You are here

Ne mogu više da trpim!

SMEDEREVO, 28 oktobar 2018 – U prošlonedeljnom tekstu u okviru serijala „Zidovi ćute, ti nemoj – prijavi nasilje“, objavili smo životnu priču sugrađanke srednjih godina. Ovoga puta, za Podunavlje.info, svoje svedočenje o torturi koju je trpela decenijama, od muža koji ju je tukao do svog sudnjeg dana, iznosi Vaska Savić iz Landola. Rodom je iz Makedonije, ali skoro dve decenije tamo nije mogla da ode – muž joj to nije dozvoljavao, a para nije imala niti je od njega, kako kaže, ikada smela da potraži dinar za bilo šta.

– To je bila katastrofa sa njim. Maltretirao nas je. Pije, a kad se napije, onda ne zna šta radi. Nisam imala mira ni noću ni danju. On je radio u bolnici, ali kad izađe s posla… Ne možeš ti njemu ništa da dokažeš. Svađa se, razbija stvari, mene tuče, ne možeš da ga zaustaviš, kao da ne zna šta radi. Kad se otrezni, kaže ne seća se ničeg. I deca su se plašila. Nije ih tukao, ali su bili tu dok je tukao mene. Sve to su oni proživljavali. Najstariji od malena, bio je veoma vezan za mene i uvek je to za njega bilo strašno. I mene je, kad neko lupi na vrata još uvek strah, počinje svoju priču Vaska.

U tom braku, rodilo se troje dece. Tridesettrogodišnja ćerka odavno ima svoj život i porodicu. Otac nije dozvoljavao da posećuje majku i braću. Najstariji sin ima 34 godine i s obzirom na to je umereno mentalno retardiran, još uvek je sa majkom, baš kao i najmlađi, koji je 18 godina star, ali pohađa Tehničku školu, jer je u njegovom slučaju retardacija laka. Vaska veruje da je na zdravstveno stanje njene dece uticalo i to šta su svaki dan doživljavala pored oca siledžije.

– Uticalo je to na decu svakako. Stalno su bili u strahu, pod traumom, jednom umalo da me stvarno ubije, uzeo je drvo da me udari po glavi. Spasao me sin. Desilo bi se ko zna šta. Jednom je i na njega nasrnuo, uhvatio ga za vrat. Ranije nije, ali to je bilo već pred kraj, kad se izgubio potpuno. Ali je i on (sin) dosta potresen. Kad vidi da me tuče, on počne da plače, da se trese… Nisu ni mogli da budu drugačiji posle svega što su preživeli. Treba da izdržiš ti to, to nije jedan dan, to se vuklo godinama. Ne daj Bože nikome to što sam ja preživela.

Nije Vaska od onih žena koje ništa nisu preduzimale. Naprotiv, prijavljivala ga je, mnogo puta, ali uzalud. Policija bi došla, njen muž bi se malo primirio, a već sutradan bi se sve ponovilo. Obraćala se i Centru za socijalni rad, pa je nasilnik bio u više navrata na lečenju od alkoholizma. Sve uzalud. Svakoga dana, kao da je imao cilj da me ubije, seća se Vaska. Njenim mukama kraj je došao 2013. Tada je njen suprug i mučitelj preminuo. Umro je od srca dva dana nakon poslednjih batina koje je Vaska dobila od njega.

Ovakvih i još mnoštva različitih, ali tragičnih priča, naslušala se poslednje decenije i advokatica službe besplatne pravne pomoći u okviru Udruženja Femina u Smederevskoj Palanci. Ana Jevtić je ženama iz ovog grada, okolnih sela, ali i smederevskog, planjanskog i požarevačkog kraja, na raspolaganju svake srede.

– U prvih šest meseci ove godine, obratilo nam se 55 žena. Od toga je 25 tražilo samo obaveštenja o tome kakve su pravne procedure, a 30 je dobilo konkretnu pomoć u smislu pisanja podnesaka ili zastupanja na sudu jer kada procenimo da stranka nije u mogućnosti samu sebe da zastupa ili postoji veliki strah od nasilnika, onda mi zastupamo žrtvu, što u krivičnom, što u parničnom postupku. Ove godine to sam radila u 10 slučajeva što se pokazalo kao delotvorno, kaže advokatica.

