SMEDEREVO, 6. oktobar 2017 – Čuveni Srpski dobrotvor Ilija Milosavljević Kolarac umro je na današnji dan, po starom kalendaru, 1878. godine.
Ilija Milosavljević rodio se 1800. godine u selu Kolarima, kod Smedereva. Po tome je kasnije i dobio nadimak – Kolarac. U tom selu učio je osnovnu školu, ba bi potom u Vršcu radio u trgovini i učio trgovački posao. Iz Vršca se 1817. preselio u Beograd, tu je postao trgovački kalfa, a tu se i oženio Sinđelijom, kćerkom trgovca Milutina Radovanovića, kod koga je radio. Kolarac je svoju prvu radnju otvorio u današnjoj Dubrovačkoj ulici. Iz Beograda odlazi u Pančevo 1828. i trguje svinjama.
Svoje interesovanje za književnost i prosvetu iskazuje time što, zajedno sa ženom, 1854. postaje član Matice srpske. Istovremeno daje novac za štampu Grofa od Monte Hrista Aleksandra Dime, u prevodu Milana D. Rašića. Posle Sinđelijine smrti, 1856. godine, vratio se u Beograd, gde je trgovao solju i šalitrom. Ispod Varoškapije, u današnjoj Pop Lukinoj ulici, kupio je zemljište i sagradio kuću. Drugu kuću podigao je na Stambolkapiji, današnjem Trgu Repubilke. Zajedno sa vojvodom Tomom Vučićem 1857. osnovao je Fond za pominjanje onih koji su izginuli za Otadžbinu. Novac iz fonda trošen je na pomne poginulima u borbama za oslobođenje od turske vlasti. Na poziv Svetozara Miletića, 1861, dao je prilog za osnivanje Srpske pravne akademije u Novom Sadu. Ovim sredstvima upravljala je Matica srpska. Godine 1878. bio je optužen i osuđen za veleizdaju, za učešće u Topolskoj pobuni. U zatvoru je proveo nekoliko meseci, posle čega je pomilovan. Iz zatvora se vratio narušenog zdravlja i iste godine, 6. oktobra (po starom kalendaru) umro je u svojoj kući na Stambolkapiji.
Ilija Milosavljević Kolarac 1861. godine osnovao je Književni fond. Od svojih prihoda godišnje izdvaja 100 dukata za podršku književnosti i objavljivanje dela na srpskom jeziku koja „časnost, rodoljubije i polezna znanja u narodu rasprostiru“. Predsednik Odbora tog fonda bio je Kosta Cukić, sekretar Ljubomir Nenadović, a članovi Panta Jovanović, Emilijan Josimović, Miloje Lešjanin, Dimitrije Matić i Josif Pančić. Do 1874. pomogao je objavljivanje 42 dela, među kojima je najviše bilo prevoda.
Kolarac je testamentom iz 1877. ostavio 10 000 dukata za Književni fond Ilije M. Kolarca da bi pomagao „ljudima koji pišu za narodnu prosvetu, a nisu u stanju sami u štampu davati“. Odbor je takođe bio ovlašćen da izdaje udžbenike i poklanja ih siromašnim učenicima. Knjige čije je objavljivanje pomagao Fond morale su biti štampane ćirilicom. Kolarac naglašava da sredstva treba da budu dostupna i Srbima „sa one strane“, odnosno izvan tadašnje Kneževine Srbije, ako njihova dela zaslužuju pomoć. U kasnijem periodu Kolarčev narodni univerzitet objavljivao je separate predavanja održanih na tribini KNU ili cele cikluse u zasebnim publikacijama. Dela objavljena sredstvima Kolarčevog Književnog fonda danas se mogu naći u Biblioteci Zadužbine.
Ilija Milosavljević Kolarac 1878. godine testamentom je sav svoj imetak ostavio srpskom narodu u cilju širenja nauke i kulture. Od sveg imanja trebalo je osnovati Fond za podizanje srpskog univerziteta, koji će se zvati Univerzitet Ilije M. Kolarca osnovan sopstvenim trudom na korist svoga naroda.
Skladno zdanje Kolarčeve zadužbine, površine 4500m2, podignuto je 1932. godine. Arhitekta Petar Bajalović, posedujući vanredni osećaj za arhitektonske finese, najpre je pristupio rešavanju problematike prostora koncertne dvorane. U izgradnji su primenjena najsavremenija naučna znanja o akustici tog vremena, pa se Velika dvorana i danas smatra najakustičnijom salom za potrebe muzičkih izvođenja u Beogradu. Zgrada na Studentskom trgu svečano je otvorena koncertom Beogradske filharmonije u koncertnoj dvorani, 4. februara 1932.
Kolarčev narodni univerzitet otpočeo je svoju programsku delatnost 9. oktobra iste godine. Od početka je otvoren za ljude iz različitih društvenih slojeva, različitog nivoa obrazovanja, različitog uzrasta, za sve one željne znanje i svesne njegove vrednosti. On je bio okrenut i onima koje su životne oklonosti onemogućile da se redovno školuju. Osnovni cilj Univerziteta od početka je bio „da širi naučna znanja i shvatanja, da razvija uticaj primenjenih nauka u narodnom životu i privredi, i da neprestano poučava u pojedinim veštinama i umenjima“. Narodni univerzitet, između ostalog, bio je otvoren i prema praktičnim znanjima, te su u njemu organizovani kursevi za poljoprivrednike, zanatlije, trgovce i činovnike.
Od 1968. godine Odbor Zadužbine Ilije M. Kolarca svake godine dodeljuje Plakete Kolarčeve Zadužbine za izuzetan doprinos razvoju programa Zadužbine, a od 1977. i Godišnju nagradu Galerije za najbolju izložbu u sezoni.
U Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine godišnje se održi više od 250 koncerata, zatim Beogradske muzičke svečanosti (BEMUS), Međunarodno takmičenje muzičke omladine, Gitar art festival i druge značajne manifestacije.
U jednoj od najlepših koncertnih dvorana u Evropi, Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine u proteklih osam i po decenija nastupali su najznačajniji stvaraoci i interpretatori muzike, između ostalih: Sergej Prokofjev, Bendžamin Britn, Kšištof Penderecki, Artur Rubinštajn, Svjatoslav Rihter, Nikita Magalov, Ivo Pogorelić, Kemal Gekić, Benedeto Mikelanđeli, Emil Gilels, Aldo Čikolini, Nelson Freira, Nikolaj Luganski, Marta Argerič, Mihail Pletnjov, Jevgenij Kisin, Boris Berezovski, David i Igor Ojstrah, Isak Štern, Jehudi Menjuhin, Gidon Kremer, Rene Kapison, Julijan Rahlin, Maksim Vengerov, Vadim Rjepin, Mstislav Rostropovič, Miša Majski.
Dirigovali su Zubin Mehta, Herbert fon Karajan, Kiril Kondrašin, Klaudio Abado, Jevgenij Svetlanov, Leopold Stokovski, Mikis Teodorakis, Kristijan Mandeal, Pjer Furnije, Genadij Roždestvenski, ser Nevil Mariner.