27. april 2020 – Otkako je počela ova situacija sa koronom u dva navrata smo na našem portalu objavljivali savete Ivane Sinđić, defektologa i psihoterapeuta. Sada, pošto je prošlo sedam nedelja od proglašenja vanrednog stanja, izolacije i samoizolacije, samoće i guranja u redovima naizmenično, čini se da su saveti još potrebniji. Šta uraditi kada se nakon sedam nedelja ne svojom krivicom izmenjenog života suočite sa posledicama; usamljenošću, očajem i zabrinutošću, depresivnim epizodama…
Da započnem sa pričom o psihoterapiji za one koji se nikada sa njom nisu susreli. Šta je psihoterapija? Psihoterapija je inače vrlo teška reč. Psiha jeste drugi naziv za dušu. Terapija jeste lečenje. Dakle, ne trebate ništa lečiti na svom telu. Međutim, duši je potreban lek i zbog toga se ide na psihoterapiju. Ponekad je potreban tretman za odnose između više duša, jer i ti odnosi se razboljevaju i tada je psihoterapija partnerska ili porodična. Ukoliko ste zabrinuti ili nesretni , možete i vi kod psihoterapeuta da sa njim razgovarate o problemima. Možda želite plakati ili tražite: podršku savet, utehu , rešenje neke teške životne situacije ili nedoumice. Terapeutu možete reći svoje tajne. Postoje tajne zbog kojih se osećate dobro, ali i one koje možda od drugih krijete, koje vas bole ili kojih se stidite. Ne brinite, terapeut je obavezan kodeksom ćutanja, čuvanja tajne.
Zašto sve ovo pričam? Zato što je prošla nedelja… Sedma. Od kako se sve promenilo. Psihoterapija jeste dostupna uglavnom on line ili SOS telefonom na kome i sama radim. Međutim to nije isto. Govor čini samo 45 odsto komunikacije. Ostali deo su: gest, pokret, ritam pokreta, izraz lica, pogled, pa čak i ritam disanja koji se može oslušnuti. Taj veliki deo u vanrednim okolnostima života pa i psihoterapije nedostaje i to je otežavajuće za nas i za vas. Mislim da je sada vreme da vam ukažem na mnoge probleme sa kojima se ljudi nose u vreme socijalne izolacije kako bi svako od nas mogao da obrati pažnju na svoje bližnje, da im i sam ponudi podršku i pomoć. U vreme izolacije mnogi ljudi oko vas se nose sa ogromnim teškoćama koje često ne žele da vam kažu. Zašto ne žele? Zato što se stide ili ne žele da vas opterećuju sobom kada znaju da je svima teže nego obično pa i vama. Možda ih ne viđate dovoljno, vikendima uopšte, a radnim danom do 18 sati… I to ako stignete od svojih obaveza.
Usamljenost
Nema svako mogućnost da ima porodicu ili partnera u bilo kom dobu odraslosti. Neko je pak stariji i deca su otišla svojim putem. Supružnik možda više nije živ, a neko ga nije ni imao. Mnogi ljudi žive u brakovima u kojima su odavno zapravo usamljeni stranci, ali iz nekog razloga nisu još skupili hrabrost da napuste takav odnos. Zbog toga je mnogo ljudi danas usamljeno. Teško je vikende ili više dana za praznike, provesti sam bez mogućnosti da napuštamo prostor i potražimo povezivanje sa drugima. Neće vam svako uvek reći da je usamljen. Ljudi se toga često stide svoje lične ili svoje bračne usamljenosti ili ne žele da vas opterećuju. Zbog toga je na nama odgovornost da se sami setimo onih koji su sami, proverimo kako su, ponudimo kontakt, utehu, pomoć…
Očaj i zabrinutost
Nedelja je, kao što rekoh, prošla sedma. Mnogi su ljudi ostali bez radnih mesta. Mnogi su privremeno zatvorili privatan posao od koga žive. To znači da nemaju prihode kao obično. U strahu su, zabrinuti za svoju budućnost i budućnost svoje dece. Mislim da nema većeg straha od straha da nećemo imati od čega da preživimo ili da nećemo deci moći da obezbedimo bar dovoljne uslove za život. Kada ljudi i budu imali mogućnost da otvore svoje privatne poslove ponovo, plaše se da jednostavno posao neće ići kao obično. Ponekad usled ovih strahova imaju osećaj da se guše ili neke druge tegobe. Neće vam to uvek reći jer se često stidimo svog problema ili nas je strah da druge opterećujemo sobom. Zato obratimo pažnju sami da li se nekome od naših prijatelja ili bližnjih ovo dešava. Ponudimo pomoć, razgovor, utehu, nadu ili novčanu pomoć.
