Da, to sam ja – Sanda Mašić

SMEDEREVO, 18. jul 2020 – Sanda Mašić je u Smederevu završila Osnovnu i Srednju muzičku školu „Kosta Manojlović, u klasi profesorke Daniele Milošević, osnovne i master akademske studije na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Miomira Simonovića. Nakon završenih master, upisala je na FMU doktorske studije, zaposlila se u školi i… Tu, kako sama kaže – neplanirano, počinje njena američka priča. U Milvokiju, Univerzitet u Viskonsinu, dobija mesto asistenta  u nastavi, sledeća stanica je Nebraska, gde će završiti doktorske studije, a posle – ko zna.

Moj put od „Koste Manojlovića” do Milvokija bio je ispunjen isključivo muzikom u koju sam ulagala najveći deo svog slobodnog vremena. Od kad sam na koncertu klasične gitare, sa svojih devet godina, kao gošću na samo nekoliko minuta videla jednu devojčicu koja je svirala flautu, znala sam da će flauta postati moj život i ostati zauvek sa mnom, ali nisam mogla ni da naslutim da ćemo zajedno putovati od ,,Koste Manojlovića” preko Fakulteta muzičke umetnosti, sa usputnim zadržavanjima na evropskim orkestarskim turnejama i majstorskim kursevima flaute, i stići čak do Amerike. Kada sam, odmah nakon završenih master akademskih studija na FMU upisala doktorske studije i zaposlila se u muzičkoj školi, osetila sam potrebu da nastavim da se usavršavam, ne samo u muzičkom smislu. Želela sam da spojim lepo i korisno, da osetim kako je živeti u zemlji drugačijeg mentaliteta, kako je školovati se po nekom drugom sistemu i šta je ono što iz tog drugog mentaliteta i obrazovnog sistema mogu da naučim, da se usavršim i tako steknem i stručno ali i životno iskustvo. Univerzitet u Viskonsinu Milvoki mi je ponudio sve to, ali uz to i posao asistenta u nastavi odlučila sam da to prihvatim.

Koliko ti je lako ili teško pala ta promena, ne samo kontinenta nego i načina života, pa i kulturnog modela?

Smatram da bilo koja nagla promena u životu, bilo da je ona dobra ili loša, donesi određenu količinu šoka. Do svoje osamnaeste godine živela sam sa roditeljima, a i kada sam se odselila u Beograd,s obzirom na blizinu, mogla sam da dođem u Smederevo kad god sam želela. Najveći šok na početku za mene je bio to što sam se nakon četrnaest sati leta našla sama na drugom kraju sveta znajući da ne mogu za vikend da dođem kući i u ponedeljak se vratim nazad. Znala sam da ću svoju porodicu viđati mnogo ređe nego ikad, ali sam takođe znala da je to za moje dobro. Taj šok je posle nekog vremena prešao u nostalgiju, na koju sam se vremenom navikla, naučila s time da živim, jer znam da je to što sam u Americi dobro za mene i umetnost koju stvaram.

Način života u Americi svako shvata na svoj način i sve zavisi od ljudi kojima ste okruženi. Ja uvek kažem da imam dve Amerike. Jedna Amerika je ona u kojoj sam kada sam okružena prijateljima iz Srbije i Balkana i tada se osećam kao kod svoje kuće. S obzirom da u Čikagu ima mnogo ljudi sa Balkana, ima i srpskih restorana, kafića i kulturnih događaja lako je zaboraviti da ste u Americi kada ste među svojim ljudima, na mestima gde svi govore srpski jezik. Moja druga Amerika je ona u kojoj sam kada se družim sa prijateljima koji nisu sa Balkana, već Amerikanci. Tako konstantno sve bolje upoznajem američki mentalitet ali, kakve god razlike imali, i Amerikanci i Balkanci su ljudi, tako da osim drugačije hrane, jezika i nekih internih šala koje se ne mogu prevesti, ne mogu da kažem da osećam neku drastičnu razliku u mentalitetu.

