You are here

Veliki rat: Crtice iz smederevskog kraja (2)

SMEDEREVO, 31. decembar 2018 – Kako vreme prolazi, i kako su se i poslednji učesnici i svedoci događanja u Velikom ratu preselili na neko bolje mesto, sve je manje autentičnih priča. Retki su i oni koji ih čuvaju, još ređi oni koji mogu da ih ožive, da budu zanimljive i u 21. veku. Jedan od njih je Radomir Ranković, diplomirani master istoričar iz Malog Orašja, koji je bio rad da neke od njih podeli sa vama i nama na portalu Podunavlje.info.

Dragoljub Milojević – Srbenda, odakle si?

Dragoljub Milojević je u rat otišao 1912. godine. Imao je 21 godinu. Iz vojevanja se vratio 7. novembra 2018. godine, uoči Mitrovdana. U porodici je ostala priča da, prelazeći Albaniju, izgladneo i iznemogao, biva ostavljen u gudurama Albanije, da tu skonča. Ali, nisu mu uzeli pušku. Kada je malo skupio snage, nastavlja put za srpskom vojskom. Na nekoj ćupriji, kako je ispričao kasnije ukućanima svega nekoliko puta, neki Šiptar, koji je naišao, upitao ga je: “Srbenda odakle si?” Ovaj mu odgovara: “Skloni se”. I tako ide taj njihov dijalog: “Skloni se – Srbendo odakle si”, dok nije uperio pušku u Šiptara, da bi se ovaj sklonio, uz pitanje: “Pa, što ne kažeš odakle si”. Kada mu je Dragoljub rekao da je iz Smedereva, ovaj mu je odgovorio: “Stani, molim te, iz kog sela?”, a ovaj odgovorio: “Iz Malog Orašja”, navodno je Šiptar kleknuo iI pitao da li poznaje Mijata i Janićija. Dragoljubu se, kaže, digla kosa na glavi, jer mu je Mijat rođeni deda. Janićije je Mijatov brat. Dragoljub mu je odgovorio da je Mijatov unuk, na šta je Šiptar kazao: “Znači, ti si sin malog Save?!” (mali Sava je Dragoljubov otac). Kada je Dragoljub to potvrdio, Šiptar je počeo da ga ljubi i potom objasnio da je tri godine kod njih čuvao stoku, ovce, poznaje ceo atar. Nakon toga ga je odveo kući, u pravo šiptarsko selo, ograđeno kamenom… Kad su videle srpskog vojnika žene su odmah počele da kukaju, dok im domaćin nije rekao nešto na šiptarskom. Tri snaje, posle toga, u avliji mu prilaze i ljube mu ruke. Spremaju mu ručak, peku pogaču… Ali mu domaćin ne daje da se najede odjedanput, pošto je bio izgladneo, nego po malo (u prepričavanju, s kolena na koleno, nedostaje podatak koliko je dana bio kod Šiptara, odnosno dva dana i tri noći ili tri dana i dve noći). Uglavnom, poslednjeg dana je mogao da jede kako dolikuje. Okupali su ga, dali mu nove čarape, i par rezervnih, i dve pogače. Pošto njegovi sinovi nisu smeli da ga odvedu do srpske vojske, odveli  su ga do puta kojim će vojska da prođe. Čekajući vojsku, koja je obilazila tamošnje planine, naišao je na čoveka iz Malog Orašja, nekog Mladena. Sasvim slučajno. Naravno, kada je sreo Mladena, Dragoljubovoj sreći nije bilo kraja. Kada su se pridružili vojsci, odmah im je dao jednu pogaču, koju su vojnici razgrabili, a drugu je krio i noću delio sa Mladenom, malo po malo. Tako su stigli do Krfa. Bio je lečen u Bizerti, vratio se i učestvovao u proboju Solunskog fronta.

Tokom Drugog svetskog rata je bio predsednik sela, infrastrukture, dakle Nedićeve vlasti, ali je bio pristalica Ljotićeve stranke. Podržavao je Dimitrija Ljotića, što je tada u okolini Smedereva bilo uobičajeno. Ubijen je od strane partizana uoči svetog Ilije 1943. godine. Sud Kosmajskog partizanskog odreda je doneo konačnu presudu.

Projekat „Sećanje na ratnike – vek od Velikog rata u Smederevu“ sufinansiran je iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Čitaj dalje...

