You are here

U porodičnom nasilju stradalo 30 žena i 13 muškaraca

SMEDEREVO, 24. novembar 2018 – Kao posledica nasilja u porodici, od početka godine do 15. novembra, u Srbiji je smrtno stradalo 30 osoba ženskog pola, od kojih u 25 slučajeva nije bilo prijavljeno porodično nasilje, izjavio je Predrag Dragović, glavni policijski inspektor u Odeljenju za prevenciju i suzbijanje nasilja u porodici u Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije povodom 25. novembra – Međunarodnog dana borbe protiv nasilja nad ženama.

Kako je naveo na tribini u Smederevu, u istom periodu, takođe u okviru porodičnog nasilja, života je lišeno i 13 osoba muškog pola, od kojih u 11 slučajeva nije bilo prijave nasilja. Zato je Dragović apelovao da se nasilje u porodici prijavljuje, pre nego što dođe do izvršenja krivičnog dela, On je naglasio da je u Operativnom centru MUP-a otvorena besplatna telefonska linija – 0800-100-600, za prijavu svih vrsta nasilja sa elementima nasilja u porodici i može da se prijavi anonimno.

– Od primene novog Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, od juna 2017. godine do 15. novembra ove godine, izrečeno je ukupno 36.370 hitnih mera o udaljenju nasilnika. Od toga, privremenog udaljenje učinioca iz stana bilo je 11.212, a privremene zabrane učinioca da kontaktira žrtvu nasilja 25.158 hitnih mera. Od strane suda produžene su 19.702 mere i prekršene 2404 mere. Zakon (o sprečavanju nasilja u porodici) je preventivan i njegov smisao je da se reaguje brzo i blagovremeno, dok ne dođe do krivičnog dela – kazao je Dragović.

Prema njegovim rečima, na Policijskoj akademiji u toku je treći ciklus obuka za policijske službenike i do kraja godine će biti oko 1350 policijskih službenika obučenih za primenu Zakona o sprečavanju nasilja u porodici.

Socijalna radnica u Domu zdravlja Smederevo Vesna Emeršić na tribini u Smederevu izrazila je veliko zadovoljstvo zato što je donet novi Zakon o sprečavanju nasiljui u porodici i što je počeo da se primenjuje vrlo ozbiljno. Naglasila je, takođe, da je policija dobila izuzetne obuke i da je saradnja svih institicija koje se susreću sa nasiljem zadovoljavajuća. Statistika pokazuje da nasilje u porodici ili u partnerskim odnosima traje od tri do pet godina, pre nego što se žrtva prvi put osnaži da nekome kaže da trpi nasilje. I to je najčešće majka koja u tom trenutku ne pokaže razumevanje za taj veliki problem i onda opet prođe mnogo vremena dok žrtva ponovo ne kaže nekom drugom.

– Ono što je problem našeg društva, to je da mi stalno idemo na lečenje, a da ispuštamo preventivu. Preventivno delovanje jeste da već od prve godine srednje škole, jer sada još uvek ima brakova sa 16, 17 ili 18 godina, devojke koje su u riziku da uđu u nasilnu vezu, a kasnije i u brak u kojem može da bude još više nasilja, da ih naučimo da prepoznaju nasilnika i nasilje u partnerskoj vezi, pa tek onda da vidimo šta će se desiti u braku – istakla je Emeršićeva.

Posebno ranjiva jesu deca. Zdravstvene ustanove u Srbiji nedavno su dobile nove protokole o zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja. Treba očekivati da će iste protokole dobiti Ministarstvo unutrašnjih poslova, prosvetne institucije, centri za socijalni rad, sudstvo, tužilaštvo, jer protokoli moraju da budu jedinstveni i umreženi.

– Jedno od novih vidova zlostavljanja jeste eksploatacija dece, pa je jedna seksualna eksploatacija. Zatim uloga posmatrača porodičnog nasilja, dakle dete kao posmatrač porodičnog nasilja. To je novina u zlostavljanju dece. Između ostalog da naglasim da je sada medicinsko zlostavljanje – nevakcinisanje dece. Starije žene, takođe, biće izdvojene kao ranjiva kategorija, u okviru porodičnog nasilja. Stariji i deca, ne znate šta da kažete ko je ranjiviji i ko je manje sposoban da se zaštiti od nasilja – naglasila je Vesna Emeršić, socijalna radnica.

