Porodična psihoterapija i savetovalište

VELIKA PLANA, 25. decembar 2017 – Od ove godine Udruženje „Volja za životom“ je pokrenulo Porodično savetovalište i psihoterapiju, svakog petka u prostoru Dnevnog boravka.  I to je tema kojoj u ovom programskom sadržaju posvećujemo pažnju.

Dnevni boravak za decu i mlade sa smetnjama u razvoju ,,Lane“ nalazi se u prelepom objektu u Ulici Živana Petrovića na broju 25 u Velikoj Plani. Pored korisnika i srdačnog osoblja, dočekala nas je i Srbijanka Andrejić,  psihoterapeut i porodični savetnik. Naravno, razgovarali smo i sa gospođom, neka bude N.N, članom Dnevnog boravka, koja koristi uslugu psihoterapeuta.

“Član sam Udruženja, takoreći, od samog osnivanja. Udruženje nam mnogo znači, a ljudi koji sa nama rade su veoma posvećeni članovima Dnevnog boravka Imala sam težak oblik moždanog udara i veoma se teško krećem. Ovi razgovori jedanput nedeljno sa gospođom Srbijankom mi mnogo znače. Već nekoliko meseci koristim uslugu individualne terapije, razgovori mi veoma prijaju i čini mi se da već postižem neke rezultate. Ranije sam se povlačila u sebe, mislila sam da me ljudi, zbog te moje osnovne bolesti, malo drugačije gledaju. Međutim, sada sam opuštenija, više kontaktiram sa ljudima, imam više samopouzdanja. U svakom slučaju, naravno ako bude potrebno, nameravam da dolazim na ove razgovore koji mi jako, jako znače za moj život.“

Prema rečima naše sagovornice, psihoterapeuta porodičnog savetnika, ideja je da se kroz Porodično savetovalište radi sa porodicama, na nivou psihoterapije u okviru porodice, kao i u partnerskim odnosima.

“To znači da može da dođe porodica koja ima dete, ukoliko je dete osoba sa invaliditetom, ili ima razvojne smetnje, i da čitava porodica bude tretirana u okviru Porodičnog savetovališta kroz psihoterapiju i kroz savetovalište. Mogu da dođu partneri, muž i žena, ili momak i devojka, koji sami imaju neku teškoću, osobe sa invaliditetom ili oni koji imaju razvojnu teškoću, ili imaju  dete ili nekoga od članova porodice koji je član ovog Udruženja. Tu je individualna psihoterapija koja može da bude ovde u Dnevnom boravku, za samu osobu sa invaliditetom – korisnika, ali i za člana porodice, iako nije osoba sa invaliditetom, što se u okviru ovog Udruženja pokazalo kao veoma potrebno. Ima, sigurno, tridesetak osoba sa kojima radim. Neprepoznavanje nekih izazova na pravi način dovodi do zaista velikih problema u okviru porodice, dovoljno je da se neko požali da lošije spava nego ranije. Ljudi često i ne znaju šta može da bude uzrok, a onda mi, kroz savetovalište i psihoterapiju, dođemo do tih ’okidača’ koji ne daju da se reši problem i čine da praktično ta osoba čuva i živi sa svojim problemom. To zaista nije potrebno, nije neophodno. Sve to nekako može da se reši kroz terapiju. “

Kakav je odziv?

“Na početku je bilo otpora, a razlog tome je bilo neznanje o psihoterapiji i porodičnom savetovalištu, verovatno i strah koji je prisutan kod svakog od nas kad je u pitanju nešto sasvim novo. Zbog toga su prvi meseci rada ovde u okviru Udruženja su bili na upoznavanju sa psihoterapijom i sa savetovalištem. Nadalje se to nekako razvijalo, na prvom mestu, zato što se oni međusobno viđaju, druže i pričaju o tome, da bi onda praktično jedni druge usmeravali na savetovalište i na psihoterapijsku podršku. Savetovalište i psihoterapija nisu namenjeni samo ljudima koji imaju neke telesne ili mentalne probleme, već svima, na prvom mestu kao podrška. Praktično dobijete partnera za razgovor, koji će biti vaša podrška u različitim životnim situacijama, što je jako dobro.”

Porodična terapija?

“U porodičnoj terapiji je najvažnije kakav je odnos između roditelja i to je ono što mi kao terapeuti prvo i vidimo. Kada upoznamo ponašanje jednog roditelja prema drugom, način na koji  su oni međusobno vezani, mi otprilike znamo kako teče odgoj tog deteta. Tu je negde to neverbalno prepoznavanje, neverbalno učitavanje eventualnih teškoća ili izazova koji su u tom periodu ili u životnom ciklusu te porodice prepreka za dalje. Porodica kao organizam u terapiji može da se tretira kao jedinka, kao jedna osoba i prosto je sklona promenama. Vremenom, ide iz faze u fazu, što znači da dolazi promena za promenom, a nisu sve porodice u svakom trenutku spremne na promenu. Tu negde mi terapeuti možemo da budemo od koristi, na prvom mestu kao podrška, a na drugom mestu kao mogućnost da se svoje trenutne teškoće vide iz neke druge perspektive. Jer, često mi sami dok se ’krčkamo u loncu’, metaforički, nismo sposobni da vidimo taj problem kao kad smo van njega. Kad gledamo iz neke druge perspektive, deluje nam lako rešiv, ali kad smo mi u tom problemu, nismo baš uvek spremni da se snađemo.”

Koji su najčešći problemi?

