You are here

U porodičnom nasilju stradalo 30 žena i 13 muškaraca

SMEDEREVO, 24. novembar 2018 – Kao posledica nasilja u porodici, od početka godine do 15. novembra, u Srbiji je smrtno stradalo 30 osoba ženskog pola, od kojih u 25 slučajeva nije bilo prijavljeno porodično nasilje, izjavio je Predrag Dragović, glavni policijski inspektor u Odeljenju za prevenciju i suzbijanje nasilja u porodici u Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije povodom 25. novembra – Međunarodnog dana borbe protiv nasilja nad ženama.

Kako je naveo na tribini u Smederevu, u istom periodu, takođe u okviru porodičnog nasilja, života je lišeno i 13 osoba muškog pola, od kojih u 11 slučajeva nije bilo prijave nasilja. Zato je Dragović apelovao da se nasilje u porodici prijavljuje, pre nego što dođe do izvršenja krivičnog dela, On je naglasio da je u Operativnom centru MUP-a otvorena besplatna telefonska linija – 0800-100-600, za prijavu svih vrsta nasilja sa elementima nasilja u porodici i može da se prijavi anonimno.

– Od primene novog Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, od juna 2017. godine do 15. novembra ove godine, izrečeno je ukupno 36.370 hitnih mera o udaljenju nasilnika. Od toga, privremenog udaljenje učinioca iz stana bilo je 11.212, a privremene zabrane učinioca da kontaktira žrtvu nasilja 25.158 hitnih mera. Od strane suda produžene su 19.702 mere i prekršene 2404 mere. Zakon (o sprečavanju nasilja u porodici) je preventivan i njegov smisao je da se reaguje brzo i blagovremeno, dok ne dođe do krivičnog dela – kazao je Dragović.

Prema njegovim rečima, na Policijskoj akademiji u toku je treći ciklus obuka za policijske službenike i do kraja godine će biti oko 1350 policijskih službenika obučenih za primenu Zakona o sprečavanju nasilja u porodici.

Socijalna radnica u Domu zdravlja Smederevo Vesna Emeršić na tribini u Smederevu izrazila je veliko zadovoljstvo zato što je donet novi Zakon o sprečavanju nasiljui u porodici i što je počeo da se primenjuje vrlo ozbiljno. Naglasila je, takođe, da je policija dobila izuzetne obuke i da je saradnja svih institicija koje se susreću sa nasiljem zadovoljavajuća. Statistika pokazuje da nasilje u porodici ili u partnerskim odnosima traje od tri do pet godina, pre nego što se žrtva prvi put osnaži da nekome kaže da trpi nasilje. I to je najčešće majka koja u tom trenutku ne pokaže razumevanje za taj veliki problem i onda opet prođe mnogo vremena dok žrtva ponovo ne kaže nekom drugom.

– Ono što je problem našeg društva, to je da mi stalno idemo na lečenje, a da ispuštamo preventivu. Preventivno delovanje jeste da već od prve godine srednje škole, jer sada još uvek ima brakova sa 16, 17 ili 18 godina, devojke koje su u riziku da uđu u nasilnu vezu, a kasnije i u brak u kojem može da bude još više nasilja, da ih naučimo da prepoznaju nasilnika i nasilje u partnerskoj vezi, pa tek onda da vidimo šta će se desiti u braku – istakla je Emeršićeva.

Posebno ranjiva jesu deca. Zdravstvene ustanove u Srbiji nedavno su dobile nove protokole o zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja. Treba očekivati da će iste protokole dobiti Ministarstvo unutrašnjih poslova, prosvetne institucije, centri za socijalni rad, sudstvo, tužilaštvo, jer protokoli moraju da budu jedinstveni i umreženi.

– Jedno od novih vidova zlostavljanja jeste eksploatacija dece, pa je jedna seksualna eksploatacija. Zatim uloga posmatrača porodičnog nasilja, dakle dete kao posmatrač porodičnog nasilja. To je novina u zlostavljanju dece. Između ostalog da naglasim da je sada medicinsko zlostavljanje – nevakcinisanje dece. Starije žene, takođe, biće izdvojene kao ranjiva kategorija, u okviru porodičnog nasilja. Stariji i deca, ne znate šta da kažete ko je ranjiviji i ko je manje sposoban da se zaštiti od nasilja – naglasila je Vesna Emeršić, socijalna radnica.

