiće i salu za fizičko, u nastavku desnog krila i sportske terene u dvorištu iza. Bilo je to tih sedamdesetih godina prošlog veka, netom pre nego što će se zbiti događaj iz gornje pričice i kada su đaci, gimnazijalci, baš kao i pre nekoliko godina, zbog renoviranja matične bili raspoređeni i nastavu pratili u drugim školama, Osnovnoj „Dimitrije Davidović“ i nedalekoj Tehničkoj.
Još u dva navrata je Gimnazija ostajala bez đaka, u oba svetska rata. Za vreme Prvog svetskog rata škola nije radila, a posle oslobođenja 1918. nastavila je da radi s novim imenom, zvala se Kralјevska srpska gimnazija. Za vreme okupacije u Drugom svetskom ratu, odmah po ulasku u Smederevo, zgradu Gimnazije su za svoje potrebe zauzeli Nemci, a nastava se odvijala u prostorijama osnovne škole i nekim privatnim zgradama. Neki profesori su odvedeni u zaroblјeništvo, drugi otpušteni iz službe, pa su te prve okupacione godine gimnazijalci imali samo 44 radna dana. Eksplozija municije u Tvrđavi, kako se da videti na fotografijama iz tog perioda, znatno je oštetila i zgradu Gimnazije. Učenici i nastavnici su iz ruševina iznosili šta se da spasiti iz brojnih i bogatih školskih zbirki. Mnogi đaci starijih razreda su tada mobilisani u Nacionalnu službu rada. Kada je zgrada obnovljena, umesto da u nju uđu profesori i đaci tu se uselila bolnica za ranjenike, a nastava je držana u Okružnom sudu i, zanimljivo, u sali bioskopa.
Neposredno po završetku rata u zgradi Gimnazije su održavani kursevi za oficire vojske NOB-a, pa je, između ostalog zbog toga, kasnio početak školske godine, đaci su u klupe seli tek krajem septembra.
Kao uspomena na NOB Gimnazija će desetak godina kasnije poneti ime Jovana Janićijevića, prvoborca i nekadašnjeg učenika ove škole. Kada su prvoborci, i komunisti uopšte, izašli iz mode, pre nego što će krenuti neki novi ratovi na ovim prostorima, ispotiha je to ime nestalo i ostalo je samo – Gimnazija.
I, kao u nekom filmu, pre odjavne špice, dolazimo do table sa natpisom na kojoj je ime Dine Mančića. Ona je postavljena tek pre tri godine, kada je zgrada poslednji put renovirana.
Bilo bi još toga interesantnog za ispričati o Gimnaziji, ali kada već behu spomenuti nekadašnji đaci, ima ih više koji su nakon izlaska iz gimnazijskih klupa postali poznate javne ličnosti, uspešni u različitim sferama. Ovu gimnaziju je pohađao i naš najčuveniji komediograf Branislav Nušić. Đak njen je bio i Milan Jovanović Stojimirović, novinar, prevodilac, diplomata i kolekcionar, iz čije će zbirke zaveštanjem nastati i Muzej u Smederevu. U Gimnaziju je išao i Stevan Raičković, književnik i akademik, Tanasije Mladenović, pesnik i esejista, profesori Univerziteta u Beogradu dr Radivoje Konstantinović i dr Dobrivoje Stanojević, dr Dejan Ilić, nekadašnji direktor Varte, posle profesor Univerziteta u Gracu, dramaturškinja Sanja Domazet, glumac Slobodan Boda Ninković…
Za kraj, još jednom, malo privatizovanja; ovaj što piše je baš sa narečenim Bodom sedeo u klupi, kada je on, nakon neuspelog pokušaja sa polaskom u Tehničku školu prethodne godine, došao naredne u prvi razred Gimnazije. Inače, u toj generaciji bilo je više njih, ovde nespomenutih, koji su kasnije napravili političke karijere i visoko se pozicionirali u lokalnoj samoupravi, pa i šire. Zanimljiva činjenica je da ih se niko od nas, koji smo kasnije radni vek provodili u nekim drugim kudikamo profanijim profesijama, ne seća iz tog perioda, kada su bili u Gimnaziji. Bili su toliko nezametljivi da smo taj podatak, da su bili gimnazijalci, tek kasnije saznali ili pročitali u njihovim biografijama, ali to je već neka druga priča.
Kako bilo, Gimnazija još uvek stoji gde je i bila, zgrada kao takva, ali i obrazovna ustanova, koju sada pohađa oko 700 novih klinceza i klinaca, od kojih će, neki od njih, sigurno dopuniti onaj gornji spisak. Uzgred, ko je od živih sa njega izostavljen neka se ne naljuti, nije namerno, a i to nije svrha ovog teksta, o mrtvima sve najbolje, oni se sigurno neće javiti da se bune.
Fotografije: podunavlje.info, Zavod za zaštitu spomenika kulture i Muzej u Smederevu
Do Smedereva se može stići na više načina. Drumom iz pravca jugoistoka auto-putem E-75, isto i severozapada, iz pravca Beograda, a tu vam je na raspolaganju i stari put od Beograda preko Grocke. Smederevo ima trostruku vezu s auto-putem; preko izlaza kod Vodnja, Ralje i Kolara. Sa severa, drumom dolazi se preko mosta na Dunavu, poslednjeg prelaza preko ove reke, kada se prođe Beograd, sve do Đerdapa. Autobusom iz tog pravca na raspolaganju vam je mnoštvo polazaka, čiji raspored možete da vidite ovde.
Pravac prema Požarevcu, iz koga jedino možete vozom doći u Smederevo, istovremeno je i veza sa gradovima na Dunavu nizvodno od ušća Velike Morave (Veliko Gradište, Golubac) i sa područjem Đerdapa.
Smederevo se nalazi i na međunarodnoj Dunavskoj biciklističkoj ruti Euro Velo 6, na trasi koja vodi od Atlantika sve do Crnog mora. Na internet stranici The Danube Regional Development Project mogu se pronaći detaljne informacije o Dunavskoj biciklističkoj ruti, a u sekciji 5 opis dela rute,
Na kraju, za one sklone avanturi, tu je i koridor 7 – Dunav, na kome, nažalost, još nema komercijalnog putničkog prevoza do Smedereva, ali tu su uvek alternativni način. Pored Smedereva Dunav protiče u dužini od 25 kilometara, od Orešca na 1.124 do ušća Morave na 1.103 kilometru Dunava. Ova reka pored Smedereva teče pravcem zapad-istok, od Orešca do Kuliča,sa širinom korita od 800 do 1.300 metara. Kod Smederevske tvrđave je rečnim ostrvima razdvojen u tri kraka od kojih je desni najširi i najdublji.
Projekat „Putokazi – do Smedereva i u Smederevu“ sufinansiran je iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.