SMEDEREVO, 26. maj 2019 – Valja se prisetiti ljudi sa kojima smo nekada delili i dobro i zlo. Kad sve prođe, ostaju samo sećanja. Uglavnom lepa…
Pre jedanaest godina napustio nas je Dragoljub Tasić, u smederevskoj čaršiji poznatiji kao Tasa ili Gaci. Jedan iz plejade talentovanih pojedinaca okupljenih spletom čudnih okolnosti u tadašnjem Radio Smederevu.
Ton majstor i izuzetan gitarista, član grupe OPS, koja je 1979. osvojila i nekada prestižnu (u YU okvirima) Zaječarsku gitarijadu.
Tasa, ili Tale i Dragoljupče od milja, bio je moj drug.
Umesto sveće, Ditka Haberl i Korni grupa – Znam za kime zvono zvoni.
Dejan Đorić
Tri crtice iz knjige Boda: Slušaj sine ove velike reči
Dragoceni saradnici bili su nam tonci, Sveta Slonče, čovek sa neverovatnim osećajem za radio, i Tasa, iliti Gaci, kako su ga još zvali, a imenom i prezimenom Dragoljub Tasić, fantastični gitarista koji će imati i te kako značajnu ulogu u tome da pevačka grupa Ops postane rokenrol bend Pseudo Pank Cirkus Ops.
Posebnost muzici davali su gitaristi. Na Tasinu sirovu, prljavu i masnu gitaru prepunu uzburkanih emocija idealno se, kao alter ego, nadovezivao tanan, prefinjen, ispeglan zvuk Bracine gitare. Uz njihovu svirku, i Bodini songovi, pa i moji nimalo rokerski tekstovi dobijali su nekakav smisao.
Baš nekako u vreme kad smo pravili naš bend, u smederevskom Domu omladine gostovao je Vlatko Stefanovski sa svojom grupom Leb i sol. Poseban šok smo doživeli kad je gitaru počeo da svira – stalkom za mikrofon. Slušali smo mi da Džimi Hendriks to radi, ali sad smo i videli… Tasa je odmah ponudio kontraatrakciju – sviraće molerskom špahtlom! I svirao je!
Jovica Tišma
Samoborska letnja noć – Jednoj ženi
Sa Tasom sam išao u gimnaziju, dve godine smo bili u istom odeljenju. Posle nas je život odneo na razne strane, studije, ovo-ono… Sve do vojske. Letnja noć u Samoboru pored Zagreba, još uvek u civilu, unezverenih faca, okuplja se julska klasa. Odjednom, u moru nepoznatih lica, ugledah Tasino! Sunce me ogrejalo! Da skratim priču, narednih godinu dana proveli smo zajedno, u istom vodu prošli obuku, posle on u vojničkom klubu, zadužen za razglas, ozvučenje i sviranje gitare u orkestru kasarne, ja u „novinarstvu“, pisao vesti i izveštaje za nekakve novine Pete armijske oblasti, scenarija za priredbe… Uglavnom, upućeni jedan na drugog. Kao već stare kuke, uveče bismo znali da sedimo ispred vojničkog kluba, da pušimo, pijuckamo, on „Rubina“ ja „Tuborga“, pričamo, ili samo ćutimo, meditiramo, dok u pozadini svira radio, Radio Beograd, Noćni program. Tito je bio sveže umro, žal je potrajala, tek su počeli da puštaju malo prave muzike. Jedne takve večeri, već je ponoć, nebo puno zvezda, usred ćutnje, Tasa skoči kao oparen, već smo bili solidno urađeni, i kaže: „Sad ću da pustim preko razglasa!“. Išla je špica Noćnog programa, Zlatko Manojlović „Jednoj ženi“. Naša omiljena, em iz „starog kraja“, em smo u to vreme imali svako neku „jednu ženu“ na koju ga je asociralo. Onako u magnovenju, podignem palac, ovo što sadašnji klinci znaju kao znak za lajk, ne sanjajući da misli zaozbiljno. Sine, kada je to grunulo! Popališe se svetla na spavaonicama, srećom ne i na zgradi komande. Bio dežuran neki major, Beograđanin, učinilo mi se čak da sam čuo i aplauz iz tog pravca, nisam mogao tad, ne mogu ni sad da tvrdim. Potrajalo je nekih 20-30 sekundi, treštalo, činilo se kao večnost, dok neki budući Tasin kolega u Radio Beogradu, lak na regleru, nije skratio; ode Zlatko u fejd-aut, progovori spikerka, Tasa ugasi ozvučenje. Sedimo i čekamo. Ništa se ne dešava. Ako nisu došli sad, mrzelo ih da se oblače, ujutro će da nas pohapse, pomislih. Dođe i prođe jutro, opet se ništa ne desi, niko čak i ne pomenu.
Nekoliko godina kasnije, u Radio Smederevu, radili smo zajedno noćni program. Čim je prošla naša špica, pogodite koju numeru smo prvu pustili. Zbunili smo, verovatno, pola onih koji su slušali, Radio Beograd li je, Radio Smederevo, koji antrak…
Miroslav Đorđević