You are here

Obeležen Dan oslobođenja Smedereva u I svetskom ratu

SMEDEREVO, 30. oktobar 2018 – Komemorativnim okupljanjem kod Spomenika izginulim i umrlim vojnim obveznicima iz Smedereva u ratu 1914 – 1919. godine u centru grada i svečanom akademijom u Centru za kulturu danas je obeležen Dan oslobođenja Smedereva u Prvom svetskom ratu.

Okupljanje kod nedavno obnovljenog spomenika, počelo je himnom, a zatim je minutom ćutanja odana počast precima koji su se borili u Velikom ratu. Parastos su služili sveštenici Srpske pravoslavne Crkvene opštine smederevske, da bi potom vence položili predstavnici Vojske Republike Srbije, Grada Smedereva, političkih organizacija i potomci slavnih ratnika – Udruženje potomaka ratnika 1912-1918, Udruženje ratnih dobrovoljaca 1912-1918 njihovih potomaka i poštovalaca, Gradski odbor SUBNOR-a Smederevo, Podružnica Lipe i Patriotska spona 1912-1999. Komemoraciju je završio prigodnom besedom Branko Milanović, zamenik predsednika Udruženja potomaka ratnika 1912-1918.

Svečanu akademiju, povodom 100 godina od završetka Prvog svetskog rata, koja je održana u Centru za kulturu, pod pokroviteljstvom Grada Smedereva, otvorio je hor Kir Stefan Srbin, najpre himnom „Bože pravde“, zatim i „Maršom na Drinu“.

O Smederevu i smederevskom kraju u Prvom svetskom ratu govorio je Miroslav Lazić, viši kustos istoričar u Muzeju u Smederevu.

– Smederevci su bili među prvima koji su iskusili rat. Austrougarski monitori na Dunavu i predstraže na severnoj obali Dunava vatrom iz pušaka i topova označili su početak sukoba čak i pre nego što je formalno upućena objava rata Srbiji. Smederevska varoš je do kraja leta sporadično tučena artiljerijskom i puščanom vatrom manjeg ili većeg intenziteta. Specifičnost Smedereva ogledala se u činjenici da je kao varoš na velikoj graničnoj reci, posle Šapca i Beograda, bio grad u Srbiji koji je najviše postradao. Čak i u danima kada borbi nije bilo život je proticao u neizvesnosti, jer su stanovnici živeli kako je to Slavoljub Šterić lepo opisao ‘na puškomet od neprijatelja’ – kazuje Lazić.

Viši kustos istoričar se u drugom segmentu bavio Smederevskim bojem 1914, koji ćemo detaljnije opisati u narednim programskim sadržajima serijala, koji povodom  stogodišnjice od Velikog rata, objavljuje Podunavlje.info.

Međutim, nastavlja Lazić, i nakon ove pobede borbe su nastavljene, kako na frontu, tako i iza njega, sa strašnom epidemijom tifusa sve do aprila 1915. Godine. Specifičnosti Smedereva u Prvom svetskom ratu određene su u velikoj meri geografijom, kaže Lazić.

– Naime, nalazeći se na granici tadašnje Srbije, na samom ulazu u Moravsko-vardarsku dolinu, koja je naročito za Nemački Rajh bila od životne važnosti, za njegov Drang nacht Osten. Zato ne treba da čudi što je baš nemačka 11. armija u oktobru 1915. godine osvojila Smederevo. U tom smislu nemačko vojno prisustvo u Smederevu biće naročito naglašeno sve do kraja rata, iako je ovaj deo Srbije kasnije bio deo austrougarske okupacione zone. Posledicu paklene artiljerijske vatre iz preko 200 topova koja se sručila na Smederevo, nisu mogle da sakriju ni austrougarske okupacione novine: „Smederevo je ona varoš u Srbiji, preko koje je prešla najstrašnija bujica rata. Nekada još lijep, čuveni grad, danas je skoro sama razvalina“.

