BEOGRAD, 22. april 2021 – Skulptura „Sima Igumanov sa siročićima“, izlivena u ateljeu smederevskog vajara Zorana Kuzmanović na Jugovu, baš gde je prošle godine obnovljen i beogradski Pobednik, od danas je ponovo tamo gde je bila, na Igumanovoj palati, Terazije broj 31.
Priča o samoj skulpturi, sada u Smederevu obnovljenoj i ponovo na Igumanovu palatu postavljenoj, ima neslavan zaplet. Naime, skulptura je od 1939, kada je postavljena, na zgradi stajala sve od 1949/1950. godine. Od tada, od 1950, nema je na fotografijama ovog dela centra Beograda. Neki nadobudni skojevci su je čekićima izlomili! Da li su to uradili po nečijem naređenju ili u sopstvenom „revolucionarnom zanosu“ – više i nije važno. Bitno je da je, po njihovom mišljenju, u pitanju bio „klasni neprijatelj“, koji je, uz sve, tu oko sebe okupio nekakve siročiće, valjda da seiri prikazujući im svoje bogatstvo.
Naravno da nije bilo tako, ono što mlađani skojevci nisu mogli ili nisu hteli da znaju jeste da je reč o jednom od najvećih dobrotvora, koji je za života davao novac sirotištima, školama, pevačkim društvima… I manastirima. U jednom, Sveti Marko kod Prizrena, gde ga je otac ostavio, pošto je njegov otac ostao bez prebijene par jer čitav imetak dao ustanicima 1804, naučio je Sima da čita i piše. Kasnije je završio zanat, a bogatstvo je počeo da stiče tako što je u Makedoniji, od tamošnjeg paše, uzeo pod zakup bare u kojima je gajio pijavice, tada prestižni medicinski artikal. Nosio ih je u Beograd, predavao nekom Francuzu, koji ih je dalje prodavao. Posao je toliko dobro išao da se i onaj paša zainteresovao, oteo im jednu pošiljku, tu se poveo spor, tek Sima je završio u zatvoru u Carigradu. I kao i njegov otac, ali iz drugog razloga, ostao bez igde ičega. Ali ne zadugo. Po izlasku iz kazamata, Sima je, uprkos svemu, brinuo o agi, doskorašnjem, što bi se danas reklo, poslovnom partneru. Kad je ovaj zanemoćao, posećivao ga je i donosio mu hranu, a aga mu je zauzvrat poverio novac koji je krio, da ga upotrebi kao kapital u trgovini- Uz dva uslova, da mu vrati sa delom zarade, ili, ako ga pogube, da novac da njegovoj porodici u Prizrenu. Sima se do kraja života brinuo o aginoj porodici i izdržavao ih, kada se udavala bogat miraz jedao aginoj ćerki.
Sposoban kakv je bio, Sima je novac brzo oplodio i, ono što skojevcima niko nije kazao, nije ga zadržao za sebe. Uskoro je prešao na trgovinu duvanom, i to internacionalnu, u Carigradu, Odesi i Kijevu, pare su se množile, a Sima je sve što pretekne davao kao stipendije učenicima i studentima. Iz tog razloga je, kako bi rečeno, i palatu na Terazijama podigao, da se od rente daju stipendije. Kada je umro, njegova ostavština u zadužbini procenjena na 6 miliona ondašnjih dinara, ogromne pare.
Posle rata je i ova, kao i mnoge druge zadužbine, doživela je tužnu sudbinu. Zaslugom patrijarha Pavla zadužbina je 1991. godine obnovila rad, što je podrazumevalo i vraćanje njoj u vlasništvo palate na Terazijama. Posle egzodusa srpskog naroda sa Kosova i Metohije 1999. godine Prizrenska bogoslovija je privremeno izmeštena u Niš gde je isključivo sredstvima Igumanovljeve zadužbine podignuto novo monumentalno zdanje za školovanje budućih sveštenika. Uzgred, Pavle je, baš kao i još dvojica srpskih patrijarha, Varnava i Gavrilo, pohađao je Bogosloviju, kasnije u njoj i predavač bio, Prizrensku bogosloviju, čiji je rad Sima Igumanov decenijama finansirao.
No, da se vratimo skulpturi. Posle njenog nestanka početkom pedesetih godina prošlog veka, narednih nekoliko decenija niko se nije raspitivao za njenu dalju sudbinu. Jer, otprilike u isto vreme kad je uništene skulptura srušena je i fontana na Terazijama i bilo je očigledno da se neko zainatio da promeni izgled centra grada. A taj je morao da bude moćan, ko da se raspituje.
Kada se pre nekog vremena povela reč da se skulptura obnovi, naišlo se na neočekivani problem – nije bilo kalupa, čak ni fotografije cele kompozicije. Na jedinoj sačuvanoj fotografiji jedva da se tri petine kompozicije vidi. Kako su u međuvremenu nestali i kalupi po kojima je odlivena, a koji su se čuvali do 1999. godine u Prizrenu, posao obnove je bivao sve složeniji. I tek pre nekoliko meseci, na svetlost dana je izronio pouzdan trag: u zaostavštini braće Krstić, znamenitih srpskih arhitekata koji su projektovali Igumanovu palatu, čiji je skulptura bila integralni deo, posle duge i uporne potrage nađena je jasna fotografija na kojoj se po prvi put potpuno vidi cela grupa.
Skulptura je u Smederevu, u ateljeu akademskog vajara Zorana Kuzmanovića, izlivena i povraćen joj je originalni izgled. Kuzmanović već ima slično ali ne baš isto iskustvo u tom poslu; pre nekoliko godina sklopio je i obnovio od vandala uništenu, na 22 dela polomljenu skulpturu dečaka na Čukur česmi. Restaurirao je pre toga beogradskog Pobednika, o čemu ste mogli da se informišete i na ovom portalu. A još pre, Spomenik zahvalnosti Francuskoj, obnovio je i skulpturu Žetelica u Topčiderskom parku, biste Dositeju Obradoviću, Josifu Pančiću i Vuku Karadžiću na zgradi Treće beogradske gimnazije, spomen obeležja srpskog vojničkog groblja u Tunisu, spomenika Palim Šumadincima u Kragujevcu, reljefa na spomeniku posvećenom narodnooslobodilačkoj borbi na Iriškom vencu… U njegovom ateljeu i dalje ima takvog posla, sada se izliva i spomenik Aleksandru Deroku, koji će biti u pešačkoj zoni na Topličinom vencu, kao i obeležje Čitaocu „Politike”, koje će krasiti Trg Politika ispred zgrade u kojoj se nalazi redakcija tog lista.
Foto: današnje podizanje spomenika na Igumanovu palatu – zvanična Internet prezentacija Grada Beograda
Foto/arhiva: Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda
Foto: Iz ateljea Z. Kuzmanovića, privatna arhiva FB