“Kao i u svakoj porodici, svaka promena, pogotovo kada je u pitanju dete, nekad i beznačajna i naizgled mala za svakog roditelja često je kamen spoticanja. Ono što je izazov u porodicama koje imaju dete sa nekim problemom, jeste prateća anksioznost, oni su neretko depresivni, a ima i drugih izazova, kao što je nasilje u porodici, vrlo često i alkoholizam. Tu je i izmenjen odnos prema drugom detetu, ukoliko ga ima u porodici. Porodice su neretko sklone da ’prezaštićuju’ dete sa problemom. Imamo i drugu krajnost, da budu često verbalno nasilne prema njemu, da ne priznaju dovoljno problem, nemaju dovoljno kapaciteta da ga sagledaju u punoj dimenziji, konkretno, recimo ono što cerebralna paraliza sa sobom nosi. Pošto je u pitanju oštećenje centralnog nervnog sistema, onda nije to samo ono što se vidi, telesni nedostatak ili oštećenje, već je malo drugačiji taj unutrašnji život kod dece. Ovde u Dnevnom boravku Udruženja ’Volja za životom’ fantastično mapiraju potrebe svojih članova, što znači da ih dobro poznaju i porodicu i decu: Nešto najbolje što može da se dogodi, na prvom mestu, jeste razumevanje a potom normalizacija, jer su to problemi koji prate i sve druge porodice. I podrška, stalna konstantna podrška u različitim situacijama. Važno je da čitava porodica u svakom trenutku zna da ona radi najbolje što može, tada, a da li je to dovoljno dobro za dete, to je već neko drugo pitanje koje uz stručnu pomoć mogu lakše da reše. Važno je da roditelji znaju da oni daju sve od sebe i da rade najbolje što mogu za svoje dete, jer čak i kada postoje velike promene u porodici, koje nisu dobre za dete, niti jedan roditelj to nije uradio namerno. Jednostavno, u tom trenutku nije bio spreman da radi nešto drugačije, bolje. Eto, zato postoje ovakva savetovališta i stručna podrška za sve njih.”

Koliko su porodice sa kojima radite drugačije od ostalih?

“Ne postoje neka validna istraživanja koja bi ukazala da su ove porodice naročito drugačije od ostalih, da je veći stepen disfunkcionalnosti. Svakako da postoje razlike. Da li je izazivač toga razvojna smetnja deteta ili invaliditet deteta, ili je jednostavno to način na koji porodica funkcioniše, to za sada ne znamo. Znaćemo za nekoliko godina, na osnovu nekih istraživanja koje mi interno vodimo, ali da postoje takve situacije.. Da, nažalost, postoje kao i svuda. Često, prema mom iskustvu, do toga dolazi zato što su životni stilovi roditelja drugačiji. Neretko je jedan roditelj, otac ili majka, popustljiviji prema detetu, ima manja očekivanja u odnosu na dete iz redovne populacije, a drugi roditelj je nekako strožiji, ima veća očekivanja, smatra da njegovo dete može više i bolje, da je zdravije nego što zaista jeste, i onda se tu javi konflikt između roditelja, a krajnja poruka koju dete dobije je neko neartikulisano ponašanje prema  njemu. Onda je dete u čudu, jer nije zapravo sigurno šta može i zna u odnosu na te poruke koje roditelji upućuju.”

Savetovalište i psihoterapija u narednoj godini?

“Verovatno ćemo i u 2018. godini raditi jednom nedeljno, od osam do deset sati. Do sada je to bio petak i svako ima svoj termin, unapred zakazan. Osim toga, jednom mesečno imamo i roditeljske grupe, kada svi zajedno, u okviru grupne terapije, obrađujemo određenu temu. To je korisno, jer oni međusobno mogu da se čuju, pa iskustvo jedne, druge porodice, bude od koristi onoj porodici koja se trenutno suočava sa istim problemom. I u narednoj godini trebalo bi da se nastavi sa tom praksom. Nadam se da će biti više zainteresovanih za partnersku terapiju, kako bi unapredili odnose između roditelja. Porodica tek sada, ako može tako da se kaže, dobija neko vreme za sebe. Može da radi na svojim odnosima, svojim i problemima u odnosu na decu. Jednostavno, bili su ’zatrpani’ obavezama prema deci, od lečenja, obrazovanja, ostvarivanja različitih prava koja do skoro nisu bila ni potpuno jasna – šta zapravo sve može porodica sa takvim detetom ili šta može osoba sa invaliditetom da obezbedi za sebe. Čini mi se da se ide u dobrom pravcu, što se toga tiče, zakona i prava osoba sa invaliditetom i da to u određenoj meri rasterećuje porodicu i daje joj vremena za sebe.”

Novogodišnja poruka…

“Sve osobe sa invaliditetom moraju da znaju da su na prvom mestu ljudi. Sve porodice koje imaju dete sa nekom vrstom problema, moraju da budu sigurne u sebe, da one nisu ni za šta krive i da nisu ni malo manje vredne nego druge porodice. Zaista nisu. Najčešće su to sjajni ljudi, sjajni roditelji, koji imaju korektan i vrlo lep odnos prema deci, začinjen s mnogo ljubavi, čini mi se i više u odnosu na decu koja nemaju nikakav problem. Živeli i samo napred!”

Projekat “I moje je pravo” je sufinansiran iz budžeta Opštine Velika Plana, na osnovu Rešenja o raspodeli sredstava za sufinansiranje projekata za ostvarivanje javnog interesa iz oblasti javnog informisanja za 2017. godinu, broj: 011-59/2017-III od 19.10.2017. godine, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.