SMEDEREVO, 22. avgust 2021 – U prošlom nastavku serijala „Putokazi – do Smedereva i u Smederevu“ bavili smo se kafanom koja je i zvanično spomenik kulture. Smederevo ima još jedan atipičan spomenik; malo koje mesto u Srbiji može da se pohvali da ima od države priznat i proglašen spomenik prirode usred grada, a to je slučaj sa Karađorđevim dudom.
Rešenjem Zavoda za zaštitu prirode i naučno proučavanje prirodnih retkosti NR Srbije broj 01-596 od 14. novembra 1959. godine Karađorđev dud je prvi put zaštićen i zvanično upisan kao spomenik prirode, Ali, ne lezi vraže, taj status gubi nakon stručnog nadzora u 2016. godini, kada je utvrđeno da „više ne ispunjava kriterijume za svrstavanje u zaštićena područja od velikog značaja – II (druge) kategorije, na kojima je bilo zasnovano prethodno proglašenje zaštite po Odluci SO Smederevo, broj 633-2/95-07 od 6. aprila 1995. godine“. To je ispravljeno revizijom studije zaštite kojom je izvršeno usaglašavanje sa izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prirode i ponovno vrednovanje i kategorizacija SP „Karađorđev dud” u skladu sa odredbama Pravilnika o kriterijumima vrednovanja i postupku kategorizacije zaštićenih područja i tada je utvrđen režim zaštite III (trećeg) stepena, a postupak zaštite prirodnog područja pokrenut je dana 30. decembra 2016. godine, kada je Zavod za zaštitu prirode Srbije dostavio studiju zaštite Gradskoj upravi grada Smedereva, kao nadležnom organu.
E sad, zašto odmah na početku ovog dela serijala stavljamo na probu strpljenje čitalaca i posetilaca portala navođenjem rogobatnih administrativnih floskula, datuma i oznaka dokumenata. Jednostavno, takav je odnos države prema pojedincima, svih vrsta, a Dud, sa velikim „D“, jedan je takav pojedinac i to od izuzetnog značaja. Spomenik prirode ili istorijski spomenik, i jedno je i drugo, ali to, očigledno, neko mora da konstatuje. Ono, tipično naše, „a gde je tu pečat?“. Nema veze što čitav kraj grada po njemu nosi ime i što je, Trg takođe, najvažnije je ipak što je, po narodnom verovanju, jedini preživeli svedok istorijskog događaja koji se tu odigrao pre 216 godina.
Jer, na tom mestu, baš ispod tog stabla, 1805. godine zapovednik grada, turski dizdar Muharem Guša predao je ključeve Smedereva voždu Karađorđu. Tako kaže legenda.
Inače, kako se najveći srpski grad, i u to vreme – Beograd, još uvek nalazio u turskim rukama, to su Karađorđe i ustanici po oslobođenju Smederevo proglasili za prestonicu srpske države. Po drugi put. Prvi put Smederevo je bilo glavni grad u vreme srpske despotovine, sve do 1439. kad su ga zauzele Osmanlije, koje će u njemu ostati narednih 366 godina.
Godinu ranije, 1804, da podsetimo one koji nisu bili sjajni iz istorije, izbio je Prvi srpski ustanak, baš u Smederevskom sandžaku. Tako se zvala ova provincija, odnosno tako je bilo po Turcima, da Smederevo bude glavno, barem u nazivu, a Beograd sedište pašaluka, mada je u Beogradu stolovao sandžakbeg. Komplikovano je to, uglavnom ustanku je prethodila seča knezova, kojom su Turci hteli da preduprede nemire u Srbiji, a samo su, ispostavilo se, ubrzali ustanak.
Predaja ključeva Smedereva grada izvršena je na, za to doba, neuobičajeno dostojanstven i ceremonijalan način. Karađorđe je to baš iskoristio za spektakl; primopredaji su prisustvovali brojnih zvaničnici sa obe strane, a nad gradom se umesto turske zavijorila nova zastava, ne državna, jer države još nije bilo, nego ustanička, ona sa svinjskom glavom. Turke je Karađorđe ispratio sa svim vojnim počastima, pošto su prethodno morali da ispune jedan „mali“ uslov; da ostave svu imovinu, topove i municiju. Dozvoljeno im je da ponesu samo lično naoružanje, tandžare, kubure, dževerdare, sablje dimiskinje, krdžalinke, šešane, handžare, jatagane, džilite, sekire i čakije. To je bilo na spisku, koji Karađorđe, naravno, pošto je bio nepismen, nije mogao da pročita, ali u svakom slučaju ništa više nisu smeli da ponesu. „Pušteni su“ niz Dunav; otplovili su na carskim galijama do Vidina, u sadašnjoj Bugarskoj.
Zanimljivo da će, nekih 7-8 godina kasnije, baš od Vidina, naravno i od Niša i Drine, Turci krenuti da povrate Srbiju. Nemoćna da ih zaustavi, Srbija se za pomoć obratila velikim silama – Rusiji i Austriji. Majčica Rusija bila je „zabavljena“ svojim problemima, sa Napoleonom Bonapartom, pa se, logično, i nije mnogo zanimala za Balkan. A Austrijancima je bilo baš nekako drago kako se stvari odvijaju, da Rusija gubi uticaj na tom području,. Nije pomoglo ni to što su Srbi Austrijancima davali neke gradove zauzvrat, za pomoć u borbi protiv Turaka, Istovremeno, Rusi su istim Austrijancima nudili Vlašku i sve zapadno od nje na Balkanu, uključujući i Srbiju, samo da se manu dogovora sa Bonapartom, no su Austrijanci i to odbili. Onda ne čudi da je 6. oktobra 1813. u Stambol sultanu stigao aber da je turska vojska ponovo zauzela Šabac, Beograd i Smederevo.
