You are here

Smederevu novac za Sigurnu kuću od Ministarstva građevinarstva

BEOGRAD, 10. jun 2019 – Danas je u Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture potpisano devet ugovora sa udruženjima i organizacijama civilnog društva, ukupne vrednosti 8,75 miliona dinara, za projekte koji obuhvataju sedam sigurnih kuća – iz Smedereva, Niša, Leskovca, Vranjske Banje, Sremske Kamenice, Sombora i Sremske Mitrovice, kao i za prihvatilište za decu i mlade iz Kragujevca i svratište za decu iz Beograda.

Novac za realizaciju projekata u oblasti socijalnog stanovanja Ministarstvo građevinarstv,a saobraćaja i infrastrukture dodeljuje preko javnog konkursa, a glavni cilj jeste realizacija projekata za izvođenje radova na objektima za stambeno zbrinjavanje žrtava porodičnog nasilja i dece, sve u cilju poboljšanja njihovih uslova stanovanja.

Foto: Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, mgsi.gov.rs

Čitaj dalje...

„Kad se setim udaraca, navučem patike i samo trčim“

Izvor: bbc.com/serbian, 25. novembar 2018 – „Sva ta moja jutra kreću jako rano, oko četiri, pola pet. Nekoliko trenutaka nisam sigurna – gde sam i gde su mi deca. Pogledam u stomak. Krene onaj strah. Šta ako se on pojavi? I onda se setim. Jao, ja sam ovde, u Sigurnoj kući, na bezbednom. Onda navučem kapu i patike i na trčanje.“

Ovako svoja svitanja poslednje tri nedelje opisuje za BBC trudnica Sanja (ime je promenjeno zbog zaštite identiteta), stanarka jedne od Sigurnih kuća u Srbiji.

Sanja je jedna od deset žena koje će 25. novembra na trku protiv porodičnog nasilja krenuti iz Sigurnih kuća, u kojima su primorane da žive baš zato što su nasilje osetile na sopstvenoj koži.

Sve ih je na ovu konkretnu trku, ali i životni maraton, motivisala ultramaratonka Irena Pavlović. Ona je organizatorka akcije „Imam ime, korak i glas“, koja se održava na Međunarodni dan borbe protiv porodičnog nasilja.

„Ostala sam sa 230 dinara u džepu i decom“

Sanju je muž proletos udarao toliko jako i dugo da je završila u Urgentnom centru. Nije ga tada prijavila i nasilje se nastavilo. Tukao je i decu, u prolazu i ako pokušaju da je brane. Dečaku je pokušao da slomi ruku.

„Nisam otišla u poslednjem trenutku, već je poslednji trenutak proticao kada sam ja bežala. Sa dvoje male dece i u petom mesecu trudnoće.“

„Nekad samo izađem napolje i dišem“

„To nije bio prvi put, ali sam ja mislila, imaš dvoje dece, gde ćeš?“

Usledili su neki meseci zatišja, a onda su je jedne noći u oktobru probudili udarci, koji su trajali satima. Pokušala je da ga urazumi i da pozove u pomoć, ali nikoga nije bilo. Bila je sama.

Njen muž je zatim zaspao, a Sanja je uspela da pobegne iz kuće i pozove policiju.

Kada ju je policajac video, odmah je rekao: „Uzmi stvari i beži“.

Sanja se sada okreće se oko sobe, iako smo same i tiho kaže:

„Ostala sam sa 230 dinara u džepu i decom.

„To je onaj osećaj kada imaš nešto staro, ali omiljeno u kući. Neku vazu ili tanjir. A onda se to slomi u paramparčad.“


Nisam otišla u poslednjem trenutku. Poslednji trenutak je već proticao kada sam bežala – Sanja, žrtva porodičnog nasilja


Po prirodi je vedra i veoma komunikativna. Prve dve noći u Sigurnoj kući provela je na stolici, nije smela da legne. Sada se, kaže, oseća malo bolje, iako na trenutke strepi i gleda kroz prozor.