Godine okupacije u Prvom svetskom ratu (I deo)

SMEDEREVO, 4. decembar 2018 – Kada govorimo o herojstvu i stradanjima u Prvom svetskom ratu najčešće mislimo na naše ratnike, one koji su bitkama branili Srbiju, vojevali, povlačili se i napredovali, da bi joj slobodu konačno povratili. Ali, i civilno stanovništvo je jednako patilo, okupacija je u gradovima i selima odnosila svoje žrtve, tako je bilo i u smederevskom kraju.

Od jeseni 1915, kada je Smederevo kao i ostatak Srbije palo u ruke neprijateljske vojske, stanovništvo je bilo izloženo svim nedaćama koje okupacija nosi; od gladi, preko interniranja do javnih egzekucija. Za te tri godine broj stanovnika Smedereva se smanjio za maltene četvrtinu, što zbog onih koji su izbegli ili internirani, što zbog pogibija onih koji su u rat otišli da se iz njega ne vrate. Kada se uporedi broj stanovnika po popisu iz 1910. i onaj koji su okupatori sproveli 1916, nedostaje 22,81 posto žitelja Smedereva, tada značajne ali nevelike varoši od 4.165 duša.

Glad koja je vladala od prve zime okupacije uzela je svoj danak i u Smederevu. Koliko tačno – nije nikada utvrđeno. Međunarodni Crveni krst je još dok je rat trajao izneo procenu da je od te, jedne od najgorih smrti, za nepune dve godine, do početka septembra 1917. stradalo više od 8.000 Srba. Gladovalo se i u Smederevu i okolini jer su Nemci bezdušno pljačkali, odnosili za potrebe svoje vojske i odavde slali sve proizvode poljoprivrede do kojih su mogli da dođu. Okupacione vlasti su samo tokom 1917. godine iz Srbije odnele 7.000 vagona pšenice, odveli 170.000 goveda, 190.000 ovaca… Uz rude i ugalj, to ih jedino ovde zanimalo. Nije onda čudo da je načelnik štaba grupe armija Makenzen pisao da se toliko bavi pitanjima bakra i pšenice iz Srbije da o sebi misli „da je trgovački agent, a ne general“. *

U takvim okolnostima, kada je zavladala nemaština, snalazio se kako je ko mogao i znao. U delu „Pod Nemcima“ B. Nikolajević je zabeležio i to da je u Smederevu bivši okružni načelnik Steva Gudović prodavao cigarete vojnicima, gospođe iz uglednih smederevskih porodica drže „ kolačarnicu i kafansku radnju“, a apotekar Gedeon Radulović je molio okružnu vlast da mu dozvoli kupovinu grožđa**, da pravi i prodaje vino kako bi prehranio porodicu.

To se događalo onima koji su ostali, jer mnogi su, ispostavilo se – bez nekih vidnih i validnih kriterijuma, internirani u sabirne centre i logore od Mađarske i Rumunije do Austrije i Slovačke, gde su radili najteže poslove. Glavni cilj je bio da se, kako je stajalo u uputstvima, „iz Srbije uklone muškarci starosti od 17 do 55 godina, kako ne bi izazivali nemire“, ali su gotovo podjednako internaciji bile izložene i žene. Od poznatih Smederevki ova sudbina je zadesila Darinku Berić, učiteljicu i jednog od osnivača i dugogodišnju predsednicu ovdašnjeg Kola srpskih sestara. Uhapšena je u Kragujevcu gde se zadesila pri povlačenju srpske vojske. Umrla je 1918. u vozu, pri povratku u Srbiju. Žena poznatog industrijalca Jefremovića internirana je u Nežider, u Austriji, gde je i umrla. U zarobljeništvo su oterane i ćerka doktora Lazara Dimitrijevića i smederevska osmnaestogodišnja glumica Kosara Marić***.

Mada nema potpunih podataka koliko je tačno žitelja Smedereva o okoline internirano, brojka je, u odnosu na veličinu grada ogromna. Samo od kraja avgusta dok 10. novembra 1916. iz Smederevskog sreza je u internaciju poslato 1.449 ljudi. Iz sela oko Smedereva je put sabirnih centara i logora u avgustu te godine otišlo 1.238, mnogi se ne vratiše****. Jer, u logorima su, po svedočenjima preživelih, vladali neljudski uslovi, internirci su terani na najteže fizičke poslove, a izgladnjivani, oštro kažnjavani, bez ikakve lekarske nege umirali su od najbanalnijih bolesti.

*,** i *** Rade Ranković „Smederevo i okolina u Prvom svetskom ratu“

**** Miroslav lazić i Marko Stefanović „Smederevo u Velikom ratu“

Projekat „Sećanje na ratnike – vek od Velikog rata u Smederevu“ sufinansiran je iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 

Čitaj dalje...

