Miloševčanin iz Morave vadi tela utopljenika, ali i fosile i prastaro drvo

MILOŠEVAC, 16. avgust 2021 – Slavoljub Lukić živi u Miloševcu, tu je rođen, tu je i odrastao. A odrastao je i na Velikoj Moravi. Kako i ne bi kada mu je deda bio vodeničar, vlasnik poslednje vodenice na toj reci. Ipak, u selu, a i šire poznat je, i sam kaže – na žalost, po nečemu drugom. Slavko je taj koga zovu kad neko nestane, a sumnja se da ga je zla sudba snašla u reci. To nije, objašnjava on, nikakav dar, jednostavno on je taj koji reku najbolje poznaje, zna mesta gde nesrećnike treba tražiti.

– Nije lud onaj što joj dao ime Morava. Ona mori, tako je govorio moj deda. Najveća opasnost i za kupače i sve ostale je njena nepredvidljivost. Ona menja svoj tok, menja korito, gde je juče bilo lepo i plitko danas je odmah dubina od 4-5 metara. Nepoznavanje terena je glavni uzrok utapanja. Prestao sam da brojim, ali mislim da sam 16 ili 17 njih našao, uglavnom kupača, a bilo je i drugih, koji su ovako ili onako u Moravu upali, samoubica… – kaže Lukić, dok pokazuje mesto gde je jednog od utopljenika našao.

Sve je počelo pre dvadesetak godina kada su na Moravi tražili nestalog meštanina. I našao ga Slavko, na nesreću, njegovo telo, posle sat vremena, u granju pored reke. Desetak Miloševčana, otkad on pamti, stradalo je na Moravi. Stradaju i neplivači plivači, baš zbog toga, objašnjava, što ne poštuju Moravu. Stignu dovde i tela nesrećnika od Lapova, Brzana i Svilajnca, i njih je nalazio.

Ne prođe godina, na žalost, da Slavka ne zovu da pomogne u traženju. Najteže mu je, kaže, kada dođe rodbina nestalog, još gore roditelji, kako da ih odbije. Još teže mu je kada mora da im javi da je našao. S jedne strane. S druge, kaže, ipak je to neko razrešenje za porodicu, moći će da sahrane nekog njihovog milog i dragog. Jer, bilo je i da se ne nađu.

I ovog leta su ga zvali. Pre petnaestak dana je tražio momka, meštanina, koji je odrastao na vodi. Plivač. Ali Morava mu nije oprostila.

– Ja bih voleo da ne nađem nijednog. Nikada. Da s mojim Miloševčanima sedim, jedem, pijem i da se smejemo. Da plovimo Moravom, da negde zastanemo, da skuvamo pasulj, stavimo lubenicu u reku da se ’ladi… Ali šta ćeš kada se to dešava.

Najduže je tražio prijatelja iz sela, u zimu, bilo je to udecembru i januaru, 17 puta je izlazio na vodu. Tek pedeset i prvi dan potrage ga je našao, 16-17 kilometara od mesta od mesta gde su počeli traženje.

I žandarmerija i tužioci znaju za njega. Ima tu i ne baš prijatnih situacija, kada u novinama pročita da su neki leš navodno pronašli ronioci žandarmerije, a u stvari on ih uputo gde je video telo, al’ ’ajde… Njima je to posao, nije im zameriti, da ih je neki „amater“ pretekao, kaže Slavko.

Pokazuje i čamac kojim je maltene svakog dana na Moravi, baš kao džip, kojim dolazi do najnepristupačnijih delova s obale. U džipu je i ronilačka oprema, i za to je prošao obuku. Jer, nije traženje utopljenika jedino što ga vodi na reku. Nekadašnji ugostitelj, Slavko je našao novi hobi, ali i izvor prihoda. Iz Morave vadi staro drveće, neko i četiri-pet hiljada godina staro. Starost se relativno lako odredi, svaki metar dubine zemljišta, u ovom slučaju rečnog dna, otprilike znači da je hiljadu godina staro. Nije da Slavko dubi rečno dno, ako je neko pomislio, tu mu Morava sama pomaže menjajući svoj tok i obrušavajući obalu. Pokazuje kako se reka samo za nekoliko godina pomerila stotinak metara, odronivši obalu s druge strane. A staro drvo je izuzetno cenjeno, posebno ga vrednuju Italijani, od njega se prave ramovi za naočare, kućišta za satove, tanjiri, posuđe, ako je dovoljno veliko čak i nameštaj.

Hiljadugodišnje drvo i ono što je od njega načinjeno

Tragajući svakodnevno po Moravi Slavko je još svašta nešto pronalazio. S ponosom pokazuje fosile, zube mamuta, rog izumrlog evropskog jelena… Ima čak i ćilibara, koga možda ne bi čovek očekivao u reci kakva je Morava.

Našao je i ostatke prastarog čamca, dereglije, 12 metara dugačkog, koji je napravljen i na Moravi služio, procena stručnjaka, u Srednjem veku. Nudio ga je muzejima u Plani, Palanci Smederevu. Ispostavilo se da je transport i restauracija preveliki trošak za ove ustanove, a kako ni Slavko nije imao gde da ga drži, odveć prostora u avliji je zauzimao, drvo od čamca je posle izvesnog vremena završilo kao ogrev. Posle su mu to, kada su čuli, tražili Turci, ali Lukići su se već tim, očigledno vrednim istorijskim nalazom, te zime ogrejali. Rekli mu da je pogoreo tri’estinu hiljada evra.

– Nije novac najvrednije u životu. Ogrejali mi se te zime unuci – kroz smeh kaže Slavko, dok ga ostavljamo pored čamca.

Foto: podunavlje.info©

Skorašnji članci