SMEDEREVO, 11. novembar 2020 – Bez publike, u prisustvu dobitnika nagrada, članova žirija i odbora za dodelu nagrada, zvaničnika i medija, pod zaštitnim maskama, sinoć je na Velikoj sceni Centra za kulturu Smederevo održan Festival poezije u doba korone, kao centralni program 51. Međunarodnog festivala poezije Smederevska pesnička jesen.
U okviru programa dodeljene su ovogodišnje festivalske nagrade, što je bio povod da kratko porazgovaramo sa ovogodišnjem laureatom nagrade Zlatni ključ Smedereva, srpskim pesnikom i akademikom Milosavom Tešićem.
„Valjda neće zvučati neskromno ako kažem da sam u srpsku književnost ušao preko Smedereva, kada sam 1981. godine učestvovao na tadašnjem Festivalu jugoslovenske poezije i moja pesma je ušla u najuži izbor za Zlatnu strunu. Međutim, za moj kasniji rad mnogo je značila činjenica da su te godine u žiriju bili naši slavni pesnici Miodrag Pavlović, Ivan V. Lalić i jedan od najznačajnijih živih srpskih književnih kritičara Bogdan A. Popović. Tom činjenicom bio sam oduševljen.“
Prof. Aleksandar Popović kaže da je Vaše pesništvo nacionalno i verski opredeljeno, i u isto vreme, moderno.
„U osnovi to je tačno, ali sve te tri stvari – nacionalna, religiozna, moderna, su osnovne, da kažemo linije, ali ima tu još komponenti koje se prožimaju. U neku ruku je tu i pejzažna poezija, u okviru prethodno nabrojanog.“
Pročitali ste novu i neobjavljenu pesmu koja se oslanja na nacionalne standarde poezije Milovana Bojića i Ivana Lalića.
„Večeras sam pročitao jednu novu pesmu koju dosad nisam nigde objavio i prvi put sam je ovde pročitao u čast ove nagrade, ’Vido u sumrak’, kojoj je prethodila pesma objavljena prošle godine ’Plava grobnica – Vido’. Temu Plave grobnice je u srpsku poeziju uneo Milutin Bojić, kasnije je obnovio Ivan Lalić i otvorio neke nove pesničke slike i dao neke nove pesničke poruke. Ako su njihove pesme telo, onda ova moja Plava grobnica, ako uzmemo obe pesme kao celinu, predstavlja pomen, koji ima elemente prelaska u nešto što je liturgično.“
Milosav Tešić, pesnik, leksikograf i esejista, rođen 15. novembra 1947. godine u Lještanskom kod Bajine Bašte, Gimnaziju i Višu pedagošku školu završio u Užicu, a postdiplomske studije na Filološkom fakultetu u Beogradu. Živi u Beogradu. Radi u Institutu za srpski jezik kao urednik Rečnika SANU. Redovni je član Srpske akademije nauka i umetnosti.
Objavio je pesničke knjige: „Kupinovo“, „Ključ od kuće“, „Blago Božije“ (izabrane i nove pesme), „Prelest severa“, „Krug račanski, Dunavom“, „Krug račanski, Dunavom“ (posebno izdanje), Izabrane pesme, „Sedmica“ (dva izdanja), „Bubnjalica u pčelinjaku“, „U krstu zemlje“ (izabrane pesme), Najlepše pesme Milosava Tešića, „U tesnom sklopu“ (izabrane i nove pesme), „Dar i kob“, „Grom o Svetom Savi“ (izabrane otadžbinske pesme), „Mlinsko kolo“ (dva izdanja), „ Vetrovo polje“ (izabrane pesme), „Kalopera Pera“, „ Žeravija voda“ (izbor iz pesništva i lirsko-pripovedne proze) i „Privid kruga“.
Osim glavne festivalske nagrade, Zlatnog ključa, sinoć su uručene i ostale festivalske nagrade – Zlatni ključić nekadašnjoj dobitnici Strune, Zorici Bajin Đukanović. Povelju lista Naš glas ove godine je zaslužio Zosim Popac (Zoran Popadić), Smederevski Orfej pripao je Aleksandri Ljubisavljević, Zlatnom strunom je nagrađen Miroslav Kostić Kole. Povelja Zlatko Krasni dodeljena je Zlati Kocić. Prethodno je najuspešnijim mladim pesnicima dodeljena nagrada Zlatno slovce.
Милосав Тешић
ПЛАВА ГРОБНИЦА – ВИДО
У Тачкама Трима имена су ина…
Не стоје, не часе ни галије царске
ни чамци, ни барке, већ грабе и јуре –
у грозници лудој туристичке фарсе –
у шкољке ужитка и чар-авантуре.
Океан небеса, из Корена зрачан,
на рубу је трена да распукне брескву,
а Стрелац невидљив – смртоносно тачан –
у регистар хвата тренутке у блеску.
