You are here

Čelik iz Smedereva i dalje može u EU?

BRISEL/SMEDEREVO, 17. januar 2019 – Evropska komisija pozdravlјa jučerašnju podršku država članica njenom planu da uvede konačne zaštitne mere na uvoz čelika. Ovako počinje današnje zvanično saopštenje na stranici EK, koje ipak ostavlja neka važna pitanja za srpske proizvođače čelika, dakle Smederevce, otvorenim do daljnjeg.

Naime, Članice EU su utvrdile konačne mere, odnosno kvote, za uvoz čelika na tržište EU, onako kako je predloženo prošle godine, a  koje, sudeći po tumačenjima diplomata u Briselu, ne bi trebalo da pogode Srbiju i Železaru Smederevo. Prema agencijskim izveštajima, Evropska komisija je predložila, a članice EU prihvatile, da privremene mere za čelik, donete u julu prošle godine, prevede u konačne zaštitne mere, a što bi trebalo da bude ozvaničeno u Službenom glasniku EU do 4. februara. Pošto je Srbija dosad bila izuzeta iz tih mera, koje se odnose na određivanje maksimalnog izvoza čelika u EU, očekivano je, dakle, ponovo po tumačenju izjava briselskih diplomata, da tako ostane i nadalјe.

Kako se u više navrata ponavlja u nastavku saopštenja Evropske komisije koje je jutros objavljeno, „ove mere su namenjene zaštiti evropskih proizvođača čelika nakon preusmeravanja trgovine čelika na tržište EU od drugih proizvođača širom sveta kao rezultat jednostranih mera SAD, a koje ograničavaju uvoz čelika na američko tržište i imaju za cilј očuvanje tradicionalnih trgovinskih tokova“. Zaštitne mere, kaže dalje, cilјaju na definirsnu listu proizvoda od čelika, bez obzira na njihovo poreklo i uspostavlјaju ravnotežu između interesa evropskih proizvođača čelika i korisnika. „Plan je dostavlјen našim VTO partnerima i javno objavljen 4. januara“, navodi se potoma, i dodaje da Komisija sada treba da finalizira proceduru, tako da konačne mere mogu da stupe na snagu početkom februara 2019. i time zamene privremene zaštitne mere koje su na snazi od jula 2018. godine (do 4. februara 2019. godine). Nove mere, ponavlja se, mogu ostati na snazi do jula 2021. godine.

Ono što ostavlja sumnju smederevskim železarcima jeste formulacija po kojoj će „predložene mere biti nametnute erga omnes (dakle ’protiv svih’), a odnose se na 26 kategorija proizvoda od čelika“. Time bi, prema saopštenju EK, trebalo da se osigura „izbegavanje preusmeravanja trgovine uz održavanje tradicionalnog nivoa trgovine čelikom na tržištu EU, a to se sastoji od tarifne kvote za koju se primenjuje carina od 25% kada se dostigne nivo tradicionalnih trgovinskih tokova“. 

Sama Evropska komisija to objašnjava tima da je “ovaj sistem sličan sadašnjim privremenim merama, sa nekim odstupanjima, pa tako, na primer, glavne zemlјe snabdevači će imati koristi od pojedinačnih kvota na osnovu sopstvenog istorijskog uvoza“. Ma šta to značilo. Ostaje da se nadamo da ne znači i da će svaki evropski ćata, do koga dopadne ovakvo neko pitanje na odlučivanje, moći da se ‘vata za istorijske knjige, bukvalno tumačeći i inače vrlo nemušti jezik ovakvih odluka.

Ono što je izvesno jeste da, nakon usvajanja, ove mere treba da ostanu na snazi u periodu od tri godine, uklјučujući period izricanja privremenih mera, koje ističu 16. jula 2021. godine. Dodaje se na kraju da se „mere mogu preispitati u slučaju promenjenih okolnosti“.

Foto: hbisserbia.rs

Čitaj dalje...

Fijat i smederevska Železara najveći izvoznici

BEOGRAD, 8. Januar 2019 – Ministarstvo finansija objavilo je listu najvećih izvoznika u prošloj godini. Na prva dva mesta su Fijat Krajsler automobili (FCA) Srbija, sa izvozom vrednim 699,7 miliona evra, i HBIS grupa, vlasnik smederevske Železare, sa izvozom od 695,3 miliona evra

Naftna industrija Srbije je na trećem mestu sa izvozom od 436,5 miliona evra, sledi Tigar tajers iz Pirota sa 365,8 miliona evra.

Vrednost izvoza 15 najvećih izvoznika u Srbiji bila je 4,1 milijardu evra, a najveći izvoznici su, objavilo je ovo Ministarstvo.

Čitaj dalje...