Psihoterapeut, psiholog i porodični savetnik, Srbijanka Andrejić, na tribini je govorila o specifičnim problemima kada se nasilje pojavi u porodicama sa osobama sa invaliditetom, a znakovni prevodilac je čitavu tribinu simultano prevodila prisutnim gluvim i nagluvim osobama.

Žrtva porodičnog nasilja S. M. je sa prisutnima podelila svoju potresnu životnu priču, nakon koje je gošća tribine, profesorka Maja Stanimirović, pročitala svoju pesmu “Krik”

Udruženje za promovisanje slobode izražavanja – Podunavska inicijativa iz Smedereva, u saradnji sa Gradskim savezom socijalno humanitarnih organizacija Smederevo, organizovalo je u Istorijskom arhivu Smederevo izuzetno posećenu tematsku tribinu o porodičnom nasilju pod nazivom „Zidovi ćute, ti nemoj – prijavi nasilje“.

Tribina predstavlja završnicu medijskog projekta koji pod istim nazivom realizuje Podunavska inicijativa na portalu Podunavlje.info, a neposredan povod za održavanje tribine je 25. novembar – Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama.

Projekat „Zidovi ćute, ti nemoj – Prijavi nasilje“ sufinansiran je iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. 

 

Čitaj dalje...

Ne trpite, tražite pomoć, neko može da vam pomogne!

SMEDEREVO, 21. oktobar 2018 – „Jako sam ponosna što sam ovde sa vama – živa i zdrava. Ja sam preživela ono što mnoge žene nisu. Preživela sam i psihičko i teško fizičko zlostavljanje od strane vanbračnog supruga“.

Ovim rečima, počela je svoju ispovest jedna Smederevka na tribini povodom Međunarodnog dana borbe protiv nasilja nad ženama i zatim, pred oko dve stotine drugih žena, među kojima, kako je ona pretpostavila, svakako ima i onih koje kod kuće trpe nasilje i ćute, nastavila potresnu životnu priču o patnjama, maltretiranju i zlostavljanju:

– Krila sam i ja to 11 punih godina. On je bio stariji od mene dosta, ali ja sam tražila takvu osobu, utočište, oslonac jer sam rano ostala bez oca. To je bila greška. Greška je i što nisam imala podršku, moji roditelji su bili patrijarhalno vaspitani. Sve je krenulo običnim sputavanjem, porukama „ti ne znaš ništa, sad sedi, ćuti, ne znaš da govoriš“, zatim neki „šamarčić“, usputan, štipanje, modrice… Tako je krenulo, a onda, šamar nije „šamarčić“ nego šamarčina, pa su usledili udarci. Mlada sam bila, deca su to gledala. Nije bio ljubomoran, ni alkoholičar. Rodilo se troje dece, mislila sam, rešiće se problem. Prvo premlaćivanje je bilo 2001. Bila sam u osmom mesecu trudnoće. Nisam imala podršku, niti sam kome imala da kažem. Od 2003. nasilje postaje konstantno. Iz čista mira. Ako sedim, pita zašto si sela, sednemo da ručamo, on mi polomi prst i vrati ga nazad… Nije me trpeo. Svako parče hleba koje sam pojela u toj kući bilo je gorko. Majci sam rekla šta mi se dešava, ona mi je kazala da ćutim jer je on stariji, zna kako treba. Jesam ga napuštala, on je dolazio, kukao, molio, ja popustim da bi mi deca imala oca, vratim se, bude lepo nekoliko dana, a onda ponovo krene. Rebra mi je izbio, dojku mi je povredio. Imam polomljen nos. Kada sam se jednom obratila nekome za pomoć, posle toga, kose na glavi više nisam imala. I došlo je do toga da i decu uči da me maltretiraju. Oni su počeli da treniraju kiks boks, on je mene držao i bila sam džak za udaranje. Deca nisu kriva. Dešavalo se da me i na njivi pretuče. Meni je 17 zuba izbijeno. Ali, najgore od svega je što su moja deca sve to gledala. Inače, pre četiri godine me je trovao živom, završila sam na VMA. Hteo je da me onesposobi da odem, jer sam ja najavila da ću ga ostaviti, a 2013. sam bila na psihijatriji jer je govorio da sam agresivna prema deci i luda. Ja samo u stvari četiri nedelje nisam mogla da zaspim od straha od njega – navodi žrtva porodičnog nasilja.