Psihoterapeut, psiholog i porodični savetnik, Srbijanka Andrejić, na tribini je govorila o specifičnim problemima kada se nasilje pojavi u porodicama sa osobama sa invaliditetom, a znakovni prevodilac je čitavu tribinu simultano prevodila prisutnim gluvim i nagluvim osobama.

Žrtva porodičnog nasilja S. M. je sa prisutnima podelila svoju potresnu životnu priču, nakon koje je gošća tribine, profesorka Maja Stanimirović, pročitala svoju pesmu “Krik”

Udruženje za promovisanje slobode izražavanja – Podunavska inicijativa iz Smedereva, u saradnji sa Gradskim savezom socijalno humanitarnih organizacija Smederevo, organizovalo je u Istorijskom arhivu Smederevo izuzetno posećenu tematsku tribinu o porodičnom nasilju pod nazivom „Zidovi ćute, ti nemoj – prijavi nasilje“.

Tribina predstavlja završnicu medijskog projekta koji pod istim nazivom realizuje Podunavska inicijativa na portalu Podunavlje.info, a neposredan povod za održavanje tribine je 25. novembar – Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama.

Projekat „Zidovi ćute, ti nemoj – Prijavi nasilje“ sufinansiran je iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. 

 

Čitaj dalje...

Nasilje nad OSI – „društveno nevidljivi problem“

SMEDEREVO, 11. novembar 2018 – Nije tajna da su osobe sa invaliditetom, zbog specifičnih uslova života, pod mnogo većim rizikom da postanu žrtve porodičnog nasilja. Njihov život je i inače, sam po sebi, ispunjen brojnim preprekama i još češće nerazumevanjem od strane okoline, a ako se tome još pridruži i nasilje koje trpe tamo gde bi pre svega trebalo da imaju bezrezervnu podršku, onda svakodnevica postaje pravi pakao.

Nasilje nad osobama sa invaliditetom često se naziva “društveno nevidiljivim problemom”. Srbijanka Andrejić, psihoterapeut i porodični savetnik, za Podunavlje.info kaže da je nasilje vrsta komunikacije i da je osoba koja u repertoaru ponašanja ima nasilne obrasce  zapravo neko ko se oseća ugroženo i bez kontrole.

Kada je u pitanju nasilje u porodici u kojoj živi OSI, situacija se dodatno usložnjava.

– Zahtevi u odnosima su veći, roditelji često nepripremljeni za ovakve izazove, a angažovanje, ukoliko se ne podele obaveze,  van granica ljudskih mogućnosti. Podela obaveza i odgovornosti u ovim porodicama je zapravo stabilizator dobrih odnosa. Veoma često jedan od roditelja, najčešće otac, formira zavisne obrasce ponašanja u odnosu na alkohol, drogu i vanbračne veze, kaže Andrejić.

I iskustva Ivane Gvozdenović, sekretara u Gradskom savezu socijalno humanitarnih organizacija (GSSHO) Smederevo, potvrđuju da nasilje u porodicama osoba sa invaliditetom postoji, i to u velikoj meri. Pojavljuje se u različitim oblicima, a veoma je često u partnerskim odnosima kada je jedan od njih OSI.

– Najčešće, kada je u pitanju žena sa invaliditetom, ona trpi kako fizičko tako i psihičko nasilje od strane partnera koji nije osoba sa invaliditetom. To je posebno izraženo kod onih žena koje su tokom života stekle invaliditet. Takvi brakovi se neretko i završavaju razvodom. Na osnovu njihovih ličnih priča, mogu da kažem da je verovatno čak oko 50 odsto žena sa invaliditetom izloženo nekoj vrsti nasilja. Najčešće je to psihičko, emotivno nasilje, gde dolazi do zapostavljanja partnerke, do traženja veza van braka, optuživanja, omalovažavanja. Žene se gledaju kroz tradicionalnu ulogu, u kući treba da bude uvek najbolja domaćica, majka, a ženama OSI je to veoma teško, posebno ako se nalaze u težem zdravstvenom stanju. Od strane muškog partnera često kreću optužbe da ne može da uradi nešto, da nije sposobna da „izvede decu na put“, da ne može ni osnovno: da ih opegla, spremi hranu…  Pod takvim pritiskom, one su sklone depresiji, pa i suicidnim mislima.