Protest održan, ne i sastanak sa gradonačelnicom

RADINAC, 9. decembar 2018 – U podne, kako je i dogovoreno, na parkingu pred kapijom 3 Železare, nedaleko od prvih kuća u Radincu, okupilo se stotinak učesnika protesta protiv zagađenja. Sa gas i zaštitnim maskama, transparentima i pištaljkama, izrazili su nezadovoljstvo stanjem životne sredine, čijem onečišćenju, kako smatraju, u mnogome doprinosi baš Železara.

Skup je trebalo da ima i svoje finale u susretu sa gradonačelnicom Smedereva Jasnom Avramović, ali se to nije desilo. Dok su organizatori iz Radinca insistirali da se takav sastanak održi u prostorijama Mesne zajednice, gde je gradonačelnica čekala, protestanti na parkingu ispred kapije Železare su tražili da ona dođe do njih i obrati im se. Tu je do izražaja došla evidentna podela, i među organizatorima protesta, ali i između meštana i Smederevaca, koje je uglavnom svojim objavama okupio Pokret Tvrđava. Neki od stanovnika tri Železari susedna sela su podržali Smederevce, ali su njihovi predstavnici ostali pri tome da se skup preseli u salu, da bi, kako su objašnjavali, svi bili upoznati sa onim šta je do sada učinjeno i šta je planirano kao sledeći koraci u rešavanju problema zagađenja. Do toga nije došlo i gradonačelnica je posle izvesnog vremena otišla ne dočekavši ih.

Pre razilaska, okupljeni su formulisali svoje zahteve: ukljanjanje otpadne šljake koju Železara deponuje, postavljanje filtera na dimnjacima i u pogonima i ponovno stavljanje u rad mernih stanica u Radincu i Ralji. Ovaj poslednji zahtev je i oročen; stanice za merenje zagađenja vazduha moraju da prorade do Nove godine. U suprotnom, kako se čulo, protest će biti radikalizovan. Nije objašnjeno kako. Za prva dva zahteva, svesni su i organizatori i sami protestanti, potrebno je više vremena, ali traže da budu informisani šta se na tom polju radi.

Posle sata provedenog pred Železarom i radinačkom rampom, kako je i prvobitno, prilikom zakazivanja protesta dogovoeno, okupljeni su se razišli.

Čitaj dalje...

Železara i dalje odmah iza FIAT-a po izvozu

BEOGRAD, 1. decembar – Ministarstvo finansija Republike Srbije je objavilo izvozne rezultate za prvih devet meseci ove godine, a najveći izvoznici su Fiat Chrysler automobili (FCA) Srbija, čiji je izvoz bio 654,7 miliona evra i HBIS grupa, vlasnik smederevske Železare, sa izvozom od 638,3 miliona evra.

Ostali na listi imaju kudikamo manje rezultate, pa je tako Naftna industrija Srbije je na trećem mestu sa izvozom od 398,2, a Tigar Tyres iz Pirota četvrti sa izvozom od 333 miliona evra. Na spisku su i Robert Bosch iz Beograda sa izvozom 205,8, Petrohemija iz Pančeva sa 181,7, Tetra pak iz Beograda sa 171,8, Grundfos iz Inđije sa 169,5, RTB Bor sa 149,8 i Jura korporacija iz Rače sa 147,2 miliona evra.

Vrednost izvoza 15 najvećih izvoznika u Srbiji u prvih devet meseci ove godine bila je 3,7 milijardi evra.

Čitaj dalje...

Bal pod maskama na Trgu

SMEDEREVO, 18. novembar 2018 – Na centralnom smederevskom Gradskom trgu, ovog popodneva okupila su grupa uglavnom mladih ljudi na protestu/performansu, koji je naslovljen „Bal pod maskama“. Povod je aerozagađenje, konkretno, enorman porast koncentracije štetnih čestica u smederevskom vazduhu proteklih nedelja, a došli su na poziv koji je na FB objavio Pokret Tvrđava.

– S tim problemom se ne suočavaju samo ljudi koji žive u atarima sela kod Železare, mada je kod njih najgore, nego čitavo Smederevo. Pre svega je u pitanju prašina, koja nastaje, po svemu sudeći, lošim upravljanjem i skladištenjem otpadnih materija u Železari. Slike koje smo izneli su dovoljno alarmantne. Najviše nas pogađa što nadležni ćute o tome, iako i oni sigurno vide da su vrednosti koje se očitavaju i po 5-6 puta veće od dozvoljenih. Mi ne želimo da se Železara zatvori, ona mora da radi, jer hrani 5.000 porodica, to je 20.000 žitelja Smedereva. Mi samo tražimo da stave adekvatne filtere, da uklone brda šljake, kakav je bio dogovor kada su Kinezi došli. Konačno, želimo da nadležni objave koliko je ljudi u skorije vreme obolelo do malignih bolesti, jer neka naša nezvanična saznanja su da je u Smederevu procenat mnogo veći nego u nekim drugim gradovima slične veličine – prenosi razloge okupljanja i zahteve skupa Kolja Krstić iz Pokreta Tvrđava.