Depresivne epizode
Depresija nije bauk. Bolest je kao i svaka druga hronična. Kao dijabetes ili bilo koja druga bolest koja je povremeno pod kontrolom, a povremeno se vrati. Ukoliko znate nekog ko je ranije bolovao od depresije, obratite pažnju. Nedelja je sedma… Zatvorenost, izolovanost, gužve u redovima pred prodavnicama da bi se došlo do namirnica ili platio račun, nedostatak boravka na dnevnoj svetlosti i vazduhu mogu biti snažni okidači za pojavu depresivne epizode. Okidači su to i za ljude koji ne boluju od hronične depresije, a kamoli za nekoga ko već zna kako je to kada te depresija dovede do stanja u kome više ne možeš ustati iz kreveta. Obratimo pažnju, ponudimo razgovor, zagrljaj, ohrabrenje, otiđimo do apoteke po antidepresiv ukoliko je nekome prepisan. Možda mu se stanje pogoršalo i nema snage da ode da sačeka taj red. Na nama je da primetimo da li se nešto dešava.
Porodično nasilje
Nedelja je sedma… Pustimo sad statistike o tome kako nema porasta porodičnog nasilja. Toliko sam radila sa žrtvama nasilja u porodici i seksualnog trafikinga da mi je jako dobro poznato koliko se žrtva plaši da prijavi nasilje i u normalnim okolnostima, a kamoli sada kada je sa nasilnikom zatvorena u četiri zida posle 18 sati, vikendom i praznikom… I znam da nasilnik žrtvu ponižava, pravi je ludom, čini da se oseća krivom, udara je vikendima, praznicima u izolaciji i kontroliše je. Kada sat otkuca 18 i policijski čas započne žrtva je u problemu. Kada otpočne vikend ili praznik za žrtvu počinje noćna mora. Kada je nasilnik pored žrtve, žrtva se još desetostruko više plaši da bilo kome kaže šta joj se dešava. Obratite pažnju na to da li se nasilje u vašoj okolini dešava. Prijavite sami ako je nešto sumnjivo, ponudite žrtvi psihološku pomoć, smeštaj, ohrabrite je da ipak prijavi nasilje.
Samopovređivanje
Ponekad psihička bol toliko nadjača fizičku da je nekim ljudima taj bol u duši neizdrživ. Oni se tada samopovrede iz jednog razloga; da bi tako imali osećaj da ih boli nešto na telu i kako bi taj bol tela nadjačao onaj bol duše. Tako se bar privremeno oslobode onog unutrašnjeg bola, neopipljivog , nelociranog. Imaju osećaj da na taj način ipak nekako kontrolišu bol duše ili psihičku bol. Često se samopovređuju mladi i adolescenti. Ne zaboravimo da su i oni rizična skupina. Mi odrasli smo prošli proces socijalizacije i sopstvenog oljuđivanja. Mladi još uvek prolaze socijalizaciju i njihov proces oljuđivanja nije završen. Trenutno im je taj proces ograničen i snažno im nedostaju prijatelji, prve ljubavi, simpatije, okupljanja. Obratimo pažnju na naše mlade, ponudimo im utočište, sigurno rame, razgovor, društvo, ohrabrenje , nadu…
Ivana Sinđić, diplomirani defektolog i psihoterapeut
http://psihoterapijasindjic.com/
Foto/ilustracije: pixabay.com