Fizičko nasilje se, bar prema mišljenju naše sagovornice dešava nešto ređe, ali svakako postoji, a kako smatra, izraženije je u slučajevima žena koje su pre stupanja u brak postale OSI, bilo da je reč o urođenom invaliditetu ili nekoj povredi. Kada je reč o porodicama koje imaju decu sa invaliditetom, izazovi su višestruki i iz takvog braka neretko izlaze prvo muškarci.

– Polovina takvih porodica ne opstaje, naročito  tamo gde deca imaju teži oblik invaliditeta. Najčešće je muškarac taj koji napušta, a žena ostaje sa detetom. Ali, tu nije kraj njenim mukama. Dešava se da kada dete odraste, u nekim situacijama fizički napada majku. Takođe, kod dece, posebno sa urođenim invaliditetom, primećujemo da kada postaju svesni sebe, negde od 18. godine života, često se dešava da oni vrše psihičko zlostavljanje svojih roditelja. Od toga da se užive u ulogu da nešto ne mogu da rade i očekuju od roditelja da apsolutno sve završe, a roditelji i onako pod stresom zbog načina života, trpe njihove optužbe, a nekada i fizičko nasilje – objašnjava Gvozdenović, napominjući da je dodatni problem i u tim slučajevima, ono što generalno obeležava svaku priču o nasilju – žrtve ne govore o tome i često se stide činjenice da je brak okončan zbog nasilja. Međutim, dešava se i da to ne znači kraj kruga nasilja, već se samo menjaju akteri. Kada dođe do razvoda partnera koji imaju dete OSI, majka obično odlazi u svoju matičnu porodicu, kod svojih roditelja i očekuje njihovu podršku u negovanju deteta. Međutim, dešava se da im porodica ne uzvrati onako kako to očekuju. Nemaju nikakvu emotivnu podršku, čak i vrše emotivno nasilje, u smislu da optužuju majku zašto je bila sa takvim partnerom, da je ona kriva zato što se takvo dete rodilo i slično.

Da su slepe i slabovide žene, kada su izložene nasilju, u znatno nepovoljnijem položaju od žena sa zdravim vidom, napominje Jelena Stojanović, sekretar Saveza slepih Srbije.

– Razlozi za to su višestruki, počev od nedostupnosti informacija u smislu što ne znaju kome mogu da se obrate za pomoć i podršku, pa do nemogućnosti da izađu iz začaranog kruga koji oko njih obično stvara porodica pa i sam nasilnik. Problem je što je ovo, još uvek u Srbiji tabu tema, i što žene o tome najčešće nisu spremne otvoreno javno da govore. Na jednom od stručnih skupova, koji je lane Savez slepih Srbije organizovao za pripadnice lepšeg pola, nekolicina žena je otvoreno pričala o diskriminaciji i nasilju u porodici kojem su godinama bile izložene. D.D. iz jednog malog mesta je tako muž godinama zlostavljao i omalovažavao u prisustvu dece, ona je međutim uz podršku šire porodice smogla snage da ga napusti i krene ispočetka, priča nam Jelena Stojanović.

S druge strane, ono čemu je svedočila D.M. naša druga sagovornica na tu temu, mučna je i svakako priča koja nikoga ne može ostaviti ravnodušnim. Jer, njenu prijateljicu, osobu sa invaliditetom partner je tukao i do te mere ponižavao da se dešavalo da je nakon batina, izvuče iz kolica i ostavi van kuće.

– U početku veze, u kojoj je jedan od supružnika osoba sa invaliditetom, sve je u redu, do sklapanja braka i zajedničkog života, kada u određenom trenutku jedno od njih, u ovom slučaju muškarac, uvidi da ne može ili ne želi dalji suživot sa takvom osobom (OSI). Sada ga je i sramota što je odabrao devojku sa invaliditetom (u kolicima). Od malih razmirica počinje, da bi se stvari komplikovale i pod uticajem okruženja koje deluje loše na situaciju. Pre toga, oni su se savršeno slagali tokom vanbračne veze koja je trajala oko tri godine, bez obzira što je ona nepokretna. Kada je zatrudnela sklopljen je brak. Veći deo obaveza, oko deteta, ali i oko supruge je sada na njemu. Mislim da je tu došlo do neke psihičke presije gde njegovi roditelji, posebno majka, prave pogrešne korake. Počela je da priča protiv tadašnje snaje, da mu nije trebala takva nego bolja.. Brak je praktično na početku i tu već počinje nasilje, od prvog šamara, svađa, izbacivanja supruge iz kolica, a bilo je i modrica. Sve dok je njen rođeni brat nije zatekao na stepenicama bez kolica. Napolju je bila zima, ona samo u nekom ogrtaču. Modra, dakle tučena i izbačena napolje. Komšije su znale šta se dešava, ali niko nije reagovao niti prijavljivao nasilje. Prijavio ga je na kraju njen brat i mislim da je on čak i osuđen na neku kaznu zatvora – seća se D.M. i dodaje da to nažalost nije usamljen slučaj za koji ona zna. Ipak, njena prijateljica je imala podršku roditelja koji su oduvek imali dobar odnos sa svojom ćerkom pa su joj pružili podršku nakon svega. Većina pak, nije te sreće…

