31. jul 2020 – Danas je poslednji dan za podnošenje prijave za godišnju eko taksu. U pitanju su iznosi od minimalnih 5.000 do maksimalnih dva miliona dinara. Ranije su ovu taksu plaćali samo zagađivači, oni koji su se bavili tačno propisanim delatnostima, a od danas su obveznici ovog nameta sve firme, preduzetnici, čak i nevladine organizacije od kojih je većina registrovana za neprofitnu delatnost, pod šifrom 94.99. S obzirom da Uredba kojom je ova taksa uvedena ne poznaje izuzetke, proizilazi da će recimo i udruženja gorana i slična, koja su registrovana za aktivnosti na unapređenju i zaštiti životne sredine, biti u obavezi da i novčano pomognu državu da se i ona, za i na njihov račun, bavi ekologijom!
Naime, Uredbom o kriterijumima za određivanje aktivnosti koje utiču na životnu sredinu definisano je da sva pravna lica i preduzetnici moraju da plate eko taksu. Čak je u članu 8 eksplicitno navedeno da „danom stupanja na snagu ove uredbe prestaje da važi Uredba o kriterijumima za određivanje aktivnosti koje utiču na životnu sredinu prema količini zagađenja, odnosno stepenu negativnog uticaja na životnu sredinu koji nastaje obavljanjem aktivnosti, iznosima naknada, uslovima za oslobađanje od plaćanja naknade ili njeno umanjenje, kao i kriterijumima koji su od značaja za uticaj fizičkih lica na životnu sredinu“. Dakle, nema izuzetaka; možeteda ne zagađujete uopšte ili čak da se koliko hoćete u svojoj osnovnoj delatnosti bavite baš zaštitom životne sredine i sličnim ekološkim aktivnostima, na polzu društva, ali državi pare morate da date!
I to retroaktivno! Jer, stupanjem na snagu uredbe mora da se plati i taksa za 2019. godinu.
Prema uredbi, postoje četiri grupe firmi: velika, srednja, mala i mikro preduzeća i preduzetnici. Četiri grupe firmi i tri vrste negativnog uticaja na životnu sredinu, što čini ukupno 12 različitih iznosa za eko takse.
Najmanje, po slovu Uredbe, plaćaju mikro preduzeća i preduzetnici koji se bave delatnošću sa malim uticajem na životnu sredinu – 5.000 dinara godišnje. Ista grupa firmi, u delatnostima koje imaju srednji negativan uticaj na životnu sredinu, plaćaju dvostruko više – 10.000 dinara. Male firme i preduzetnici u grupi delatnosti koje najviše negativno utiču na životnu sredinu plaćaju još duplo više od onih sa srednjim uticajem – 20.000 dinara.
Isti princip važi i za naredne tri grupe preduzeća – svaki sledeći viši nivo negativnog uticaja plaća duplo veću taksu. Tako je početna eko-taksa za mala preduzeća 50.000, za srednja 125.000, a za velika 500.000 dinara. Najviše takse u ovim grupama, u zavisnosti od delatnosti, četiri puta su veće: 200.000 za mala, 500.000 za srednja i dva miliona dinara za velika preduzeća.
Koja delatnost koliko utiče na životnu sredinu, tačno je propisano uredbom, a čak i laik će lako uočiti nelogičnosti. Tako, po odredbama uredbe, proizilazi da šnajderka koja ima preduzetničku radnju i bavi se šivenjem više zagađuje životnu sredinu od recimo frizera ili kozmetičara, koji u svom radu, hteli ne hteli, moraju da koriste i hemijske proizvode. Šnajderka, stoji tako u uredbi, mora da plati dvostruko veću eko taksu od frizera.
Ako se izuzmu ovakve brljotine, kojih je retko koji naš podzakonski akt spasen, sve bi to bilo u redu – treba da se štiti životna sredina. I to košta.
A kakva nam je zaštita životne sredine znamo, nažalost. Ali zato ne znamo gde su otišle pare proteklih godina prikupljena raznim nametima baš po ovom osnovu – da bi se životna sredina štitila. Nenamensko trošenje novca skupljenog po najnovijoj uredbi je gotovo izvesno jer, praktično, nije tačno precizirano da novac od eko taksi mora i da bude utrošen u svrhu zaštite životne sredine!
Od 2010. do 2018, pošto podataka za prošlu godinu još nema, kako kaže Dejan Maksimović iz Ekološkog centra „Stanište“, koji je sa još 15 sličnih organizacija sačinio primedbe na uredbu, ukupni prihodi od svih ekoloških naknada, na svim nivoima – i republičkom i lokalnom, bili su više od 89 milijardi dinara! Od toga je za programe zaštite životne sredine potrošeno oko 35 milijardi dinara, dok je čak 54 milijarde dinara nenamenski potrošeno. Naime, otkako je, kako navodi, krajem 2015. godine promenjen Zakon o budžetskom sistemu, čime je državnim organima na republičkom i na lokalnom nivou dozvoljeno da novac troše mimo svrhe u koju je prikupljen, primećen je, tvrdi Maksimović, porast nenamenskog trošenja.
„Iskoristili su mogućnost koju im pruža zakon i sada bez ustezanja taj novac troše za nešto drugo. Ništa u zakonskom smislu nije izmenjeno i potpuno smo ubeđeni da će to i da se nastavi“, rekao je Maksimović za nova.rs.
Država onim što je činila, a sada i ovom uredbom, kao da je rekla: „ E, od sada nam svi dajete pare za tu ekologiju, a mi ćemo, na časnu reč, neki deo i da iskoristimo u tu svrhu“.
Foto/ilustracije: pixabay.com