Spasavajući živu glavu, ova žena je 2014. napokon smogla snage i napustila muža. Najteže je bilo ostaviti decu, ali je shvatila da je bolje „da ostane živa i sebi i njima“ i da jednoga dana kada sve to prođe može ponovo da ih vidi. Kasnije joj se pridružila i ćerka jer je otac u međuvremenu i nju počeo da tuče. Danas, kako kaže, ima punu podršku i razumevanje svoje dece. I to je ono što želi da prenese i ostalim ženama koje trpe nasilje. Objašnjava kako je najbolnije napustiti porodicu, živeti potom u stalnom strahu, podneti prekor okoline koja očekuje da je ipak trebalo da ostanete i trpite. Nemojte tako da živite, kaže, nemojte zbog sebe i svoje dece, jer nećete moći da im pomognete ako izgubite život. Ona je, nastavlja, mesecima kasnije i dalje, iako sama, i dalje čula njegov glas i vrisku dece. Ali se, kako kaže, trudila na sve načine da opstane, da nađe novac, skupljala puževe i plastične flaše. Ako vam ne pomaže vaša porodica, roditelji, nemojte trpeti, kaže naša sagovornica, tražite pomoć, neko sigurno može da vam pomogne.

Da se u životu, čak i u situacijama koje izgledaju krajnje beznadežno, uvek može pronaći rešenje, svedoči i iskustvo iz prakse socijalnog radnika u smederevskom Domu zdravlja. Vesna Emeršić se seća slučaja od pre nekoliko godina – žena koja je trpela nasilje je bila bez ikakvih prihoda, ništa nije imala od imovine niti kome da se obrati za pomoć.

Imala je blizu 50 godina, dvoje odrasle dece. U trenutku kada je došla, ćerku je suprug izbacio iz kuće jer je pružila podršku majci i pokušala da je zaštiti. Sin je ostao sa ocem. Nije znala ni gde će ni šta će, podršku joj je pružila muževljeva sestra, pa su ona i ćerka stanovale kod nje. Kroz razgovor su došle do toga da ona ima određene zdravstvene probleme i da bi trebalo da ode na komisijsku procenu radne sposobnosti. Uz potvrdu o nekom stepenu oštećenja, na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje mogla je da ima poseban tretman, ako je uz to još i samohrana majka, stambeno neobezbeđena, ona je prioritet. Tako je i bilo. Dva dana nakon što je dobila rešenje, zaposlila se u jednoj privatnoj firmi. Kaže da su i poslodavac i kolektiv divni prema njoj, iznajmila je stan, ćerka je završila srednju školu, kao izuzetan đak dobila stipendiju, sada studira na umetničkom fakultetu i pomaže majci, tako što drži časove engleskog. I sa sinom je ponovo uspostavila kontakt. Eto, kako jedna naizgled užasna priča na kraju ipak postane ohrabrujući primer. Od uplašene, istraumirane osobe, ona je danas jedna pozitivna, hrabra i jaka žena, kaže za Podunavlje.info Vesna Emeršić, svakodnevno upućena na rad sa žrtvama nasilja.

Projekat „Zidovi ćute, ti nemoj – Prijavi nasilje“ sufinansiran je iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.  

Čitaj dalje...