Turci će definitvno iz Smedereva biti ispraćeni tek 24. aprila 1867. godine, opet niz Dunav, u pravcu Vidina. Primopredaja grada izvršena je u podne, kada je kompletan garnizon sa 380 turskih nizama i oficira otplovio lađom „Deligrad“ iz Smedereva. I opet je bilo svečano, dok su oni odlazili svirala je vojna muzika, a slavlje u gradu se nastavilo do kraja dana.
No, da se mi vratimo Karađorđu i njegovom dudu. I Turcima. Još jedno predanje je vezano za događaj pod ovim stablom. Naime, ostalo je u narodnom pamćenju da se baš tu odigrala čuvena „seča perčina“.
Život po Srbiji je vekovima bio pod turskim uticajem, da se ne lažemo, mnogo toga je Srbija od Turaka poprimila, a čega ni sada ne može da se otrese. Tako su u ono vreme Srbi, ustanici, imali brade, od kojih im se, kako se govorilo, ni usta nisu videla, a pri tome još i poduže perčine. Turci su se, ne prateći modu nego iz praktičnih razloga, u međuvremenu odrekli dugačkih perčina, jer su bili opasni po onog koji ih nosi, pošto su ih protivnici u bliskoj borbi hvatali za perčine i klali. Baš to se događalo i ustanicima i Karađorđe je naredio da se, za primer, svim vojvodama poseku perčini.
Naravno da to nije išlo tek tako. Karađorđe je zapovedio izvesnom Ljotiću (da li pretku Dimitrija – pitanje je, ali da ne širimo priču), čija je kafana bila u blizini Duda, da prvo njemu, voždu, poseče perčin. Kako ni to nije mnogo pomoglo, vojvode su samo s pažnjom propratile čitavo događanje, Karađorđe je, videvši da od ličnog primera, tolerancije i demokratije nema vajde, a preke naravi kakav je već bio poznat, naredio straži da napuni tandžare i pripuca na svakog ko se ogluši o datu zapovest. E tu već nije bilo mnogo zbora, svi su znali da se s voždom nije zavitlavati, da mogu samo da biraju između kose i puščanog zrna. Ubrzo svima posekoše perčine i Srbija, bar što se tiče frizura, uđe u savremeno doba.
Da li je baš tako zbilo, tek ima jedna slika iz ranijeg perioda, gde je Karađorđe u uniformi frajkora, sa omanjim mustaćima i – sa perčinom. Uglavnom, posle jeseni 1805, činjenica je, više takvih slika nema. Nadalje je uredno ošišan, kakvog ga znamo sa slika kojima ga i danas prezentuju.
Uopšte, mnogo toga u vezi sa Dudom je više legenda a manje dokumentovana povest. Nema pisanih dokaza da se čuvena predaja ključeva uopšte baš tu odigrala, ali je ostalo predanje, o kome svedoči i tabla na Dudu, na kojoj, bez ikakvog dvoumljenja; stoji: „Ispod ovog drveta 8. novembra 1805. smederevski dizdar Muharem Guša predao je Karađorđu ključeve grada Smedereva“ i još, u potpisu: Skupština opštine Smederevo 1951, potom dodato; septembra 2003. Ono što je nesporno jeste da i kao takav, prastaro drvo, Dud predstavlja spomenik zbog narodnog predanja koja ga definiše. Ako ne istorijski, zbog napred navedenog, makar i spomenik prirode. To drevno stablo vrste Morus alba L
Do Smedereva se može stići na više načina. Drumom iz pravca jugoistoka auto-putem E-75, isto i severozapada, iz pravca Beograda, a tu vam je na raspolaganju i stari put od Beograda preko Grocke. Smederevo ima trostruku vezu s auto-putem; preko izlaza kod Vodnja, Ralje i Kolara. Sa severa, drumom dolazi se preko mosta na Dunavu, poslednjeg prelaza preko ove reke, kada se prođe Beograd, sve do Đerdapa. Autobusom iz tog pravca na raspolaganju vam je mnoštvo polazaka, čiji raspored možete da vidite ovde.
Pravac prema Požarevcu, iz koga jedino možete vozom doći u Smederevo, istovremeno je i veza sa gradovima na Dunavu nizvodno od ušća Velike Morave (Veliko Gradište, Golubac) i sa područjem Đerdapa.
Smederevo se nalazi i na međunarodnoj Dunavskoj biciklističkoj ruti Euro Velo 6, na trasi koja vodi od Atlantika sve do Crnog mora. Na internet stranici The Danube Regional Development Project mogu se pronaći detaljne informacije o Dunavskoj biciklističkoj ruti, a u sekciji 5 opis dela rute,
Na kraju, za one sklone avanturi, tu je i koridor 7 – Dunav, na kome, nažalost, još nema komercijalnog putničkog prevoza do Smedereva, ali tu su uvek alternativni način. Pored Smedereva Dunav protiče u dužini od 25 kilometara, od Orešca na 1.124 do ušća Morave na 1.103 kilometru Dunava. Ova reka pored Smedereva teče pravcem zapad-istok, od Orešca do Kuliča,sa širinom korita od 800 do 1.300 metara. Kod Smederevske tvrđave je rečnim ostrvima razdvojen u tri kraka od kojih je desni najširi i najdublji.
Projekat „Putokazi – do Smedereva i u Smederevu“ sufinansiran je iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.