Ostaće u Sigurnoj kući dok se ne porodi i još nekoliko meseci posle, a onda će se ranije vratiti sa trudničkog:

„Toliko garsonjera ima za 50 evra. Ne treba meni novac, već podrška.“

Mužu se neće vratiti. Kada sam joj se izvinila što moram da je pitam toliko toga eksplicitnog, čega verovatno ne želi da se seća, rekla je da ne brinem:

„To se sve dogodilo pre skoro mesec dana, a ja tu noć vraćam svaki dan. Ne uvek zato što želim, već zato što do detalja moram da je prepričavam advokatu, socijalnom radniku, u sudu, u opštini… Ovaj razgovor je jedini u kome mi ne govore šta ne mogu i koliko će sve biti teško.“

Samo lagano: Trudna je već peti mesec, ali je trčala i ranije u prethodnim trudnoćama

Kada je jednom htela da ode, otac joj je rekao: „Dobro razmisli, deca će biti sama“. Sanja sada kaže da se pored ovih žena najmanje tako oseća.

Drže se zajedno, vežbaju dnevnu rutinu.

„Kuvam, to mi skrene pažnju. A znači i to, uvek misliš da se to, ti udarci i povređivanja, dešavaju tamo nekoj komšinici.

„Sve ove žene, uključujući i mene, su upravo te komšinice.“

Zna da Sigurna kuća nije njen dom, već privremeno utočište i krov.

„Ja sam kao ova moja beba u stomaku, u Sigurnoj kući živim kao u balonu.

„Tek će život početi za mene kada izađem odavde sa decom.“

„Nisam imala ni patike, išla sam u baletankama u novembru“

Sanja je atletičarku Irenu upoznala kada je došla u Sigurnu kuću.

„Ja sam bila tu treći dan. Ona je došla tu i počela da priča, zašto moramo da izađemo napolje. Davala je svoje primere, zvučala je iskreno“, kaže Sanja.

„Javila sam se i rekla – ja sam trčala maraton kada sam bila napolju, hoću i sad.

„Sve žene su se okrenule ka meni i rekle, pa ti si trudna, kako ćeš?“

Sanji je ovo treća trudnoća, a trčala je kada je ranije bila u drugom stanju. Ipak, kada je pogledala u noge, shvatila je da je u Sigurnu kuću došla u baletankama. Otišla je u žurbi i nije imala patike.

„Irena mi je sledećeg dana donela ove patike, od tada sam svaki dan u njima. I zbog trčanja, a i nemam drugo.“

Svoju maratonsku mentorku, Sanja opisuje kao veliku motivaciju, koju atletičarka deli sa ženama „kilometar po kilometar“.

Korak po korak, dan po dan

Pitala sam Sanju da li se plaši da izađe u tu nedelju i trči napolju. Jer, tek je prošlo nekoliko nedelja od kada se sklonila i, iako porodica i njen muž znaju da je u Sigurnoj kući, ne znaju gde se ona nalazi.

„Prvo sam se plašila i nisam htela da odem negde gde može da me nađe.

„Onda sam shvatila – nas je toliko žena, biće nas 60, 70 ili čak 100. Ko može da nam priđe i naudi nam kada smo zajedno? To mi daje snagu.“

Na moje nedoumice oko fotografisanja, čak i s leđa, kaže da joj nije to problem, već nešto drugo:

„Nije mi problem da me ljudi prepoznaju, oni koji me znaju prepoznaće i tu burmu na ruci. Ne želim samo da moj muž vidi moj lik, da slučajno ne oseti moju slabost.“

Sa drugih 60 žena i ona će trčati u nedelju

Shvatila je, ipak, da neće odmah uspeti sve da reši i da je tek čekaju prepreke – sud, započinjanje novog života i nova suočavanja:

„Trčanje je kao i ovaj moj problem. Ne uspeš odmah i ne prestaneš da se plašiš prvog dana.

„Ali nije bitan cilj, već da svaki dan ustaneš i opet navučeš te patike.