Položen venac na Spomen kosturnicu u Vrbovcu

VRBOVAC, 11. novembar 2018 – Povodom stogodišnjice od završetka Prvog svetskog rata, u crkvi – spomen kosturnici u Vrbovcu, jedinoj od Dunava do Kosova, položen je venac u znak sećanja na slavne srpske junake izginule na Vrbovačkim kosama u Velikom ratu, uz pesmu “Ovo je Srbija”.

Vrbovačka crkva vezana je za onu tragičnu 2015. godinu, koja se može meriti jedino sa kosovskom katastrofom 1389. godine, podsetio je za Podunavlje.info sveštenik Dušan Popović, paroh vrbovački.

“Okolnosti su 1915. bile sasvim drugačije, tu nema stalne pobede, ima samo povlačenja do krajnjih granica ljudske izdržljivosti . Ono što je posebno i treba istaći je Vrbovački boj, 11. I 19. puk Šumadijske divizije oni su dva dana zadržali prodor najelitnijih nemačkih snaga pod komandom Makenzena da bi se Vrhovna komanda iz Beograda mogla povući i da bi se ovaj deo fronta sačuvao. Veliki broj stanovništva je krenuo u zbegove. Na ovim vrbovačkim kosama ostalo je zauvek 1350 vojnika – ranjenih, izginulih, nestalih. Na osnovu izveštaja komandanata pukova, znamo da je došlo do velikog okršaja i da su ovde bile žestoke bitke. Međutim, to je zaboravljeno. Pogotovo, posle Drugog svetskog rata. Crkva je sagrađena 1939. godine, neposredno pred Drugi svetski rat, kad su skupljeni zemni ostaci srpskih heroja. Onda je došao Drugi svetski rat i neke nove vrednosti i to je palo u tamu zaborava. Od 2005. godine, kada ni sam nisam znao ništa o ovim događajima, počeli smo sa obnovom, i materijalnom i duhovnom. Prvo smo obnovili kosturnicu, renovirali i doveli u pristojno stanje 2007. godine, ali je to bio samo delimični uspeh. Daleko veći podvig je bio da šira javnost sazna. Moram priznati da sam imao mnogih iskušenja na tom putu, ne znam iz kog razloga, kao da nekome smeta istina o stradanju srpskog naroda. Međutim, istina se ne može sakriti i danas kad obeležavamo 100 godina od završetka Prvog svetskog rata, s ponosom mogu reći da šira javnost, naše Srpstvo, u dobroj meri zna za ovu svetinju. Imamo i pisani trag, knjigu, imamo razne manifestacije i događaje kojima smo obeležili završetak Prvog svetskog rata i na kraju svih tih proslava, ovaj današnji dan”, zaključio je otac Dušan.

On je, obraćajući se vernicima nakon polaganja venca srpskim junacima u spomen kosturnici, ukazao na potrebu ujedinjenja.

“Treba da se podsetimo u ovom vremenu rastavljenosti, besmisla, kad nam se sprema svašta, moramo da shvatimo da svi Srbi moramo pod jedan barjak. Ako je dva Srbina a pet politika, od toga nema ništa. Svi pod jedan barjak, i to pod onaj barjak istine i pravde božije. Onako kako su naši sveti preci išli, na čelu sa Svetim carom Lazarom, Svetim Savom, do današnjih dana i ovih mučenika koji leže u ovoj spomen kosturnici. Da su oni razmišljali o nekome drugome, šta onaj drugi radi, da li je mogao to da izbegne, taj rov i taj dan da to bude, mi ne bismo postojali. Oni su znali šta moraju da urade u datom momentu, za spasenje svoga roda, a pred Bogom nijedna žrtva zaboravljena nije. Možemo mi ljude da zaboravljamo, kao što zaboravljamo, ali Bog ne zaboravlja i oni su pred Bogom živi. Samo je pitanje trenutka kad ćemo ih se setiti. A oni se nas sećaju u carsku nebeskom.“

Ikona Svetog Save, koja je bila nekoliko dana u crkvi Svetog proroka Jeremije u Vrbovcu, danas je krenula put manastira Svetoga Save u Kuveždinu, na obroncima Fruške Gore, a ispratili su je pravoslavni vernici iz Vrbovca, Suvodola, Drugovca, Smedereva, ali i iz Beograda, Niša, Šapca…

Projekat „Sećanje na ratnike – 100 godina od Velikog rata u Smederevu“sufinansiran je iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 

 

Čitaj dalje...