Naša sagovornica smatra da se donošenjem novog Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, nije dogodila očekivana kvalitativna promena. Kako kaže,retki su slučajevi da je neko uopšte smeo da prijavi nasilje. Nije, i neće, tvrdi ona, što iz straha od samog nasilnika, što zbog toga šta će biti kad cela procedura prođe.

Ustanovljavanje centara u okviru kojih bi osobe sa invaliditetom mogle da se okupljaju i da se međusobnom komunikacijom osnaže, da nešto menjaju u javnosti govoreći svoježivotne priče, kao i da svaka organizacija OSI, za svoje članstvo, organizuje neku vrstu psihološke radionice  – to su načini, ne da se ovaj problem u potpunosti reši, ali da se makar počne sa njegovim rešavanjem i ublaže posledice – zaključuje Ivana Gvozdenović, sekretar u GSSHO Smederevo.

Projekat „Zidovi ćute, ti nemoj – Prijavi nasilje“ sufinansiran je iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. 

Čitaj dalje...

Porodična psihoterapija i savetovalište

VELIKA PLANA, 25. decembar 2017 – Od ove godine Udruženje „Volja za životom“ je pokrenulo Porodično savetovalište i psihoterapiju, svakog petka u prostoru Dnevnog boravka.  I to je tema kojoj u ovom programskom sadržaju posvećujemo pažnju.

Dnevni boravak za decu i mlade sa smetnjama u razvoju ,,Lane“ nalazi se u prelepom objektu u Ulici Živana Petrovića na broju 25 u Velikoj Plani. Pored korisnika i srdačnog osoblja, dočekala nas je i Srbijanka Andrejić,  psihoterapeut i porodični savetnik. Naravno, razgovarali smo i sa gospođom, neka bude N.N, članom Dnevnog boravka, koja koristi uslugu psihoterapeuta.

“Član sam Udruženja, takoreći, od samog osnivanja. Udruženje nam mnogo znači, a ljudi koji sa nama rade su veoma posvećeni članovima Dnevnog boravka Imala sam težak oblik moždanog udara i veoma se teško krećem. Ovi razgovori jedanput nedeljno sa gospođom Srbijankom mi mnogo znače. Već nekoliko meseci koristim uslugu individualne terapije, razgovori mi veoma prijaju i čini mi se da već postižem neke rezultate. Ranije sam se povlačila u sebe, mislila sam da me ljudi, zbog te moje osnovne bolesti, malo drugačije gledaju. Međutim, sada sam opuštenija, više kontaktiram sa ljudima, imam više samopouzdanja. U svakom slučaju, naravno ako bude potrebno, nameravam da dolazim na ove razgovore koji mi jako, jako znače za moj život.“

Prema rečima naše sagovornice, psihoterapeuta porodičnog savetnika, ideja je da se kroz Porodično savetovalište radi sa porodicama, na nivou psihoterapije u okviru porodice, kao i u partnerskim odnosima.