Hrana i drugi važni resursi su otimani, a stanovništvo svedeno na puke izvršioce vojnih naredbi okupatora, dodaje Lazić I trogodišnju okupaciju opisuje kao “(su)život po dekretu”, s obzirom na činjenicu da je okupator samo uz pomoć grube sile uređivao društveni život naredbama iz vojnih komandi.

– Prvi front je ubijao; drugi front je spasavao živote. Drugi front ženskog angažmana dramatično je promenio ulogu žena u dvadesetom veku. U uslovima nedostatka muške radne snage, najviše su žene preuzimale muške poslove, dodajući ih svojim, uobičajenim zaduženjima. Zato nije preterano reći da je tokom trajanja okupacije Srbija živela u nekoj formi Ženskog društva. Jer, u Smederevu je 1916. godine nedostajalo skoro 44% predratnog muškog stanovništva – navodi Lazić.

Na kraju osvrta na Veliki rat, koji će biti temai njegove knjige koja je u pripremi, viši kustos istoričar u smederevskom Muzeju, Miroslav Lazić, govorio je o oslobođenju, podsetivši da su, konačno, nakon manjih borbi u Radincu 29. oktobra, jedinice iz sastava 1. srpske armije pod komandom vojvode Petra Bojovića u ranim jutarnjim časovima 17. oktobra po starom, 30. oktobra po novom kalendaru, ušle pobedonosno u Smederevo. Srpsku zastavu u grad uneli su vojnici leve kolona Konjičke divizije predvođeni majorom Dušanom Dodićem.

U Smederevu je 7. oktobra 1928. svečano proslavljena desetogodišnjica proboja Solunskog fronta. U onovremenoj lokalnoj štampi sa pijetetom su se sećali izginulih i umrlih koji su živote dali kako bi se ispunila, citiraću „Zavetna misao ujedinjenja“. Danas, 100 godina nakon oslobođenja, najmanje što možemo da uradimo jeste da se na dostojanstven način i sa mnogo poštovanja okupimo ovde, te sa neizmernom zahvalnošću kažemo „Neka im je večna slava!“

U muzičkom intermecu svečane akademije nastupio je Milan Lazić, učenik Muzičke škole, koji je na harmonici izveo Tajčevićeve „Balkanske igre“, a u drugom delu svečanosti prikazan je dokumentarni film „Srbija u Prvom svetskom ratu“, u kome su korišćeni sačuvani snimci naših i stranih snimatelja, o jednom od najpotresnijih i najsvetlijih perioda u istoriji Srbije.

Projekat “Sećanje na ratnike – 100 godina od Velikog rata u Smederevu” sufinansiran je iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 

Čitaj dalje...

Hakovan sajt smederevskatvrdjava.com

SMEDEREVO, 6. april 2018 – Sve koji pokušaju da posete Internet stranicu smederevskatvrdjava.com čeka neprijatno iznenađenje, jer umesto poznatog prizora Tvrđave piše: „Hacked By Fr13nds Team“.

Ko su „frendovi“ i zašto su to učinili  – naravno da nije poznato, ta bratija se baš i ne predstvalja imenima, prezimenima i adresama. Fr13nds Team ovo rade već nekoliko godina, očigledno iz neke vrste bolesne zabave, a na meti su im različiti sajtovi, s raznih meridijana, od evropskih, američkih do arapskih. Uostalom, za one kojima engleski jezik nije stran dovoljno govori njihov moto: „ If u cant protect ur shit dont do it “.

Da podsetimo, sajt smederevskatvrdjava.com nastao je pre pet godina i predstavlja virtuelnu šetnju kroz ovaj kulturno-istorijski objekat, sa panoramskim razgledanjem od 360 stepeni smederevske tvrđave iz ukupno 19 različito pozicioniranih tačaka koje u potpunosti pokrivaju 10,5 hektara koliko je pod Tvrđavom.