Kako je Veliki rat umalo izbio zbog „čarki“ kod Smedereva

SMEDEREVO, 25. oktobar 2018 – Svi znamo, u školi smo učili, da je neposredni povod za početak rata Austro-Ugarske protiv Srbije bio atentat u Sarajevu na Vidovdan 1914. Malo je znano, to se u školi ne uči, da nije mnogo nedostajalo da ono što se događalo kod Smedereva 26. jula 1914. bude izgovor za formalnu objavu rata, koja je usledila dva dana kasnije.

Smederevo, kao pogranična varoš, u ratu koji je, što se Austro-Ugarske i Nemačke tiče „bio neizbežan“, bilo je među prvima izloženo opasnosti. Jer, u Kovinu je bio jedan od sabirnih centara austrijske, kasnije i nemačke vojske, za napad na Srbiju.

Samo meseca dana ranije ništa nije nagoveštavalo šta će se zbiti. Naime, kovinska delegacija od desetak članova, na čelu sa sreskim načelnikom Fabri Gezom, došla je u zvaničnu posetu Smederevu. Srdačno su ih dočekali predstavnici vlasti i oni koje bismo danas nazvali privrednicima – trgovci, zanatlije i fabrikanti. Lokalni list „Kerevara“ pisao je da su domaćini, nakon uspešnih razgovora, Kovince bogato ugostili. Običan svet, očigledno, nije naslućivao da je rat pred vratima.[1]

Austrougarska monarhija je 23. jula u 18 časova, i to se uči u školi, Srbiji poslala ultimativni zahtev, na koji je trebalo odgovoriti u roku od 48 sati. Srpska vlada je, 25. jula u 17 i 15, predala odgovor na ultimatum, prihvatajući sve uslove osim onog koji je predviđao učestvovanje austrougarskih organa u gušenju prevratničkog pokreta i u istrazi u vezi sa Sarajevskim atentatom. Čak ni tu nije rečeno neko veliko „ne“, diplomatski je odgovoreno da bi Srbija prihvatila međunarodnu arbitražu. Tek izašla iz balkanskih ratova, Srbija je bila spremna na velike ustupke, a ovakav odgovor je trebalo da obezbedi da do rata ne dođe. No, tako nisu mislili u Beču i Berlinu, samo su tražili direktan povod i izgovor da započnu ratna dejstva.

Astrougarska dunavska flotila prešla je u stanje pune bojne gotovosti 23. jula, a stupila u akciju već 26. jula. Srpski telefonski izveštaji iz Smedereva od 25. jula 1914. godine pre podne potvrđivali su veliku živost austrougarske rečne ratne flotile na Dunavu kod Kovina. Dan pre toga na Dunavu, iza Smederevske ade, primećeno je dejstvo ratne flotile. Jedna austrougarska lađa kretala se brzim tempom ka Beogradu, a druga, koju je pratio jedan austrougarski monitor, vraćala se ka Kovinu. Ova druga vukla je šlepove na kojima je bilo i vojske. Već sutradan, 26. jula austrijski „Rajhpost“ prenosi vesti od 25. jula od dopisnika iz Zemuna, prema kojima su masovniji pokreti trupa oko Smedereva započeli na položajima suprotno od Kovina.[2]

U tako napetim okolnostima, svaka iskra je mogla da dovede do požara, koji su Austrougari i Nemci tako željno očekivali, da posluži kao izgovor za vojna dejstva.

Prelistavajući naslovne stranice novina štampanih tokom nekoliko narednih dana, oseća se velika tenzija oko ishoda diplomatskih pritisaka na Srbiju i analiziraju odgovori srpske vlade. Tada su se, u novinama sa datumom od 27. jula 1914. godine, pojavili tekstovi u kojima se navodi da su se prethodnog dana, 26. jula, u neposrednoj okolini Smedereva dogodili prvi ratni sukobi između srpske i austrougarske vojske.[3]

Šta se u stvari zbilo? Najverovatnije da je zaista bilo puškaranja, razmenjen je i kod Smedereva po koji metak preko Dunava, ali niko nije stradao, nije bilo ni ranjenih, kamoli mrtvih. Ipak, 26. jula 1914. u Beč su stigli fabrikovani izveštaji iz 4. korpusne komande u Budimpešti, koja inače i nije bila nadležna za rejon na koji se izveštaj odnosi. Ovaj izveštaj biće čak iskorišćen u prvoj verziji objave rata Srbiji kao jedan od razloga, koju je austrougarski ministar spolјnih poslova grof Berhtold dao caru Franji Josifu na potpisivanje.[4]

Tako je Smederevo, na kraju se ispostavilo – samo ovlaš pomenuto, zamalo ušlo u sve istorijske knjige. Austrougari i Nemci više nisu mogli da čekaju da se kod Smedereva ili negde drugde ponovo pripuca, objavili su rat, a vojni sukob austrijske i srpske vojske vrlo brzo će prerasti lokalne okvire, postaće Veliki, Svetski rat.

