SMEDEREVO, 25. februar 2020 – Regionalni zavod za zaštitu spomenika kulture i smederevski Centar za kulturu organizovali su ovog utorka tribinu „Smederevska tvrđava od prestonog grada do svetske baštine“. Tema je pobudila pažnju, sudeći po tome što je Koncertna dvorana bila maltene puna, a i tribina je, mimo običaja u takvim slučajevima, potrajala bezmalo dva sata. Jer, imalo se šta čuti od Dejana Radovanovića, arheologa i v.d. direktora Regionalnog zavoda za zaštitu spomenika kulture, a kako se ispostavilo – imalo ga je i šta pitati, Smederevce je štošta zanimalo, od toga šta se trenutno radi do planova za budućnost Tvrđave.
Nije ni čudo, Tvrđava je jedan od simbola grada, mnogi Smederevci je tako i doživljavaju, kao deo identiteta, nešto bez čega Smederevo ne bi bilo to što je. Uostalom, ona je tu, za 10 biće tačno 600 godina i, kako je Radovanović objasnio, Tvrđava i jeste bila grad, taj prostor unutar zidina, odatle je Smederevo krenulo. Preturila je Tvrđava mnogo toga preko kamenja koje je čini za tih šest vekova, a ovaj prošli umalo joj nije došao glave. Prvo bombardovanje u Prvom, potom i taj nesrećni 5. jun 1941. u Drugom svetskom ratu, naneli su joj rane koje se još uvek vidaju. Mnogo toga je urađeno na ovom planu poslednjih godina, pre dve je kompletno završena rekonstrukcija Jezavskog bedema, a sada je na red došla Varoška kapija, radovi koji još uvek traju. To su ona iskopavanja na ulazu u drevno zdanje, koja su još jednom pokazala svu strahotnu moć petojunske eksplozije; kula 15 na tom mestu više ne postoji, a bedemi, tačnije ono što je od njih ostalo i što arheolozi sada otkopavaju i istražuju, pomereni su ponegde i za celih sedam metara ka gradu. Ova zaštitna istraživanja, kako se ti radovi stručno zovu, samo su segment sveobuhvatne obnove koja bi trebalo da Tvrđavu makar delom vrati u stanje približno onom pre postradanja u dvadesetom veku.
Prisutne je zanimalo i šta dalje, koji su planovi. Jedan od ambicioznijih je da se Tvrđava sa preliminarne pomeri na listu kulturne baštine koju UNESKO prepoznaje. Ali, kako se moglo čuti od Radovanovića, popeti se na tu listu nije nimalo lako, niti to samo po sebi znači pristup fondovima iz kojih bi se crpela sredstva. Pomoglo bi kod nekih drugih, odmoglo sigurno ne bi, ali UNESKO nije adresa na kojoj se novac nalazi. A i pare, kojih nema a i da ih ima, ne znače mnogo dok nema planova, dok mi sami sa sobom ne raščistimo šta ćemo sa Tvrđavom. Vaskoliki prostor unutar zidina, kao i onaj okolo njih, trebalo bi da bude u funkciji, a tu su mnoga lutanja, uključujući i ovo poslednje sa izgradnjom atletske staze. Komercijalizacija, po Radovanovićevom sudu, takođe nije rešenje, pogotovo ako se ne definiše do koje mere i šta se njome dobija a šta gubi.
U međuvremenu, a u vezi s tim, treba da se okončaju započeti radovi na Varoškoj kapiji. Oni bi trebalo da potraju do kraja godine, tako da, kako se moglo čuti, makar ove godine će zbog njih, svi su izgledi, Tvrđava biti spasena od smederevskojesenskog vašara koji ju je naselio poslednjih decenija. Ako ništa drugo, time će se dobiti još malo vremena da se pokuša rešavanje dilema, šta dalje sa Tvrđavom.
Mnogi odgovri su na ovoj tribini dobijeni, ali su i mnoga pitanja ostala otvorena. Jedno je sigurno; Tvrđava odavde nigde ne ide. A na nama je da to što je tu na najbolji način iskoristimo. Samo da se složimo oko toga šta je najbolje.