Čitaj dalje...

Železara i dalje druga, iza Fiata, po vrednosti izvoza

BEOGRAD/SMEDEREVO, 24. oktobar 2018 – Na čelu liste vodećih 15 izvoznika je i dalje kompanija Fijat Krajsler Automobili, čija je fabrika u Kragujevcu ostvarila izvoz od 599,6 miliona evra, a za petama joj je HBIS grupa, vlasnik smederevske železare, sa izvozom od 581,4 miliona evra, objavila je danas Privredna komora Srbije. U periodu januar-septembar 2018. godine, izvoz smederevske železare bio je 36,5 odsto veći, odnosno za 155,4 miliona evra u poređenju sa istim periodom 2017.
Podsetimo, od početka godine do kraja avgusta, kompanija Fiat Chrysler Automobili ostvarila je izvoz od 529 miliona evra, a HBIS grupa, vlasnik smederevske železare, izvezla je za isto vreme robe u vrednosti od 528,4 miliona evra.
Inače, petnaest najvećih domaćih izvoznika prodalo je na stranim tržištima u periodu januar-septembar 2018. godine proizvode u vrednosti 3,3 milijarde evra.

Čitaj dalje...

Vlast sakriva javna preduzeća

Izvor: danas.rs,  piše: V. J, 27. septembar 2018 – Ugovor kojim je Vlada Srbije poverila upravljanje Železare Smederevo kompaniji HPK Menadžment tri godine bio je nedostupan javnosti.

Međutim, početkom avgusta objavljeno je da je Železara profesionalnom menadžmentu koji je napravio gubitke od 144 miliona evra plaćala 340.000 evra mesečno, nezavisno do uspešnosti poslovanja. Taj podatak je zahvaljujući Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja došao do građana Srbije.

Upravo ovaj primer iskoristio je Rodoljub Šabić, Poverenik za informacije od javnog značaja kako bi, na jučerašnjem okruglom stolu koji je organizovala njegova kancelarija zajedno sa USAID-om, istakao kvalitet važećeg Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Istovremeno, Šabić je ukazao i na „kontroverznost“ predloženih izmena ovog zakona koje predviđaju da se državna preduzeća izuzmu od obaveze da dostavljaju informacije javnosti.

– Teza autora zakona je da se na taj način štiti ravnopravan položaj tih preduzeća na tržištu. Međutim, praksa je pokazala da se 95 odsto zahteva ne odnosi na pitanja koja imaju ikakav uticaj na konkurentnost preduzeća – naveo je Šabić, naglašavajući da je postojeći Zakon o slobodnom pristupu informacijama proglašen za najbolji na svetu.

Na njegovu tezu nadovezala se Slavoljupka Pavlović, pomoćnica generalnog sekretara Kancelarije poverenika, ističući još jedan argument protiv zaštite konkurentnosti kao razloga za predloženu izmenu.

– Važeći zakon predviđa niz izuzetaka zbog kojih se može ograničiti pravo na slobodan pristup informacijama. Poslovna tajna je jedan od njih – kazala je ona.

Učešće u diskusiji ispred Društva sudija Srbije uzeo je i sudija Upravnog suda Nikola Kitarović. On je pozdravio proširenje kruga organa javnih vlasti, tako da obuhvati i fizička lica sa javnim ovlašćenjima, ali i kritikovao rešenje koje izuzima državna preduzeća.


Nepoštene izmene

Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti je skrenuo pažnju na to da se, pored namere države da izmenama Zakona o slobodnom pristupu informacijama suzi pravo javnosti, „dešava još nešto opasnije“. On je istakao da se izmenama drugih zakona, poput Zakona o odbrani, definiše koje informacije se smatraju, a koje ne smatraju, informacijama od javnog značaja. „Na taj način se unosi konfuzija. Ako je već namera ograničiti opseg informacije koje moraju da se dostavljaju onda je poštenije to uraditi kroz Zakon o slobodnom pristupu informacijama“, kazao je Šabić.


https://www.danas.rs/drustvo/vladavina-prava/vlast-sakriva-javna-preduzeca/

 

Čitaj dalje...

Nisu krivi radnici, sindikati su krivi

SMEDEREVO, 26. avgust 2018 – Položaj radnika u Srbiji tema je serijala tekstova koje je prošle nedelje započeo portal Podunavlje.info. Naši sagovornici su sindikalni lideri, ali i sami radnici. U ovom nastavku razgovaramo sa Miletom Gujaničićem, prvim čovekom Nezavisnog sindikata metalaca u smederevskoj Železari.

Odmah, na početku razgovora, Gujaničić iznosi zanimljivu tezu.