Rat je ipak izbio i bez „čarke“ na Dunavu kod Smedereva, kako je to nazvala „Politika“ od 27. jula 1914, a Smederevo je, samo spletom okolnosti, izbeglo da ga pominju kao „mesto gde je sve počelo“, gde se zapodenuo do tada najkrvaviji sukob koji je snašao planetu, u kome će smrtno stradati više od 20 miliona ljudi.

[1] Svetozar Polić „Vodič kroz kovinski kraj“, Kovin, 2006.

[2], [3] i [4] Iz knjige „Smederevo i smederevski kraj u Prvom svetskom ratu“ Miroslava P. Lazića, koja je u pripremi

Projekat „Sećanje na ratnike – vek od Velikog rata u Smederevu“ sufinansiran je iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 

Čitaj dalje...

Sećanje na ratnike – vek od Velikog rata u Smederevu

SMEDEREVO, 15. oktobar 2018 – Ove godine obeležavamo vek od završetka Prvog svetskog rata. Veliki rat, kako su ga zvali dok onaj Drugi 1939. nije potresao svet, u te četiri godine tutnjao je Srbijom, ostavivši brojne teške posledice, ali i promenivši je za uvek. Slično je bilo i sa Smederevom i smederevskim krajem i time će se Podunavlje.info baviti u narednim nedeljama u okviru serijala tekstova objedinjenih pod naslovom „Sećanje na ratnike – 100 godina od Velikog rata u Smederevu“.

Smederevo je kao pogranična varoš u vreme izbijanja Velikog rata imalo izuzetan strateški značaj i zbog toga je stradalo i podnelo veće žrtve od nekih drugih tadašnjih srpskih gradova slične veličine. Po poslednjem popisu pre Prvog svetskog rata, onom obavljenom 1910. godine, Smederevo je imalo 7.411 stanovnika. Kada su Nemci, revnosni i pedantni kakvi su, tokom okupacije, 1916. popisali stanovništvo, zabeležili su da ima samo 4.165 Smederevaca. Nemali broj ih je sa srpskom vojskom bio daleko, ostavivši kosti u raznim bojevima i stradanjima podalje od rodnih kuća. Više stotina žitelja Smedereva je bilo internirano 1916, ali ih je mnogo i stradalo u gradu i okolini. Svoj doprinos pobedi u Prvom svetskom ratu, u onom najvrednijem, ljudskim životima, smederevski kraj je dao u velikoj brojci. Kolikoj – nažalost, nikada tačno nije utvrđeno, ali o tome svedoče imena poginulih ratnika uklesana na spomen obeležjima, podignutim uglavnom dvadesetih godina prošlog veka, a takvih je kao retko gde; od 28 naseljenih mesta na teritorij grada Smedereva ima ih u 23.

A i sam grad je postradao, jer Smederevo je pretrpelo žestoka bombardovanja, ono  1915. kada su bombe iz haubica dva i po dana bez prekida padale po Tvrđavi i varoši, pa potom 1916. i na koncu poslednje godine rata 1918. Kroz Smederevo, bombardovano i porušeno 1915, sa mnogo tragova strahotnih nedela, prošlo je do 1918. više od milion vojnika iz svih zaraćenih strana, pisao je Leontije Pavlović u knjizi „Smederevo i Evropa 1381 – 1918“.

Ovde su se bile i velike bitke, o kojima se, za razliku od nekih drugih, u široj javnosti ne zna baš mnogo, nema ih u udžbenicima ni za srednje, kamoli za osnovne škole, njima su se uglavnom bavili istoričari i hroničari. O svemu tome i još mnogo čemu iz tih ratnih godina, velike i istovremeno i nesrećne četiri godine, moći ćete da pročitate u serijalu tekstova „Sećanje na ratnike – 100 godina od Velikog rata u Smederevu“. Na taj način, pokušaćemo da damo svoj skroman doprinos u otimanju od zaborava ljudi i događaja od pre jednog veka, makar u ovoj godini jubileja.

Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Čitaj dalje...