Posle fizičkog nasilja – pretnje, maltretiranje, ucene…

SMEDEREVO, 14. oktobar 2018 – U sprečavanju nasilja u porodici, osim policije, suda i centara za socijalni rad, od početka primene novog Zakona značajnu ulogu imaju i zdravstvene ustanove. U smederevskom Domu zdravlja, sociolog Vesna Emeršić gotovo svakodnevno se susreće sa žrtvama nasilja sa kojima radi savetodavno i preventivno:

– Od početka godine imamo 24 prijave nasilja u Hitnoj pomoći, broj onih koji su se meni u međuvremenu javljali je deset puta veći od toga. Ali, to su mahom žrtve koje dolaze na savetodavni rad, žene koje su shvatile da ne žele da ostanu u nasilničkom odnosu i došle su da se posavetuju kako da to urade na najbolji način.

Ne ostaje, međutim, sve samo na rečima; zaposleni u Domu zdravlja imaju zakonsku obavezu da obaveštenja o svim slučajevima nasilja proslede Policijskoj upravi i Centru za socijalni rad. U izveštaju koji se tom prilikom beleži, opisuje se sve: kako je došlo do incidenta, kada se žrtva obratila Hitnoj pomoći i kakve je povrede imala. Lekari te službe uvek preporučuju specijalističke preglede kako bi se ustanovilo da nije došlo do nekih ozbiljnijih, unutrašnjih povreda. Ista je procedura i kada je u pitanju pružanje hitne pomoći na Urgentno-prijemnom bloku bolnice „Sveti Luka“, čiji socijalni radnici takođe evidentiraju svaki nasilni događaj i daju preporuke žrtvi kojim još ustanovama i institucijama treba da se obrati.

– Imamo poseban protokol za žrtve nasilja u porodici, i dokumentacija koju lekari naprave je trajna sudska dokumentacija,jer žrtve mogu kroz dve, tri ili pet godina, kada god napokon reše na sudu da procesuiraju, da traže kopiju tog obrasca. To koriste kao dokaz da nasilje traje duži vremenski period što znači i veću kaznu za nasilnika – napominje Emeršić.

Ako je nasilje bilo intenzivno i žrtva je donela odluku da se razvede, onda se, dodaje naša sagovornica, neretko dešava da je nasilnik uslovljava i preti da će joj, ukoliko podnese krivičnu prijavu, „uzeti decu“. Uplašene, žene odustaju i to je najčešća greška.

– Neko ko je procesuiran za nasilje u porodici teško da može da bude staratelj deci. Ako se pokrene postupak za nasilje, pa nakon toga postupak za razvod, ili se u toku razvoda navede da je u toku postupak za nasilje u porodici, nasilnik dobija adekvatnu kaznu i žrtva i njena deca bivaju u daljem nekom periodu zaštićeni – objašnjava Emeršić.

Po pravilu, a o tome svedoči i iskustvo ove socijalne radnice, odustajanje od krivične prijave samo pogoršava situaciju jer tek tada nasilnik može da nastavi da maltretira i zlostavlja žrtvu jer je „ima u šaci“. Za one koje su rešene da zauvek promene život, a nemaju gde da nađu utočište, što u patrijarhalnoj Srbiji gde čak i žrtvini roditelji smatraju da je normalno trpeti batine, nije redak slučaj, pomoć, doduše privremenu, mogu da dobiju u prihvatnoj stanici. Takođe, u Smederevu postoje i sigurni stanovi gde Centar za socijalni rad smešta žrtve.

– U našem gradu sada je potpuno sređena i Sigurna kuća i na svu sreću ona nema svoje stanovnike, ali je spremna da primi ugrožene. Naravno, imamo i za stare prihvatilište u okviru Crvenog krsta. Moram da se pohvalim da je nedavno naš Crveni krst dobio šestogodišnju licencu. Pored Beograda, mi smo jedini koji imamo licencu za prihvatilište, gde po uputu iz Centra za socijalni rad smeštaju se osobe koje imaju potrebe za takvom vrstom smeštaja. Znamo da je zimi taj kapacitet mali, možemo da imamo značajno više, ali je tu i problem zaposlenih. Za tih šesnaestoro, mora da bude 12 zaposlenih. Evo i sada imamo ljude koji su tamo smešteni – kaže za Podunavlje.info Dragan Stanić, član Gradskog veća zadužen sa socijalnu politiku i napominje da se tu smeštaju i korisnici iz Pančeva, Kragujevca, Požarevca, Velike Plane, Smederevske Palanke.