“To znači da može da dođe porodica koja ima dete, ukoliko je dete osoba sa invaliditetom, ili ima razvojne smetnje, i da čitava porodica bude tretirana u okviru Porodičnog savetovališta kroz psihoterapiju i kroz savetovalište. Mogu da dođu partneri, muž i žena, ili momak i devojka, koji sami imaju neku teškoću, osobe sa invaliditetom ili oni koji imaju razvojnu teškoću, ili imaju  dete ili nekoga od članova porodice koji je član ovog Udruženja. Tu je individualna psihoterapija koja može da bude ovde u Dnevnom boravku, za samu osobu sa invaliditetom – korisnika, ali i za člana porodice, iako nije osoba sa invaliditetom, što se u okviru ovog Udruženja pokazalo kao veoma potrebno. Ima, sigurno, tridesetak osoba sa kojima radim. Neprepoznavanje nekih izazova na pravi način dovodi do zaista velikih problema u okviru porodice, dovoljno je da se neko požali da lošije spava nego ranije. Ljudi često i ne znaju šta može da bude uzrok, a onda mi, kroz savetovalište i psihoterapiju, dođemo do tih ’okidača’ koji ne daju da se reši problem i čine da praktično ta osoba čuva i živi sa svojim problemom. To zaista nije potrebno, nije neophodno. Sve to nekako može da se reši kroz terapiju. “

Kakav je odziv?

“Na početku je bilo otpora, a razlog tome je bilo neznanje o psihoterapiji i porodičnom savetovalištu, verovatno i strah koji je prisutan kod svakog od nas kad je u pitanju nešto sasvim novo. Zbog toga su prvi meseci rada ovde u okviru Udruženja su bili na upoznavanju sa psihoterapijom i sa savetovalištem. Nadalje se to nekako razvijalo, na prvom mestu, zato što se oni međusobno viđaju, druže i pričaju o tome, da bi onda praktično jedni druge usmeravali na savetovalište i na psihoterapijsku podršku. Savetovalište i psihoterapija nisu namenjeni samo ljudima koji imaju neke telesne ili mentalne probleme, već svima, na prvom mestu kao podrška. Praktično dobijete partnera za razgovor, koji će biti vaša podrška u različitim životnim situacijama, što je jako dobro.”

Porodična terapija?

“U porodičnoj terapiji je najvažnije kakav je odnos između roditelja i to je ono što mi kao terapeuti prvo i vidimo. Kada upoznamo ponašanje jednog roditelja prema drugom, način na koji  su oni međusobno vezani, mi otprilike znamo kako teče odgoj tog deteta. Tu je negde to neverbalno prepoznavanje, neverbalno učitavanje eventualnih teškoća ili izazova koji su u tom periodu ili u životnom ciklusu te porodice prepreka za dalje. Porodica kao organizam u terapiji može da se tretira kao jedinka, kao jedna osoba i prosto je sklona promenama. Vremenom, ide iz faze u fazu, što znači da dolazi promena za promenom, a nisu sve porodice u svakom trenutku spremne na promenu. Tu negde mi terapeuti možemo da budemo od koristi, na prvom mestu kao podrška, a na drugom mestu kao mogućnost da se svoje trenutne teškoće vide iz neke druge perspektive. Jer, često mi sami dok se ’krčkamo u loncu’, metaforički, nismo sposobni da vidimo taj problem kao kad smo van njega. Kad gledamo iz neke druge perspektive, deluje nam lako rešiv, ali kad smo mi u tom problemu, nismo baš uvek spremni da se snađemo.”

Koji su najčešći problemi?

“Kao i u svakoj porodici, svaka promena, pogotovo kada je u pitanju dete, nekad i beznačajna i naizgled mala za svakog roditelja često je kamen spoticanja. Ono što je izazov u porodicama koje imaju dete sa nekim problemom, jeste prateća anksioznost, oni su neretko depresivni, a ima i drugih izazova, kao što je nasilje u porodici, vrlo često i alkoholizam. Tu je i izmenjen odnos prema drugom detetu, ukoliko ga ima u porodici. Porodice su neretko sklone da ’prezaštićuju’ dete sa problemom. Imamo i drugu krajnost, da budu često verbalno nasilne prema njemu, da ne priznaju dovoljno problem, nemaju dovoljno kapaciteta da ga sagledaju u punoj dimenziji, konkretno, recimo ono što cerebralna paraliza sa sobom nosi. Pošto je u pitanju oštećenje centralnog nervnog sistema, onda nije to samo ono što se vidi, telesni nedostatak ili oštećenje, već je malo drugačiji taj unutrašnji život kod dece. Ovde u Dnevnom boravku Udruženja ’Volja za životom’ fantastično mapiraju potrebe svojih članova, što znači da ih dobro poznaju i porodicu i decu: Nešto najbolje što može da se dogodi, na prvom mestu, jeste razumevanje a potom normalizacija, jer su to problemi koji prate i sve druge porodice. I podrška, stalna konstantna podrška u različitim situacijama. Važno je da čitava porodica u svakom trenutku zna da ona radi najbolje što može, tada, a da li je to dovoljno dobro za dete, to je već neko drugo pitanje koje uz stručnu pomoć mogu lakše da reše. Važno je da roditelji znaju da oni daju sve od sebe i da rade najbolje što mogu za svoje dete, jer čak i kada postoje velike promene u porodici, koje nisu dobre za dete, niti jedan roditelj to nije uradio namerno. Jednostavno, u tom trenutku nije bio spreman da radi nešto drugačije, bolje. Eto, zato postoje ovakva savetovališta i stručna podrška za sve njih.”