– Nisu odgovorni političari za propast privrede i radništva u Srbiji u poslednjih 20-30 godina, njima je to posao, da unište čega god se dohvate, oni se time bave… Posao sindikata je da brani privredu i, naravno, radnike, ali oni su istrgovali s radnicima – kaže Gujaničić.

Nije baš uobičajeno da jedan sindikalni lider tako govori…

– Sindikalci, ne samo na nacionalnom nego i najnižim nivoima, dobro su prošli u tranziciji, dok su radnici gubili. Sećam se nekih mojih kolega koji su kod mene u kuću dolazili u vunenim čarapama, sad imaju moćne limuzine, besne kuće, dupleks stanove… A to ne može da se zaradi na koeficijent 2,8, gde je plata 40 hiljada dinara. Da ne pričam o ovima gore, koji su u Socijalno-ekonomskom savetu.

Oni se, kanda, baš lepo slažu sa svakom vlašću?

– Ma, oni sa ministrom za rad idu u koloni za 1. maj, protestuju! Protiv koga protestuješ zagrljen s ministrom? Ili idu na utakmice, u istoj loži sede… Najodgovorniji za svu ovu bedu i jad koji trpe radnici su „njihove kolege“ iz sindikata, vođe, lideri, predsednici sindikata. Što je najgore, tako je na svim nivoima, od fabričkog do vrha.

A onda treba da pregovaraju sa tim istim ministrom, recimo o minimalnoj ceni rada, ili sutra u firmi da zastupaju interese radnika…

– To obaška… Mali broj ljudi je imao priliku da razgovora i pregovara sa poslodavcima sa Zapada, gde postoji ta kultura dijaloga sa sindikatima. Mi smo to imali kada je ovde bio Ju Es Stil, kada su naši, srpski radnici za relativno kratko vreme postali pravi industrijski radnici. To ljudi ne razumeju. Kada si industrijski radnik, gde god da te „bace“, širom sveta, ti znaš da poštuješ procedure, kodekse i pravila. Ne samo da bi dobili što više proizvoda, nego da taj proizvod može da proda tvoj poslodavac, jer odgovara po kvalitetu i ceni, a da nije „obojen krvlju“. Da nema povreda, da nema pogibija, ali i da nema alkohola na poslu, krađe, a da ti se istovremeno poštuju i uvažavaju sva tvoja prava. Podrazumeva se da ti sve svoje obaveze iz kolektivnog ugovora izvršavaš, i onda iza toga stiže podela profita i bonusa i sve ostalo.

Amerikanci su otišli.

– Onda smo dobili nekakav upravljački menadžment, a mislim da je ovaj HBIS isto to, da je ta navodna kupovina samo bajka… Radnici su s mukom stečena prava za vreme Amerikanaca sami derogirali prihvatajući neke „igrače“ koji treba da ih zastupaju, a ne znaju nijednu međunarodnu konvenciju. Sve se urušilo. I zato imamo situaciju da nam radnik pogine dan pred penziju, momke koji su se zapalili na radnom mestu… Da ne pričamo o drugom, bezbednost, očigledno, više ne funkcioniše kako bi trebalo. A zašto? Zato što imamo dva predstavnika sindikata, koji su u Odboru za bezbednost, u odnosu 2:1 prema stručnjaku, koji ima licencu i koji jedini zna šta treba. Onda je lako da prođe ono „ma, teraj“, „samo da je više tona“.

Kakav je uopšte odnos sindikata sa sadašnjim poslodavcima?

– Mi, kao reprezentativni sindikat, nemamo nikakvu komunikaciju od njihovog dolaska, nijedan sastanak nismo imali. A onda pročitate u medijima da sindikati imaju dobre odnose sa kineskim menadžmentom! Pa gde se to viđaju, jel igraju utakmice, plivaju zajedno na bazenu, gde? Pri tom, imamo situaciju da su nam ponudili po 15.000 evra godišnje, za tri godine, navodno da bi nam pomogli u radu sindikata, za neke naše, kao, aktivnosti. Ne mislim na kineski menadžment, to je bilo baš pre nego što su oni došli, oni su u redu, „dobar dan, dobar dan“, „doviđenja, zdravo“, nema ih u pogonima, reč je o ovim našim. Na naše pitanje, „zašto nam dajete te pare, šta da radimo s njima“, to mora da se opravda, šta je s tim parama urađeno, ostali smo bez odgovora. A imam informaciju da su neke moje kolege to prihvatile, uzeli, i onda oni treba da pričaju o zaštiti radnika! Ponovo smo se vratili na srpske radnike, a ne ono što sam pričao, da budu industrijski radnici, opet može da se popije, da se malo odspava na poslu, ode na kupanje u pet… I nama je sad lepo!

I država to zna, ali je ne zanima?