„Korak po korak, kilometar po kilometar, dan po dan.“


„Svuda piše STOP nasilju, a u realosti toga nema“

Čak 23 žene stradale su u Srbiji od početka godine u porodičnom nasilju. Zato je atletičarka Irena Pavlović i odlučila da organizuje humanitarnu akciju„Imam ime, korak i glas“ na Međunarodni dan borbe protiv nasilja u porodici. Sam naziv akcije treba da objasni da ove žene – nisu samo statistika.

„Kad god bih ušla u policiju, sud ili Centar za socijalni rad, svuda piše STOP nasilju i prijavite nasilje, ali u realnosti toga nema. Irena je jedna od retkih koja je našla način da nam pomogne“, priča za BBC još jedna žena, žrtva nasilja, koja je nastavila da ide na treninge i kada je izašla iz Sigurne kuće i koja će trčati.


Autor: 

https://www.bbc.com/serbian/lat/srbija-46308911

Čitaj dalje...

Posle fizičkog nasilja – pretnje, maltretiranje, ucene…

SMEDEREVO, 14. oktobar 2018 – U sprečavanju nasilja u porodici, osim policije, suda i centara za socijalni rad, od početka primene novog Zakona značajnu ulogu imaju i zdravstvene ustanove. U smederevskom Domu zdravlja, sociolog Vesna Emeršić gotovo svakodnevno se susreće sa žrtvama nasilja sa kojima radi savetodavno i preventivno:

– Od početka godine imamo 24 prijave nasilja u Hitnoj pomoći, broj onih koji su se meni u međuvremenu javljali je deset puta veći od toga. Ali, to su mahom žrtve koje dolaze na savetodavni rad, žene koje su shvatile da ne žele da ostanu u nasilničkom odnosu i došle su da se posavetuju kako da to urade na najbolji način.

Ne ostaje, međutim, sve samo na rečima; zaposleni u Domu zdravlja imaju zakonsku obavezu da obaveštenja o svim slučajevima nasilja proslede Policijskoj upravi i Centru za socijalni rad. U izveštaju koji se tom prilikom beleži, opisuje se sve: kako je došlo do incidenta, kada se žrtva obratila Hitnoj pomoći i kakve je povrede imala. Lekari te službe uvek preporučuju specijalističke preglede kako bi se ustanovilo da nije došlo do nekih ozbiljnijih, unutrašnjih povreda. Ista je procedura i kada je u pitanju pružanje hitne pomoći na Urgentno-prijemnom bloku bolnice „Sveti Luka“, čiji socijalni radnici takođe evidentiraju svaki nasilni događaj i daju preporuke žrtvi kojim još ustanovama i institucijama treba da se obrati.

– Imamo poseban protokol za žrtve nasilja u porodici, i dokumentacija koju lekari naprave je trajna sudska dokumentacija,jer žrtve mogu kroz dve, tri ili pet godina, kada god napokon reše na sudu da procesuiraju, da traže kopiju tog obrasca. To koriste kao dokaz da nasilje traje duži vremenski period što znači i veću kaznu za nasilnika – napominje Emeršić.

Ako je nasilje bilo intenzivno i žrtva je donela odluku da se razvede, onda se, dodaje naša sagovornica, neretko dešava da je nasilnik uslovljava i preti da će joj, ukoliko podnese krivičnu prijavu, „uzeti decu“. Uplašene, žene odustaju i to je najčešća greška.

– Neko ko je procesuiran za nasilje u porodici teško da može da bude staratelj deci. Ako se pokrene postupak za nasilje, pa nakon toga postupak za razvod, ili se u toku razvoda navede da je u toku postupak za nasilje u porodici, nasilnik dobija adekvatnu kaznu i žrtva i njena deca bivaju u daljem nekom periodu zaštićeni – objašnjava Emeršić.

Po pravilu, a o tome svedoči i iskustvo ove socijalne radnice, odustajanje od krivične prijave samo pogoršava situaciju jer tek tada nasilnik može da nastavi da maltretira i zlostavlja žrtvu jer je „ima u šaci“. Za one koje su rešene da zauvek promene život, a nemaju gde da nađu utočište, što u patrijarhalnoj Srbiji gde čak i žrtvini roditelji smatraju da je normalno trpeti batine, nije redak slučaj, pomoć, doduše privremenu, mogu da dobiju u prihvatnoj stanici. Takođe, u Smederevu postoje i sigurni stanovi gde Centar za socijalni rad smešta žrtve.

