SMEDEREVO, 18. februar 2019 – Cenjenim čitaocima portala Podunavlje.info pokušaćemo u nekoliko nastavaka da prenesemo impresije o najmnogoljudnijoj zemlji sveta, Kini, iz ugla jednog Smederevca. Zašto i kako se odlučio da u petoj deceniji života ode u ovu daleku zemlju, ali i da nam dočara Kineze i život u Kini.
Željko Dimić je jedna od legendi javnog života Smedereva. Markantnog glasa i stasa, dominirao je godinama radio i televizijskom scenom Smedereva i Srbije. Smederevska jesen, Nušićevi dani, kao i sve ostale gradske i kulturne manifestacije nisu mogle da se zamisle bez Željka, koji je plenio svojim profesionalnim i autoritativnim nastupom.
Počeo karijeru, posle Požarevca, u Radio Smederevu, nastavio u tadašnjoj TV Smederevo, da bi posle srpskih privatizacija medija, „završio“ u produkcijskim emisijama.
Raspad države, poslednje Jugoslavije, odrazio se i na raspad medija. Strukovna udruženja imaju i precizne podatke koliko je medijskih radnika ostalo bez posla, koliko je „dobrovoljno“ izašlo iz ovog posla, ili su na ivici egzistencije. Neki od njih, poput Željka Dimića, potražili su „bolje sutra“ van granica Srbije, ne mireći se sa situacijom da budu angažovani za 200-300 evra mesečno u Srbiji, dok režimski izdavači ubiraju milionske iznose preko projekata sufinansiranja medija.
U poznim četrdesetim godinama, Željko se obreo u Kini, 9000 kilometara daleko od Srbije, u kojoj je, prema njegovim rečima, na desetine mladih, samo iz Smedereva. Viđenje sa njim, iskoristili smo da saznamo kako se obreo tamo, kakav je život Srbina u najmnogoljudnijoj zemlji na svetu i koje su „komparativne prednosti“.
„Posle dvadesetak godina provedenih u medijima, koji su u Srbiji u poslednjih 5-10 godina izuzetno potcenjeni, odličio sam se na ovu promenu. Nisam politički angažovan, ali imam utisak da se u poslednjih nekoliko godina svelo na to. U 45. godini sam ostvaren kao roditelj, čak sam u međuvremenu postao i deda, pa je porodica bila prilično začuđena kad sam se odvažio na taj korak.“
Dostupne informacije o Kini, pre odlaska u grad Jantaj
„Preko Interneta sam video ponude i da se veliki broj ljudi iz Amerike, Evrope, Australije, pa evo i iz Srbije, odlučilo da ode u ovu zemlju. Dosta mladih ide u ranim dvadesetim godinama života, uglavnom predaju engleski, mada su zastupljeni i drugi visokoobrazovni profili. Čudno je, odnosno to govori o neverovatnoj ekspanziji Kine. Do pre desetak godina Kinezi nisu imali drugi jezik u obrazovanju osim maternjeg. Kina neverovatno napreduje i ono što sam tamo video, volim da kažem, oni su u 23. veku u odnosu na nas, pa čak i na Evropu, kada je reč i o tehnologiji, ali i svim ostalim aspektima života i rada.“
Period adaptacije
„Od juna sam živeo u ‘malom’ gradu od oko devet miliona stanovnika na severu Kine, na obali, kako ga oni zovu, Bohai mora (severni deo Žutog mora). Pripada Šandung provinciji i moram da napomenem da imaju sva četiri godišnja doba. Leta su izuzetno topla, imaju normalnu jesen i pravu zimu sa snegom. Leti je bila temperatura od 45-46 stepeni i nisam verovao kad su mi rekli kako će izgledati novembar. Prava zima, za razliku od naše klime, gde mi se čini da imamo samo dva godišnja doba i da idemo iz zime u leto i obratno. Postoje u okolini tog grada masivne planine, pa verovatno to i blizina mora uz specifičnu vlažnost vazduha čine da generalno klima bude takva. Poznato je da su Peking, Šangaj i ostali veliki centri dosta zagađeni, a ovaj deo severne Kine, bez teške industrije, je prilično „čist“. Tu su rudnici zlata, a u tom gradu je jedna od najvećih, ako ne i najveća luka za utovar i istovar robe u Kini.“
U sledećem nastavku: „Bio sam jedan od retkih, ako ne i jedini, iz Evrope. Dakle, ne iz Srbije, ili sa prostora nekadašnje Jugoslavije, nego iz Evrope.“