– Mi smo zahvalni državi, Vučiću, doveo nam je poslodavca i „zdravo, doviđenja“. Prava i sve ostalo mi treba, unutra, sa njima da dogovaramo, pa i bezbednost na radu. Zato i postoje ti kolektivni ugovori, ali džabe, ako tvoj predstavnik, na reprezentativnom nivou, u Beogradu, koji se s političarima viđa dnevno, kaže „’alo, bre, šta radiš, nemoj da kvariš posao, otići će nam Kinezi“. Tako je isto bilo i sa Amerikancima, “otići će nam Amerikanci“. I odoše, ali ne zato što im radnici ili uslovi rada nisu odgovarali. Svaki poslodavac gleda da dobije što više, a da da što manje, ma da radniku „uzme dušu“, ali zato su tu sindikati. I onda posle pregovora o minimalnoj ceni rada oni kažu „pa to je sramota“. Pa kako ćeš, bitango, kad sediš političarima „u krilu“ svakog dana, da dođeš u fabriku da izvedeš ljude napolje, u štrajk? Sindikat je odgovaran za svu ovu tugu i jad, a ne vidim kako bi to moglo da se promeni u skorijoj budućnosti, kada su i radnici u fazonu „ćuti i trpi, samo da ti ne daju otkaz, gde da nađeš posao kad nigde nema“.

Čitaj dalje...

Železara d.o.o. duguje za struju 4,6 milijardi dinara

Izvor: Blic.rs, autor: Slađana Vukašinović, 17. avgust 2018 – Elektroprivreda Srbije od 20 javnih i državnih preduzeća, zaključno sa 10. junom, potražuje čak 22 milijarde dinara, saznaje „Blic“, a od toga Železara Smederevo d.o.o. duguje  4,6 milijardi dinara.

Sve to, kako navodi „Blic“, znači da nije ispoštovan zahtev MMF iz prethodnog aranžmana po kome je trebalo da se smanji dug i zaustavi trošenje struje na veresiju. Neslavnom bilansu najviše je doprineo RTB „Bor“, koji za svoja tri zavisna preduzeća duguje 7,5 milijardi dinara. Iza njega su pomenuta Železara sa 4,6 milijardi, Rudnik Resavica – 1,5, „Energetika Kragujevac“ sa 1,1 milijardu. Slede „Infostan Beograd“, „Toplana Bor“, PKB, GSP Beograd, Azotara i mnogi drugi, međutim njihov dug je ispod milijardu dinara. Ipak, ono što upada u oči to je da su među 20 najvećih neplatiša, čak pet iz Bora, čiji ukupan dug iznosi 8,3 milijardi. U oči pada i to što nijednoj od ovih kompanija struja nije isključena, dok se građanima to radi za 10.000 dinara.

Izvor „Blica“ iz EPS-a tvrdi da struja dužnicima ne sme da se isključi jer je takav stav vlade.

– Ako bi se preduzećima iz sistema RTB „Bor“ struja isključila, privreda cele Timočke Krajine bi bila onesposobljena. Reč je o višegodišnjim dugovanjima koja sada ne mogu da se naplate. Treba da se zna da RTB „Bor“ za poslednjih šest meseci smanjio dug za više od milijardu dinara, međutim, neizmirene obaveze su tolike da ne postoji mogućnost da se uz redovne račune, servisiraju i oni iz prethodnih godina. Ono što je posebno važno da se istakne to je da RTB „Bor“ generiše i dugove javnih preduzeća u Boru. Naime, on ignoriše svoje obaveze prema Toplani i Vodovodu, zbog čega se njihovi dugovi uvećavaju, pa nam tako duguju 800 miliona za struju – kaže naš sagovornik.

On dodaje da i druga javna i državna preduzeća nisu redovne platiše.

– Neka nisu uplatila ni dinar od početka godine, poput „Železare Smederevo“ d.o.o., dok većina sa ove liste od 20 najvećih dužnika uplaćuje neke minorne cifre. Sve u svemu, izgleda da ovoj srpskoj praksi korišćenja struje na veresiju nije uspeo da stane na put ni MMF koji je to izričito tražio od srpskih vlasti. EPS sam ne može da im seče struju, jer nema odobrenje vlade, iako bi tih 200 miliona evra bila dragocena cifra za investicije u ovoj kompaniji. Onda neki stručnjaci kažu da je EPS tempirana bomba za finansije. Nije tempirana bomba, već socijalna ustanova za neuspela državna preduzeća koja struju troše a ne plaćaju je – kaže naš izvor.

Stručnjaci pak kažu da je problem dugovanja za struju dostigao takve razmere da može da ugrozi i funkcionisanje EPS-a.

– Kod ovih državnih i javnih preduzeća nije samo struja problem već celokupno njihovo funkcionisanje. Te firme su tempirana bomba za srpske finansije. Krediti i njihova dugovanja, ako se nešto ne preduzme, prebiće se na leđa građana – kaže profesor ekonomije Mlađen Kovačević.

