Site icon podunavlje.info

„Za moj Dunav bih išao i na robiju“

Izvor: dw.com/sr/, 19. avgust 2018 – Omiljenom novosadskom komšiji Svetozaru Jovičiću preti zatvor, i to zato što je na poziv građana očistio deponije smeća na Dunavu.

Poziv komšija da na obali Dunava i obroncima Fruške gore postoji nekoliko opasnih divljih deponija, za Svetozara Jovičića nije bio neobičan. Osnivač poznatog novosadskog udruženja „Komšija“ već 15 godina predano radi na očuvanju životne sredine, kako kroz edukaciju sugrađana i dece, tako i kroz rad na terenu. „Prvo smo govorili građanima da ne bacaju otpad u prirodu, nego da ga recikliraju, pa su oni rekli, evo ti uzmi i nosi, ja nemam šta s tim“, seća se Svetozar.

Onda je kupio kombi, pribavio dozvole i na pozive komšija kupio otpad i nosio na reciklažu. S istom namerom se zaputio i ka Beočinu kada je stiglo upozorenje da bi deponije na potezu od Sremske Kamenice do Beočina mogle da ugroze ljude i životinje ili čak izazovu požar. „Meni je kao čoveku koji je učestvovao u gašenju desetina šumskih požara, to bio alarm – kao da si biku stavio crveno. Nadležni nisu bili zainteresovani, pa sam pokupio ekipu u kombi, obišli smo sve, očistili deponije i pokupili reciklažni otpad“, priča Svetozar Jovičić za DW.

Kombi krcat smećem koje je pokupio

Umesto pohvale – prijava

Ovog puta ga je, međutim, sačekala prijava, jer za sakupljanje i separaciju otpada nije imao dozvolu. „Naša dozvola je istekla pre toga i mi smo pokrenuli postupak za obnovu, ali se umešala birokratija – te fali vam jedan papir, te fali vam papir da vam ne fali papir, te Beograd ne da papir da vam ne fali papir i tako u krug. Neko iz Čistoće je to saznao i prijavio nas inspekciji“, prepričava Svetozar birokratske vratolomije.

Komunalna inspektorka je, kako piše Svetozar, na terenu konstatovala pet metara drva, koje je kasnije podelio za ogrev, deset automobilskih guma, dva džambo džaka pet ambalaže i oko tonu staklene ambalaže, sve prikupljeno u akciji čišćenja.

Nekoliko meseci kasnije, stigla mu je opomena da nije platio kaznu, iz koje je u stvari i saznao da je Prekršajni sud odlučio da je kriv i da mora da plati kaznu od 26.000 dinara ili da odsluži kaznu zatvora u trajanju od oko mesec dana.

„Najviše me je pogodilo to što nismo dobili ni rešenje od suda. Najverovatnije niko nije bio kod kuće, pa su oni okačili presudu na tablu suda i presuda je tako postala pravosnažna. Ja sam iz opomene saznao da će me prva patrola koja me sretne uhapsiti i sprovesti na odsluženje kazne“, priča Svetozar Jovičić. „Nikada ranije nisam imao problema, pohvaljivali su nas i nagrađivali, dobijali smo od škola zahvalnice. Sada smo osuđeni bez prava žalbe, mogućnosti odbrane, ičega. To je jako ružno, živimo u državi u kojoj nemamo prava glasa.“

Od komšija medalja

Novac da plati kaznu nema, ali po svemu sudeći Svetozar neće u zatvor, jer ga komšije neće tako lako pustiti niz vodu. „Rekli su, nećeš ti u zatvor, skupićemo pare i, evo, skoro smo uspeli, sutra-prekosutra ću platiti kaznu i ne idem na robiju“, priča Svetozar ponosno.

„Imamo preko 10.000 poruka podrške, uplata po 100, 500, 1.000 dinara. Evo, opet sam se naježio, ja sam emotivan čovek. Nije bitna suma, jer onaj ko je dao sto dinara, taj i nema više“, kaže Svetozar i čita dugačak spisak imena koji su mu pomogli. Među njima su i ljudi iz inostranstva, a s ponosom ističe i Filipa Vukšu iz Beograda, kome je zbog uređenja autobuskih stanica u Beogradu takođe stigla kazna od 60.000 dinara.

Podrška koja stiže ovih dana mu je, kaže, najveće prizanje, medalja i pehar. „Pobedili smo u ovoj nepoštenoj borbi. Sada se pokazalo da je za mnom ostao trag, za mojim delom, da je to ušlo u vene hiljade građana.“ Taj trag se ne meri samo tonama reciklažnog otpada. Svetozar je komšijama delio i drva za ogrev, pomagao deci sa smetnjama u razvoju, pomogao uređivanje Sigurne dečije kuće i još mnogo toga. „Ljudi su to upamtili. Neljudi nisu, a za njih me nije ni briga.“

„Ko ih šiša, idemo dalje!“

Za institucije zato više ne mari. I da ga sad pozovu i ponude pomoć, rekao bi im da su zakasnili. „Pre 10, 15 godina sam sa Čistoćom imao izvanrednu saradnju, zajedno smo radili, zajedno čistili i sprečavali deponije. Na primer, mi kažemo plaža Oficirac je potencijalno žarište, mi ćemo očistiti, a vi donesite kontejnere. Oni donesu, mi održavamo, kao komšije, učimo decu, građane da ne bacaju okolo. Odlazio sam kod njih, odlazio u gradske sekretarijate, molio za kontejnere tamo gde nedostaju“, seća se Svetozar Jovičić.

Šta se dogodilo u međuvremenu? „Đubretarska mafija“, tvrdi stari aktivista, i diletantizam. „Gradska deponija u Novom Sadu nema nijednu dozvolu, pa je onda lakše tući nas da bi sakrili da nemaju dozvole“, gnevan je Svetozar. „Ali nastavljamo dalje, ko njih šiša. Našli smo rešenje kako da dobijemo dozvolu, još ako nam ljudi pomognu da popravimo kombi koji nam služi za transport, jer je dugo već u kvaru – biće odlično“, dodaje Svetozar optimistično.

Svetozar Jovičić

„Volim prirodu, zaljubljen sam u Dunav, volim da odem na Frušku goru, naberem kupine, ljubičice i skuvam čaj“, priča Svetozar ponosno. „Ja sam rođen ispod same Petrovaradinske tvrđave, gde se ljube Dunav i Fruška i za moj Dunav, za moju Frušku, za moje komšije, spreman sam da idem i na robiju ako treba!“

https://www.dw.com/sr/za-moj-dunav-bih-i%C5%A1ao-i-na-robiju/a-45113351

 

Exit mobile version