Međutim, oko koncepta sigurnih kuća, ima različitih stavova. Primer da su i među ljudima od struke podeljena mišljenja, jeste i gledište Zorke Janković, dugogodišnjeg socijalnog radnika u smederevskom Centru za socijalni rad:

– Sigurna kuća za žrtve nasilja, a nasilnik ostaje u kući koja je zajedno stvarana sa tom ženom, a ona je sa decom u sigurnoj kući. U kući u kojoj ima gomilu nepoznatih nesrećnica, kao što je i ona. Tu može da se čuje samo kukanje, tu nema ništa svoje, ne može da se snađe… A njemu je sve prepušteno. Onda sam se pitala – a ko je on? To je možda naš komšija, doktor, poslanik, neko ko se pred nama ponaša kako treba, a u porodici je ovakav. Ti ljudi ostanu neimenovani, neosramoćeni. Uništiti mu ponos koji on o sebi neguje, upravo može da pomogne da on promeni ponašanje. Kada je otvorena Sigurna kuća u Smederevu, ja sam napisala taj članak, gde sam se pitala da li su nasilnici oni koji idu skupim automobilima, u firmiranim odelima, možda su ti koji su se izdigli do moćnika, a osnovu imaju u porodici, gde treba da su najbolji ljudi, tu su nasilnici. I bunila sam se protiv toga. I evo drago mi je da sada pročitam da se na tome nešto radi – poručuje Zorka Janković.


Kao socijalni radnik sa stažom od skoro 40 godina i neko ko je najduže radio na porodičnim problemima, Zorka Janković kaže da je u Smederevu i ranije nasilja bilo veoma mnogo. „Onako kako smo mogli da procenimo, najveći broj nasilja u porodici i problema gde najviše deca trpe, onda je bio alkoholizam. Znamo da je to bolest zavisnosti i sećam se da smo zajedno sa tadašnjim Zdravstvenim centrom, osnovali Klub lečenih alkoholičara. Tu je bilo nekih uspeha, ali vrlo teško može da se smatra da je neko izlečen od alkoholizma.Žene su trpele, deca su trpela. One hrabrije odlučivale su se i na razvod. Ali žena koja nije bila zaposlena, žena koja je imala dvoje-troje dece, nije lako mogla da se odluči na razvod, nije imala gde da stanuje, ni od čega da živi. Ukoliko pokuša da mu se suprostavi, on je još nasilniji jer stalno ima potrebu da agresivnost ispoljava na nečemu što ostaje među četiri zida, odnosno na ženi. I što je najgore, to je događa pred decom“.


Projekat „Zidovi ćute, ti nemoj – Prijavi nasilje“ sufinansiran je iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Čitaj dalje...

Razvijanje samopouzdanja kod osoba sa invaliditetom

SMEDEREVO, 7. decembar 2017 – U prostorijama Međuopštinskog udruženja distrofičara u Smederevu danas je održana tribina koja je za temu imala razvijanje samopouzdanja kod osoba sa invaliditetom. Vodila ju je Vesna Emeršić, socijalni radnik u smederevskom Domu zdravlja.

„Ovakve radionice su važne, jer je uvek veći efekat kada se radi u grupi. U grupi smo svi isti, nema razlika, pomažemo jedni drugima da se izađe iz problema. Zato je grupna terapija najbolja terapija, zato su ovakva druženja neophodna, da bi osobe sa invaliditetom tako mogle da jačaju svoje samopouzdanje“, kazala je Vesna Emeršić.

Pored toga, kako je objasnila, svaki invaliditet je specifičan, tako da nisu iste ni potrebe za ovom vrstom psihološke pomoći, različiti su i stepeni samopouzdanja, kod slepih i slabovidih, gluvih i nagluvih ili osoba koje su vezane za kretanje kolicima.

„Neverbalna komunikacija šalje daleko jače poruke od verbalne, a njihova pozicija je, po prirodi položaja u kome su, pozicija slabijeg. Naša uloga je da pomognemo da veruju u sebe, jer samopouzdanje to i jeste – vera u sebe“, kaže Vesna Emeršić.

Čitaj dalje...