Sličan stav ima i Dragan Dobrašinović iz Koalicije za nadzor javnih finansija.

– Nedopustivo je da se Blagoju Spaskovskom i ostalim direktorima javnih i državnih preduzeća dopušta da ne plaćaju ono što su potrošili. Plašim se da će sva ova, ali i druga dugovanja RTB-a i drugih firmi opet pasti na grbaču običnih građana kojima se za dug od 10.000 seče struja ili se šalju izvršitelji kako bi se naplatila. To je nedopustivo jer su onda oni diskriminisani u odnosu na javna i državna preduzeća – kaže Dobrašinović.


Teške posledice u slučaju isključenja

Iz Elektroprivrede Srbije je potvrđeno da je dug 20 kompanija blizu 22 milijarde dinara. Rukovodstvo EPS-a, međutim, nije želelo da komentariše zašto se ne preduzimaju rigoroznije mere kako bi se naplatila ova potraživanja.

– Za neke kompanije, poput RTB „Bora“, isključenje struje bi pored prestanka proizvodnje u tom kompleksu izazvalo i veoma ozbiljne tehnološke i ekološke posledice ne samo u Boru već i na širem području – kažu u EPS-u.


 

Čitaj dalje...

Ugovor o upravljanju Železarom prvi put pred javnošću

Izvor: Insajder.net, , 6. avgust 2018 – Više od tri godine predstavnici državnih institucija Srbije su u najvećoj tajnosti držali ugovor o upravljanju Železarom Smederevo pravdajući se time da nemaju odobrenje kompanije HPK Menadžment. Novinari Insajdera došli su do ovog ugovora, iz kojeg se može zaključiti da Vlada nije imala dovoljno opravdanja da ga drži u tajnosti. Država je, prema ugovoru, firmi HPK Menadžment, čiji je suvlasnik Peter Kamaraš, bila dužna da plaća upravljanje Železarom 340.000 evra mesečno bez obzira na uspešnost poslovanja, a uz to su bili predviđeni i različiti bonusi za uspešno poslovanje. Sam ugovor otvara brojna nova pitanja- da li je i u kojoj meri kompanija HPK ispunila svoje obaveze, ali i zašto se država Srbija nije bolje zaštitila.

Železara Smederevo je od 2012. u vlasništvu države, kada je otkupljena za jedan dolar od američkog Ju es stila, koji se povukao iz Srbije kad je usled krize na tržištu čelika počeo da pravi gubitke. Nakon toga je raspisan javni poziv za uvođenje profesionalnog menadžmenta, a Ugovor o pružanju usluga i savetovanja su 21. marta 2015. godine potpisali Peter Kamaraš, jedan od suvlasnika HPK Menadžmenta; Željko Sertić, tadašnji ministar privrede i Bojan Bojković u ime Železare.

Odmah nakon što su predstavnici države potpisali ugovor sa HPK postavljeno je pitanje isplativosti ovog poslovnog aranžmana, odnosno koliko državu i Železaru Smederevo košta angažovani profesionalni menadžment.

Kako se može videti u ugovoru do kojeg je došao Insajder, taj poslovni aranžman predvideo je fiksnu i varijabilnu naknadu HPK Menadžmentu.  Ugovorom je bila zagarantovana fiksna naknada u iznosu od 340.000 evra mesečno, bez obzira na rezultate rada.

Pored toga imali su pravo na bonus u svakom kvartalu u kom je Železara poslovala pozitivno. Bonusi su iznosili između 25 i 35 odsto od ukupnog profita Železare ostvarene u prethodnom kvartalu, ukoliko je firma poslovala pozitivno.

Takođe, bile su predviđene i posebne naknade za ostvarenje određenih ciljeva.

HPK je tako imao pravo na dodatnih 800.000 evra u slučaju pozitivnih rezultata dva meseca za redom, kao i dodatnih 700.000 evra za obim proizvodnje veći od 375.000 tona.

Na kraju, HPK je imao pravo i na dodatni bonus “u slučaju uspešnog sprovođenja postupka privatizacije u periodu od pet godina”. HPK je imao pravo na čak 30 odsto postignute cene. Kako stoji u ugovoru, bez obzira na postignutu cenu, minimalni bonus je 10 miliona američkih dolara.

Firma Petera Kamaraša HPK Menadžment, koja je od marta 2015. do polovine 2016. upravljala smederevskom Železarom, dobila je spor pred Londonskim sudom za međunarodnu arbitražu protiv Železare. Kako je zaključio Arbitražni sud, Železara je dužna da HPK Menadžmentu plati upravo 10 miliona dolara, što uz kamate i sudske troškove dostiglo iznos veći od 12,4 miliona dolara zbog nezakonito raskinutog ugovora.