– U našem gradu sada je potpuno sređena i Sigurna kuća i na svu sreću ona nema svoje stanovnike, ali je spremna da primi ugrožene. Naravno, imamo i za stare prihvatilište u okviru Crvenog krsta. Moram da se pohvalim da je nedavno naš Crveni krst dobio šestogodišnju licencu. Pored Beograda, mi smo jedini koji imamo licencu za prihvatilište, gde po uputu iz Centra za socijalni rad smeštaju se osobe koje imaju potrebe za takvom vrstom smeštaja. Znamo da je zimi taj kapacitet mali, možemo da imamo značajno više, ali je tu i problem zaposlenih. Za tih šesnaestoro, mora da bude 12 zaposlenih. Evo i sada imamo ljude koji su tamo smešteni – kaže za Podunavlje.info Dragan Stanić, član Gradskog veća zadužen sa socijalnu politiku i napominje da se tu smeštaju i korisnici iz Pančeva, Kragujevca, Požarevca, Velike Plane, Smederevske Palanke.

Međutim, oko koncepta sigurnih kuća, ima različitih stavova. Primer da su i među ljudima od struke podeljena mišljenja, jeste i gledište Zorke Janković, dugogodišnjeg socijalnog radnika u smederevskom Centru za socijalni rad:

– Sigurna kuća za žrtve nasilja, a nasilnik ostaje u kući koja je zajedno stvarana sa tom ženom, a ona je sa decom u sigurnoj kući. U kući u kojoj ima gomilu nepoznatih nesrećnica, kao što je i ona. Tu može da se čuje samo kukanje, tu nema ništa svoje, ne može da se snađe… A njemu je sve prepušteno. Onda sam se pitala – a ko je on? To je možda naš komšija, doktor, poslanik, neko ko se pred nama ponaša kako treba, a u porodici je ovakav. Ti ljudi ostanu neimenovani, neosramoćeni. Uništiti mu ponos koji on o sebi neguje, upravo može da pomogne da on promeni ponašanje. Kada je otvorena Sigurna kuća u Smederevu, ja sam napisala taj članak, gde sam se pitala da li su nasilnici oni koji idu skupim automobilima, u firmiranim odelima, možda su ti koji su se izdigli do moćnika, a osnovu imaju u porodici, gde treba da su najbolji ljudi, tu su nasilnici. I bunila sam se protiv toga. I evo drago mi je da sada pročitam da se na tome nešto radi – poručuje Zorka Janković.


Kao socijalni radnik sa stažom od skoro 40 godina i neko ko je najduže radio na porodičnim problemima, Zorka Janković kaže da je u Smederevu i ranije nasilja bilo veoma mnogo. „Onako kako smo mogli da procenimo, najveći broj nasilja u porodici i problema gde najviše deca trpe, onda je bio alkoholizam. Znamo da je to bolest zavisnosti i sećam se da smo zajedno sa tadašnjim Zdravstvenim centrom, osnovali Klub lečenih alkoholičara. Tu je bilo nekih uspeha, ali vrlo teško može da se smatra da je neko izlečen od alkoholizma.Žene su trpele, deca su trpela. One hrabrije odlučivale su se i na razvod. Ali žena koja nije bila zaposlena, žena koja je imala dvoje-troje dece, nije lako mogla da se odluči na razvod, nije imala gde da stanuje, ni od čega da živi. Ukoliko pokuša da mu se suprostavi, on je još nasilniji jer stalno ima potrebu da agresivnost ispoljava na nečemu što ostaje među četiri zida, odnosno na ženi. I što je najgore, to je događa pred decom“.


Projekat „Zidovi ćute, ti nemoj – Prijavi nasilje“ sufinansiran je iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Čitaj dalje...