Располути Твар се у светлосној трини,
а сунцокрет гране са воденог длана –
те претвори стање што зри у тамнини
у читуљу ширу од летњега дана.
Над мрамором мора цвет туге је земске:
… из Такова Станко… и Јеврем из Тмаве…
из Драгиња Јаков… и Момир из Темске…
Кукурузи једре – а шљиве се плаве.
… Из Орашја Лазар… па лечнице: Новка
и Љубица Савић… Драгутин из Клења…
У сунце се скреше племенита псовка!
Лековито светле алоје из стења.
… Из Рогаче Живко… из Бобове Гвозден…
Бременит је речник тог спомена битног!
… Из Божурње Коста… из Кремана Обрен…
и Стојковић Бошко из Потока Житног…
Да просветли бол се кад лецне из брида,
Господарко Светла, дах тамјана довеј,
са Крфа и копна до острва Вида –
над гробницу Плаву и Кост-маузолеј.
… Из Сибнице Филип… из Златова Стеван…
Низ Читанку горку, док мирише смола
уз пљусак са Крфа и Оченаш певан:
… Београд… и Призрен… Ниш… Шабац… Топола…
Ту ливаде, плаве од расцвалог звонца,
онострано стоје, у сјају – далеке:
… из Жуковца Бранко… Симеун из Гвосца…
и Раковић Павле из Станине Реке…
Ту куда се Сизиф са Танталом грли,
распамећен зричак јар зрачења срче
и журба маестрал, а ваздух се мрви
док грче се грла и сузе се зрнче.
Не стоје, не часе те галије царске,
тек помене још се што Бојић већ каза
и обнови Лалић: да очува жар се
кад почне опело – а клоне екстаза.
То Храм је тајанства, где брат је до брата
и отац до сина; где духом се уђе,
у час просветљења, и бићем се схвата
шта стварно је своје – а шта је то туђе.
У крвном су сродству – под знамењем Крста –
погибија љута и Света слобода,
те семенка умре да опстане врста:
јер пречице нема до Небеског брода.
… Из Чумића Милош… из Колара Петко…
из Гроцке је Младен… из Гркиње Трифун…
из Грчића Марко… из Девче је Цветко…
а тамо далеко не жути се лимун.
Шарене се тикве и дозрева грожђе,
колачаре тутње и дише повратич:
… из Црвења Јоксим… из Бруса је Ђорђе…
из Брајковца Рајко… па Мачужић Радич…
Разгранај се, песмо, лековита биљко,
јер памћење бива све тање и тање:
… из Барича Богдан… из Таора Миљко…
Ајдуковић Влајко из Рибарске Бање…
Где утиче време у шум Вечног петка,
ту питању мучном распарча се кора,
од слова до слова, од ретка до ретка:
Зар ово је залог за страдања скора?
Не стоје, не часе ни галије царске
ни глисер-комете, ни пловила друга.
Животу у трку разрадио квар се
у ритмичкој кретњи по привиду круга.
Где престају куће и видик се склања:
… из Пирота Јосиф… из Дреновца Сава…
из Ужица Војин… Стојиљко из Врања…
Широко је поље куд не ниче трава.
Уз вапај и хвалу и зов Псалмопевца:
… из Лапова Милић … из Јагњила Иван…
из Бреснице Петруш… те Јанча из Жбевца…
из Царине Живан… до Милана Милан…
и каплар Драгутин… кроз стројеве бројне –
уз дисање морско што хвата се зраком –
и Стеван, капетан из Добриње Горње…
и они што леже под питања знаком…
У мук-осећању тек мукло се сљубе:
и будућа повест на гомили рака,
флотиле што журе, сирене што трубе –
и значења општа од пене и праха.
Док ћутање расте у вал што се баца:
… из Врдника Јован… из Бањевца Станко…
из Винче је Андреј… а Петар из Блаца…
и Цвејо из Тешња… па свештеник Ранко…
Теснаци су чести, путање су уске –
а линија смрти дугачка и бела:
… из Болеча Дамјан… Милутин из Румске…
Бурмасовић Марко из Великог Села…
Уз орање крену жуборења птичја:
… из Ратара Вељко… а Душан из Клоке …
из Вирова Јован… те Јаћим из Личја…
и хиљаде других из тмине дубоке.
Кад проради срце и ум се расцвета,
горчина се сроже и пукне тескоба,
а кости се тргну из мермер-касета,
из морске дубине и бункера оба.
Јеванђељском јавом – што прорече Писмо –
где нема ни мора, имена потеку
у завичај Нови, у заумно бивство –
кад отвори Господ Откровењску реку.
Не стоје, не часе ни галије царске
ни чуда што плове, а чини се: мошти –
са Божије лађе кад упери фар се –
из црнила зраче у Небеској пошти.
Foto: podunavlje.info©