Nakon što su 18. aprila 2016. Železara Smederevo i kineski Hestil potpisali privatizacioni sporazum po kom je kineska firma kupila određenu imovinu Železare – Srbija raskida ugovor za HPK Menadžmentom. Država se pozivala na kršenje odredbi ugovora, koji u tom trenutku nije bio javno dostupan.

Prema izveštaju sa Skupštine Železare na kojoj je ugovor raskinut, a do kojeg je tada došao list Politika, kao razlog za raskid ugovora navedeno je to što menadžment na čelu sa Kamarašom nije ispunio ugovornu obavezu o visini obrtnih sredstava, odnosno donjem limitu novca koji mora da stoji na raspolaganju.

Za Skupštinu Železare bili su sporni i kratki rokovi plaćanja po ugovoru o kupovini sirovina, koji je Železara potpisala sa Kamarašovom firmom Pikaro iz Košica.

Iz ugovora je, međutim, jasno da država nije zabranila Kamarašu da posluje s drugim njemu povezanim firmama.

Obaveze Kamaraša

Prema Ugovoru o pružanju usluga i savetovanja, Kamaraš, odnosno HPK, obavezali su se da Železara posluje tako da u svakom trenutku na raspolaganju ima najmanje 80 miliona dolara. Bio je dužan da obezbedi savetnike koji bi to omogućili, a koje bi plaćao HPK iz naknade koju bi firma dobijala od Železare.

Ugovor je, kako se navodi, trebalo da bude “privremeno rešenje dok se uspešno ne sprovede postupak privatizacije” Železare. Bio je oročen na tri godine, sa mogućnošću produžetka saradnje.

Raskid ovog ugovora predviđen je, između ostalog, u slučaju da angažovani “profesionalni menadžment” ne ispuni bilo koju od svojih materijalno pravnih obaveza.

Država je ugovor sa HPK raskinula jednostano u junu 2016. godine, nakon čega su usledile međusobne optužbe za loše poslovne rezultate i kršenje ugovora.

Nikada, međutim, nije saopšteno koliko je država ukupno platila profesionalni menadžment i da li se aranžman isplatio.

Jedini zvaničan izvor ovog podatka je zahtev Kamarašovih advokata sudu u Vašingtonu, u kojem traže da im dug umesto Železare plati država. Prema ovom dokumentu Kamarašov tim od države za usluge upravljanja Železarom mesečno primao oko 500.000 dolara za svoje usluge‚ što je oko 400.000 evra.

Iako su predstavnici države tvrdili da Kamaraš nije ispunio svoj deo obaveza iz ugovora, sud u Londonu je presudio da je Železara dužna da kompaniji HPK plati 10 miliona dolara, što je prema ugovoru minimalan bonus u slučaju uspešne privatizacije.

Poslovne odluke pod kontrolom i uz odobrenje države

Ugovorom je bilo predviđeno da sve odluke u vezi sa Železarom mora da odobri država Srbija koja je zadržala većinu u upravi.

Kako bi se to osiguralo, predviđena je bila pozicija “direktora za odnose sa državnim organima” kog je takođe postavljala država i koji je nadzirao Petera Kamaraša i morao da potpiše gotovo svaku njegovu odluku.

U delu koji se odnosi na regulisanje upravljačkih ovlašćenja generalnog direktora, navodi se da će njegova ovlašćenja biti ograničena “supotpisom direktora za odnose sa državni organima i organizacijama društva”.

Dalje se navodi i da on neće aktivno učestvovati u upravljanju Železarom, već da će njegova prava, između ostalog, biti smatrana pravom veta.

Uprkos tome, u zahtevu sudu u Vašingtonu advokati HPK Menadžmenta tvrdili su da je Srbija „rutinski i konstantno ignorisala nominalno autonoman status Železare“ kako bi ostvarila političke i ekonomske ciljeve države, kao i da se tadašnji premijer Srbije Aleksandar Vučić „mešao u rukovođenje Železarom, na njenu štetu“.

„U jednoj takvoj prilici, tokom krize u oktobru 2015. koja je nastala zbog kolapsa cena čelika i diskusije o tome da li Železara treba da se privremeno ugasi, član Nadzornog odbora Železare kog je postavila država potvrdio je da država kontroliše sve odluke vezane za rad Železare, ističući da ’pre nego što bilo šta uradimo, moramo da konsultujemo Vladu i premijera ”, navodi se u zahtevu za izvršenje advokata HPK Menadžment koji poseduje Insajder.

Kamaraš je tvrdio da je odluka Vlade da jednostrano raskine ugovor nije u skladu sa tim dokumentom, dok je Vlada tvrdila suprotno. U tom periodu međutim niko nije želeo ugovor i da objavi. Jedni na druge prebacivali su odgovornost za loše poslovne rezultate. Kada je potpisivao ugovor u martu 2015. godine, sam Peter Kamaraš je izjavljivao da će smederevska čeličana do kraja godine biti u plusu. Kada je Železara počela da pravi gubitke, Kamaraš je tvrdio da je uzrok kriza koja je te godine pogodila svetsko tržište čelika zbog čega je predlagao obustavu proizvodnje, što Vlada nije prihvatila.