Na pitanje šta je najčešći problem, Ana Jevtić objašnjava da se dosta žena javilo zbog toga što je nasilnik prekršio izrečene hitne mere. Osim toga, potrebna im je i pomoć u vezi sa pisanjem tužbi za razvod braka, za ostvarivanje roditeljskih prava, a kako su to mahom socijalno ugrožene žene, neretko se u besplatnom pravnom savetovalištu u Palanci, pišu i prijave za nedavanje izdržavanja. Inače, kako napominje, efekti primene novog Zakona o sprečavanju nasilja u porodici su očekivani, jer je praksa u drugim zemljama pokazala da se u prvoj godini, nakon usvajanja takvih propisa, uvek drastično poveća broj prijava. To je zato što nasilnici nisu svesni promena koje su se dogodile i rešenosti države koja takve zakone donese da nasilju stane na kraj. Kada se to shvati, i kada vide da su kazne mnogo rigoroznije, broj polako počinje da pada – takva su bar iskustva drugih zemalja. Videćemo hoće li se i u Srbiji ponoviti taj scenario.

Do tada, kao posebno karakteristično, Ana Jevtić izdvaja činjenicu da među žrtvama,  poslednjih godina, ima mnogo izuzetno mladih žena, koje su, za današnje prilike, rano stupile u brak, sa 20 godina. Najčešće su već rodile po dvoje dece, ekonomski su zavisne od muškarca, nemaju podršku porodice jer je kod nas „i dalje velika sramota kada se razvedete“. One, nasilje trpe godinama, sve dok ne usledi neki ekstremni događaj, posle koga je najčešća rečenica sa kojom, po pravilu i dolazi do prijavljivanja nasilja: „Ne mogu više da trpim“. To joj je znak da pred sobom ima osobu koja je proživela pakao, ali kako napominje, to je ujedno i prvi, veliki korak ka životu bez straha, batina i maltretiranja.

Projekat „Zidovi ćute, ti nemoj – Prijavi nasilje“ sufinansiran je iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. 

 

Čitaj dalje...

Besplatna pravna pomoć za žrtve porodičnog nasilja

SMEDEREVSKA PALANKA, 27. oktobar 2018 – Službi besplatne pravne pomoći u okviru Udruženja Femina u Smederevskoj Palanci, u prvih šest meseci ove godine, zbog porodičnog nasilja, obratilo se 55 žena. Od toga broja, 25 je tražilo samo obaveštenja o tome kakve su pravne procedure, a 30 je dobilo konkretnu pomoć u smislu pisanja podnesaka ili zastupanja na sudu.

„Kada procenimo da stranka nije u mogućnosti samu sebe da zastupa ili postoji veliki strah od nasilnika, onda mi zastupamo žrtvu, što u krivičnom, što u parničnom postupku. Ove godine to sam radila u 10 slučajeva što se pokazalo kao delotvorno“, kaže za Podunavlje.info Ana Jevtić, advokatica službe besplatne pravne pomoći u okviru Udruženja Femina u Smederevskoj Palanci.

Ona je ženama iz ovog grada, okolnih sela, ali i smederevskog, planjanskog i požarevačkog kraja, na raspolaganju svake srede.

Opširnije o ovoj temi možete da pročitate (i čujete) u programskom sadržaju „Ne mogu više da trpim!“ koji će, u okviru projekta „Zidovi ćute, ti nemoj – prijavi nasilje“, biti objavljen na portalu Podunavlje.info u nedelju, 28. oktobra, tačno u podne.

Čitaj dalje...

SOS telefon – prva pomoć za žrtve nasilja

SMEDEREVO, 16. septembar 2018 – Ni pred kraj 2018. koju su mnoge državne institucije proglasile godinom borbe protiv nasilja u porodici, nacionalni SOS telefon, kao značajan vid podrške žrtvama još uvek ne funkcioniše. Otuda su za rad postojećih, od presudnog značaja nevladina udruženja, inače pioniri u ovoj oblasti delovanja i društvenog aktivizma.