U ove tri godine izdešavale su mi se mnoge lepe stvari, počevši od toga da sam dobila posao asistenta. Imala sam priliku da vidim kako je to raditi sa studentima, kako je predavati odraslim ljudima koji su potpuno usmereni na muziku i žele da se time bave. Nedugo nakon što sam stigla saznala sam da akademski orkestar putuje na turneju u Los Anđeles i da ću kao asistent imati priliku da sedim na poziciji prve flaute i izvodim Mendelsonovu petu simfoniju na CODA Konferenciji u jednoj od najpoznatijih svetskih metropola. Zajednički, masivni projekti hora i simfonijskog orkestra su takođe bili neprocenjivo iskustvo za mene, pogotovo kada smo izvodili Betovenovu devetu simfoniju sa skoro 400 ljudi na sceni i prepunoj koncertnoj dvorani, dve noći za redom, potpuno rasprodatih karata.

Svakako moje najlepše iskustvo i nešto što ću zauvek pamtiti je solo sa simfonijskim orkestrom prošlog februara. Na fakultetu se svake godine organizuje takmičenje za izvođenje koncerta ili arije kada svi pevači i instrumentalisti imaju priliku da odmere svoja muzička umeća i pokušaju da pobede i kao nagradu izvedu kompoziciju koju su svirali na takmičenju, ali uz pratnju simfonijskog orkestra. Uz mnogo truda i malo sreće, uspela sam da pobedim u kategoriji 38 izvođača različitih instrumenata ili pevača i izvedem Rajnekeov Koncert za flautu i orkestar kao solista na koncertu pobednika, što je za mene bilo neprocenjivo iskustvo i trenutak koji ću pamtiti dok sam živa.

Sada ideš južnije, jugoistočnije, u Nebrasku. Za Amerikance to nije ništa neobično, poznati su po svojoj mobilnosti i nevezivanju za mesto, ali mi smo ipak druga sorta. Kako si se pripremila na tu, još jednu promenu?.

S obzirom na to da sam u Ameriku doputovala sa druge strane okeana, za mene promena američke države ne predstavlja veliki problem. Inače sam osoba koja voli da putuje, da upoznaje nove krajeve i ljude, tako da sam veoma uzbuđena da saznam šta Nebraska ima da ponudi kao dodatak ovim nezaboravnim godinama koje sam provela u Viskonsinu.

Uz ovo, još jedno logično pitanje: koji su ti planovi, koje su ti ambicije, u Americi, u životu…

Ovo je pitanje koje najčešće dobijam i ne mogu da kažem da imam konkretan odgovor na to. Što se tiče mojih ciljeva, planova i ambicija, oni nisu ograničeni na neku određenu lokaciju. Nije važno gde, ali moj glavni cilj je da kroz ceo život nastavim da stvaram muziku, a jedini realan cilj koji vidim u bliskoj budućnosti, u narednih nekoliko godina, jeste da se kvalitetno usavršavam i da onog trenutka kada steknem diplomu doktora nauka u oblasti umetnosti budem mnogo pametnija i obrazovanija nego što sam sada.

Planirala si da dođeš ovog leta, ali te je, kao i sve nas, u mnogo čemu, omela korona. Imaš li napade nostalgije, kao što se priča da naši ljudi imaju?

Tako je, moj plan je bio da dođem kući ovog leta, u Srbiji provedem tri meseca i vratim se kada mi počne program u Nebraski. Nažalost, zbog korona virusa svi moji planovi su promenjeni i to veoma utiče na tu nostalgiju, koju se trudim da kanališem kroz, nekada višečasovne, razgovore sa mojom porodicom i prijateljima. Nostalgija je uvek prisutna i kod mene je nema manje nego pre, ali sam naučila da živim sa njom. Koliko god da je u Americi lepo i koliko god da sam zadovoljna svojim trenutnim životom ovde, ništa se ne može uporediti sa popodnevnom kafom sa ljudima koje volim u jednom od lokalnih smederevskih kafića i ne mogu da dočekam da se to ostvari.

Projekat „Da, to sam ja – promocija uspeha dece i mladih u Smederevu“ sufinansiran je iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.