Najdrastičniji slučaj kršenja prava javnosti

Ugovorom su se sve tri strane potpisnice obavezale na tajnost, čak i nakon što prestane njegovo važenje. U članu trinaest pod nazivom “poverljivost”, navodi se da se svaka od ugovornih strana obavezuje da će sve informacije u vezi sa ugovorom tretirati kao strogo poverljive.

Ugovorom su, međutim, predviđeni i izuzeci, odnosno situacije u kojima bi sve tri strane mogle saopštiti podatak koji se smatra poverljivim. Između ostalog, kako se navodi, to bi bilo moguće ukoliko to zahteva merodavno pravo, za potrebe vođenja arbitražnog postupka, ukoliko se sa tim saglase sve tri strane kao i ukoliko informacije procure.

Ono što se može zaključiti je da je Ministarstvo privrede, imajući u vidu ove odredbe, moglo da da na uvid javnosti ugovor ili delove ugovora na osnovu Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Naime, merodavno pravo za ovaj ugovor je, kako stoji i u ugovoru, pravo Republike Srbije, a deo tog prava je i gore navedeni zakon.

Ugovor o upravljanju Železarom je, na osnovu Zakona o slobodnom pristupu informacijama tražila organizacija Transparentnost Srbija polovinom 2015. I pored nekoliko rešenja poverenika Rodoljuba Šabića, kao i mišljenja tadašnjeg zaštitnika građana Saše Jankovića, nadležni predstavnici države ugovor su čuvali kao tajnu. Javnost Srbije je tako, sve do danas, bila uskraćena za informacije na šta se obavezala srpska strana, a šta su bile obaveze Kamaraševe firme.

Kako bi ove odredbe ostale u tajnosti, Ministarstvo privrede je platilo 200.000 dinara po kaznama poverenika. Tadašnji ministar Željko Sertić je ušao u verbalni rat sa svim nezavisnim telima u Srbiji.

“Prekršio bih zakon kada bih objavio ugovor, tog momenta za svu štetu kompanija HPK može da tuži državu”, rekao je Sertić.

U sukob su se umešali Komisija za zaštitu konkurencije, Ministarstvo državne uprave i ostatak Vlade Srbije koja je ignorisala i odluke Poverenika i odluke tadašnjeg ombudsmana Saše Jankovića, karakterišući ih kao političke.

Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja, nazvao je to najdrastičnijim slučajem u 2015.“u kome su informacije uskraćene ne samo javnosti, već i Povereniku, s pozivom na poverljivost dokumenta”.

Arbitražna odluka

Kako je Insajder ranije objavio, firma Petera Kamaraša HPK Menadžment, koja je od marta 2015. do polovine 2016. upravljala smederevskom Železarom, dobila je spor pred Londonskim sudom za međunarodnu arbitražu protiv Železare Smederevo u maju ove godine.

Advokati Petera Kamaraša tvrde da je raskid ugovora izveden na nezakonit način uz „fabrikovane razloge za raskid ugovora, a sve kako bi Srbija izbegla da plati podnosiocima zahteva milione dolara koji su trebali da budu plaćeni po osnovu privatizacionog bonusa, kao i na osnovu dloševorenih naknada za upravljanje“.

Hestil zvanično kupuje Železaru 18. aprila 2016, a istog dana HPK Menadžment šalje dopis Železari u kome zahteva isplatu privatizacionog bonusa od 10 miliona dolara. Bonus im, međutim, nije isplaćen.

Zbog toga firma Petera Kamaraša 5. avgusta 2016. započinje arbitražni proces protiv Srbije i Železare Smederevo

Arbitražni proces je započet 5. avgusta 2016, a pokrenuo ga je HPK Menadžment pozivajući se na klauzulu 17 ugovora sa Železarom i Republikom Srbijom, u kome se navodi da će upravo Londonski sud za međunarodnu arbitražu odlučivati o svim potencijalnim sporovima.

Međutim, iako je HPK od Arbitražnog suda tražio da država Srbija, kao vlasnik Železare, zajedno sa Železarom plati odštetu, sud u Londonu je odlučio da je dužnik samo Železara.

Pošto do danas nisu dobili dosuđeni novac, njihov advokat Andreas Frišneht je prošlog  ponedeljka pred sudom u Vašingtonu protiv države Srbije i Železare podneo zahtev da se odluka izvrši.

Insajder

https://insajder.net/sr/sajt/tema/11877/Insajder-otkriva-Ugovor-o-upravljanju-%C5%BDelezarom-prvi-put-pred-javno%C5%A1%C4%87u.htm

 

 

 

Čitaj dalje...