Koliko su porodice sa kojima radite drugačije od ostalih?

“Ne postoje neka validna istraživanja koja bi ukazala da su ove porodice naročito drugačije od ostalih, da je veći stepen disfunkcionalnosti. Svakako da postoje razlike. Da li je izazivač toga razvojna smetnja deteta ili invaliditet deteta, ili je jednostavno to način na koji porodica funkcioniše, to za sada ne znamo. Znaćemo za nekoliko godina, na osnovu nekih istraživanja koje mi interno vodimo, ali da postoje takve situacije.. Da, nažalost, postoje kao i svuda. Često, prema mom iskustvu, do toga dolazi zato što su životni stilovi roditelja drugačiji. Neretko je jedan roditelj, otac ili majka, popustljiviji prema detetu, ima manja očekivanja u odnosu na dete iz redovne populacije, a drugi roditelj je nekako strožiji, ima veća očekivanja, smatra da njegovo dete može više i bolje, da je zdravije nego što zaista jeste, i onda se tu javi konflikt između roditelja, a krajnja poruka koju dete dobije je neko neartikulisano ponašanje prema  njemu. Onda je dete u čudu, jer nije zapravo sigurno šta može i zna u odnosu na te poruke koje roditelji upućuju.”

Savetovalište i psihoterapija u narednoj godini?

“Verovatno ćemo i u 2018. godini raditi jednom nedeljno, od osam do deset sati. Do sada je to bio petak i svako ima svoj termin, unapred zakazan. Osim toga, jednom mesečno imamo i roditeljske grupe, kada svi zajedno, u okviru grupne terapije, obrađujemo određenu temu. To je korisno, jer oni međusobno mogu da se čuju, pa iskustvo jedne, druge porodice, bude od koristi onoj porodici koja se trenutno suočava sa istim problemom. I u narednoj godini trebalo bi da se nastavi sa tom praksom. Nadam se da će biti više zainteresovanih za partnersku terapiju, kako bi unapredili odnose između roditelja. Porodica tek sada, ako može tako da se kaže, dobija neko vreme za sebe. Može da radi na svojim odnosima, svojim i problemima u odnosu na decu. Jednostavno, bili su ’zatrpani’ obavezama prema deci, od lečenja, obrazovanja, ostvarivanja različitih prava koja do skoro nisu bila ni potpuno jasna – šta zapravo sve može porodica sa takvim detetom ili šta može osoba sa invaliditetom da obezbedi za sebe. Čini mi se da se ide u dobrom pravcu, što se toga tiče, zakona i prava osoba sa invaliditetom i da to u određenoj meri rasterećuje porodicu i daje joj vremena za sebe.”

Novogodišnja poruka…

“Sve osobe sa invaliditetom moraju da znaju da su na prvom mestu ljudi. Sve porodice koje imaju dete sa nekom vrstom problema, moraju da budu sigurne u sebe, da one nisu ni za šta krive i da nisu ni malo manje vredne nego druge porodice. Zaista nisu. Najčešće su to sjajni ljudi, sjajni roditelji, koji imaju korektan i vrlo lep odnos prema deci, začinjen s mnogo ljubavi, čini mi se i više u odnosu na decu koja nemaju nikakav problem. Živeli i samo napred!”

Projekat “I moje je pravo” je sufinansiran iz budžeta Opštine Velika Plana, na osnovu Rešenja o raspodeli sredstava za sufinansiranje projekata za ostvarivanje javnog interesa iz oblasti javnog informisanja za 2017. godinu, broj: 011-59/2017-III od 19.10.2017. godine, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 

Čitaj dalje...