Mirjana Mitić iz Autnomnog ženskog centra

– Među najznačajnijima u čitavoj Srbiji je Autonomni ženski centar, najstarija NVO koja se bavi podrškom ženama žrtvama nasilja. Centar je osnovan 1993. i od tada pruža uslugu SOS telefona. Prvobitno je bio namenjen ženama koje su preživele seksualno i rasno nasilje, ali se ubrzo ispostavilo da je potrebna podrška svim ženama koje su izložene bilo kojoj vrsti muškog nasilja. Od osnivanja, pruženo je više od 35.000 usluga preko našeg SOS telefona, što je zaista mnogo – kaže Mirjana Mitić iz Autonomnog ženskog centra u Beogradu.

Mreža ove organizacije „Žene protiv nasilja“ pokriva SOS službe u 25 gradova i opština, u kojima su, tokom 2017. godine, telefoni zazvonili 15.443 puta, 4.753 žene su zatražile podršku, a pruženo im je 20.765 različitih usluga.

Ana Stojanović na jednoj od edukacija Femine

Deo te mreže je i Udruženje „Femina“ iz Smederevske Palanke, osnovana upravo zbog SOS linije, trenutno jedine u čitavom Podunavskom okrugu. Radi se mahom volonterski. Lokalna samouprava ustupa telefonsku liniju i broj i pronalazi prostorije za rad. Adekvatne su, što je jako retko, dodaje Ana Stojanović zakonita zastupnica Udruženja „Femina“ objašnjavajući da im se za pomoć, osim Palančanki, obraćaju i žene iz Smedereva, Velike Plane, pa i Požarevca.

– Mi radimo svakog radnog dana, u trajanju od tri sata. Termini su ponedeljak i petak pre podne, od 10 do 13 časova, a utorkom, sredom i četvrtkom, popodne od 17 do 20 časova. Sredom radi i besplatno pravno savetovalište. Nama se žene mogu obratiti putem telefona ili lično. Pozivi su otvoreni i za žene van Smederevske Palanke, jer takvih službi nema u gradovima okruženja i ja pozivam sve žene koje imaju problem, da se jave na 026/310 841 – poručuje Stojanović.

Prema njenim iskustvima, javljaju se žene različitih starosnih dobi, u podjednakoj meri iz gradskih i seoskih sredina. Obično su to majke sa bar jednim detetom i imaju iskustva sa različitim vrstama nasilja, a većina je nezaposlena.

– Pre svega, kod nas mogu da dobiju jedan prijateljski razgovor, u kome neće biti osuda za nasilje koje trpe. Poverljivost je takođe važna, mi verujemo ženinom iskazu i smatramo da nije kriva za nasilje. Vrlo je važno da kažemo da mi ne dajemo savete, iako praksa pokazuje da one baš to očekuju. Dajemo informacije kako da ostvare svoja prava jer svaka žena zna šta je najbolje za nju samu. Ohrabrujemo ih u smislu da svaka situacija ima rešenje i da izađu iz nasilja, jer takav život niko ne zaslužuju – objašnjava Ana Stojanović.

U Smederevu, gradu od 110 000 stanovnika, SOS telefon ne postoji već godinama. Ostalo je upamćeno da je prvi aparat za rad te linije 2002. godine lično uručio tadašnji premijer Zoran Đinđić. Na žalost, vremena koja su usledila pokazuju, najblaže rečeno, nemar lokalnih vlasti po ovom pitanju. O tome, kako je i zašto ugašen SOS telefon, kao i stavu člana aktuelnog Gradskog veća, zaduženog za socijalnu politiku i mogućnostima da se obnovi rad SOS linije, detaljnije u našem narednom tekstu u okviru projekta „Zidovi ćute, ti nemoj –  prijavi nasilje“.

Projekat je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Čitaj dalje...