SMEDEREVO, 14. april 2018 – Prof. dr Predrag Marković, zamenik predsednika Socijalističke partije Srbije, govorio je u Smederevu na tribini „Slobodarska tradicija Srbije“. Iskoristili smo priliku da ekskluzivno za portal Podunavlje.info prokomentariše aktuelnu političku situaciju.
Da li se može očekivati promena pozicije balansiranja Srbije u odnosu na velike sile, u svetlu moguće eskalacije sukoba u Siriji i zveckanja oružjem?
Naprotiv, mislim da je baš situacija u Siriji dokaz koliko je naša politika neutralnosti bila dobra. Recimo, ove zemlje koje su poletele u NATO pakt, ako eskalira situacija, to više neće biti savez gde se „ogrebete“ za lepe uniforme i kaiševe, nego savez gde možda može i da se strada.
Verovatno neće eskalirati rat u Siriji, do rata kao što mi to zamišljamo. Ratovi sad imaju razne nove koncepcije, “hibridni rat”, “tačkasti rat”… Neće ratovi više biti između velikih sila kao nekada, milioni ljudi, ceo narod u ratu, ali ova neverovatna eskalacija antiruskog osećanja koja su prvo počela u Engleskoj, pa se proširila na ceo svet je nešto jako neobično. Ima nekog ludila u svemu tome. Uvođenje dramatičnih mera zbog nekog ko nije čak ni umro nego pokušao trovanje, uvođenje sankcija, proterivanje diplomata… Oni unapred pretpostavljaju krivicu Rusije, pri čemu i Britanci i Amerikanci su već jednom slagali za oružje masovnog uništenja u Iraku, kad nije bilo dokaza za postojanje takvog oružja. Što bi verovali sada da su u pravu, pogotovo što se ne vidi nikakva logika zašto bi Asad potrovao te ljude kad se završava rat. Nema nikakav strateški ili taktički razlog za taj zločin. Ko zna šta će tu biti, možda će to biti kao Račak i Markale, da se nikad neće rasvetliti pozadina toga jer su zapadne sile odbile tu nezavisnu ekspertsku procenu šta se desilo u tom gradu Duma.
Svi ti događaji pokazuju da je naša politika nemešanja u sukob velikih sila bila dobra i verujem da nikako ne bi smeli da se umešamo, pogotovo što je ipak u pitanju zemlja koja je prijateljska prema nama i koja nam dosta pomaže, a to je Rusija.
Da li je realno očekivati da, ipak, od Srbije bude traženo da se opredeli?
Nema za to međunarodno pravnog osnova. Mi nismo članica NATO pakta da bi neko mogao da nam traži opredeljivanje za jednu od strana. Drugo, ne vidim da bi nam i Rusi tražili tako nešto. To će verovatno biti kao u doba Hladnog rata – “posrednički rat”, gde će da ratuju nekakve jedinice u Siriji, razne frakcije. Međutim, ne treba zaboraviti da su najoprezniji ljudi i u Americi, kao što je general Matis, kao njihov ministar odbrane, veoma rezervisani prema raketnom napadu. Nijedan rat se nije dobio bombardovanjem, čak ni rat protiv SR Jugoslavije 1999. godine, taj rat je dobijen kada je zaprećeno kopnenom intervencijom. Oni su već jednom bombardovali Siriju, prošle godine, pa ništa nisu uradili. Ako bi stvarno želeli da promene ravnotežu snaga, morali bi mnogo da je bombarduju, a to onda prevazilazi Trampovu “pileću strategiju”, strategiju pilećeg mozga. On razmišlja od tvita do tvita. Kakvo god da bude bombardovanje, recimo prvo, šta je sledeći korak? Podsećam na situaciju iz Prvog svetskog rata kad su oni ušli u rat a nisu znali drugi korak. Mislili su da će se vratiti kući do Božića, većina zaraćenih strana. Mi smo jedini bili koji smo znali šta je rat. Bili smo prošli već dva rata i niko nije očekivao da će taj rat da traje više od četiri godine. Potpuno su bili iznenađeni zato što u želji da se pokažu svi kao velike sile, da ne izgube kredibilitet, nisu prošli ni drugi korak. I sad, ono što je opasno u ovom sukobu, jeste što imate čoveka koji ne komunicira ni sa svojima dobro, a kamoli sa protivnikom. Kad je bila Kubanska kriza, to su bili neobično pametni i oprezni ljudi, Kenedi, Maknamara, sa druge strane Hruščov, Dobrinjin, Gromiko i oni su izuzetno precizno i pažljivo proračunali dokle mogu da idu. Sada imate čoveka koji ne komunicira ni sa svojim Ministarstvom odbrane. I to je opasno, nekako je potpuno van kontrole.
Kako komentariše spekulacije da bi središte Hladnog rata moglo da bude u našem regionu?
To je zato što je ovde ostalo nekoliko zemalja koje nisu članice NATO pakta. U našem regionu to su Srbija, Bosna i Hercegovina i, za sada, Makedonija, koja je na tom putu. To nije stvar koja treba da se prelama i na brzinu da se rešava. Malo koja naša vlast bi se usudila da uđe u NATO pakt sada, u ovom trenutku. Pogotovo što imamo u NATO paktu velika previranja; druga najjača članica NATO pakta, Turska, sada je u velikim dilemama kako da se opredeli prema budućnosti. Nismo mi sigurni da je budućnost NATO pakta tako ružičasta ko što neki žele da prikažu.
Rasplet Kosovskog čvora?
Ja sam protiv toga da se brza s tim. Ono što kaže naš predsednik Ivica Dačić, neka vrsta podele, ovakve ili onakve, verovatno je trajno najbolje rešenje. Ta podela može da bude postepena, može da bude neformalna. Za sada su velike sile protiv toga, zato što se oni plaše da bi podela Kosova bila loš primer za region. Međutim, mi najmanje na šta možemo da pristanemo jeste neka vrsta široke autonomije za Zajednicu srpskih opština. Sad je kod nas već prevladao stav da ne treba da se zamrzava konflikt, da zamrznuti konflikt samo pogoršava stanje jer odlaganje rešenja ne znači da će te enklave uspeti da se održe. Šta je problem sa Kosovom? Albanska strana do sada nije napravila nijedan ozbiljan ustupak, tako da mi moramo da čekamo bilo kakav znak dobre volje od albanske strane. Ovako, mi zaista ne osećamo nikakvu obavezu da ispunjavamo… Mi smo, zapravo, ispunili sve što smo obećali, a oni ništa. Velike sile bi morale takvo stanje da prekinu.
Kakav je odnos Dačića i Vučića?
Odličan. Dačić ima prostor kao ministar spoljnih poslova za taj patriotski rad, na odbrani nacionalnih interesa u inostranstvu, i ta podela za sada dobro funkcioniše.
Da li će Dačić 7. maja biti na inauguraciji u Moskvi, pošto Vučić neće jer ide u Tursku…
To se za sada ne zna, ali nije loš ni dobar odnos s Erdoganom. Nema u tome ničeg lošeg. Nama bi svima bilo milo da Dačić bude u Moskvi 7. maja. Ono što smo u jednom trenutku zapostavili, što je za mene važnije kao istoričara, jeste ko će biti 9. maja u Moskvi. Bilo je trenutaka kada su Hrvati imali delegaciju u Moskvi 9. maja, a mi ne. Znači, 9. maja mora da bude najviša moguća delegacija na proslavi Dana pobede, kome smo tako mnogo doprineli.