Realizaciju projekta izrade sajta finansirala je švedska Vlada kroz agenciju SIDA, a partneri su bili švedska nezavisna međunarodna organizacija za očuvanje kulturnog nasleđa Cultural Heritage without Borders i Balkan Museum Network. Autor projekta je istoričar Miroslav Lazić, kustos smederevskog Muzeja, najveći deo tekstova na sajtu je napisao Dejan Radovanović, u to vreme savetnik a sada direktor u Regionalnom zavodu za zaštitu spomenika kulture u Smederevu, a partner i izvršilac projekta je bio Studio za kreativni marketing Art Net.

Ova Internet stranica trebalo je da omogući popularizaciju najvažnijeg turističkog resursa Smedereva – smederevske tvrđave i zbog toga je kreirana u dvojezičnoj varijanti: na srpskom i engleskom jeziku na dve veb adrese: www.smederevskatvrdjava.com i www.smederevofortress.com

Čitaj dalje...

Smederevski boj 9. novembra 1914. godine

Izvor: mus.org.rs, autor: Miroslav Lazić, 8. novembar 2017 – Smederevski boj 9. novembra 1914. godine istoriografija je, čini se, nepravedno zanemarila. Tokom Prvog svetskog rata na srpskom ratištu gotovo da nema bitke ili boja gde je sa tako malim brojem slabo naoružanih vojnika postignut takav uspeh, i to u jednom danu. Da je neprijatelj odneo pobedu, posledice bi bile dalekosežne, jer bi odbrana Beograda bila ugrožena, a austro-ugarskoj vojsci bio bi otvoren put u Moravsku dolinu. Najverovatnije zbog značaja i intenziteta borbi na Drini i bitke na Kolubari, Smederevski boj je dugo vremena bio na marginama istraživanja istoričara, a istoriografija je tek od skoro ispisala prve stranice o ovom, ne samo za Smederevo, značajnom događaju.

U jesen ratne 1914. godine za odbranu Smedereva bio je zadužen Braničevski odred sa štabom u Požarevcu. Smederevski odsek odbrane prostirao se od ušća Velike Morave do potoka Srednjak kod Orešca na Dunavu, a branili su ga trećepozivci, mahom stariji od 45 godina.

Kako ni vojnici I poziva nisu imali kompletnu uniformu, već su umesto cokula nosili opanke, a mnogi nisu ni šinjel imali, tek je izgled trećepozivaca ukazivao na slabo materijalno stanje u vojsci. Ti trećepozivci, popularno nazivani čiče, bili su gotovo u potpunosti odeveni u narodno odelo, a njihova jedina vojna obeležja bile su puške starijeg modela, često bez bajoneta. Posebno je interesantan Stojimirovićev opis vojnika iz okoline Požarevca: Jedina stvar, koja je na njima nešto predstavljala, to je bila njihova ogromna šubara, dok je sve ostalo bila sama beda i zakrpa. Niko od njih nije imao ni pristojan gunj, a cokule ili čizme nije imao apsolutno niko. Njihovi opanci su bili mizerni, često i od neuštavljene i neošurene kože. Oni su izgledali tako kao da su hteli da pokažu da su gola sirotinja i jadna golotinja, a da su doterani na silu da služe državu u svom ruhu.

Sa takvim jedinicama, u kojima su bili Čačani, Požarevljani i Negotinci, organizovana je odbrana smederevskog odseka sa ukupnom širinom fronta od oko 20 km. Odsek se delio na dva pododseka, levi od potoka Srednjak do ušća reke Jezave i desni od Jezave do ušća Velike Morave. Postojale su i tri linije odbrane. Prva linija bila je uz obalu Dunava, gde su rovovi pratili tok reke, druga se pružala preko potesa Tarabe i Molerovog šanca do Provalije, dok su treću liniju odbrane činili rovovi na padinama Pavlice i artiljerijski položaj na Jugovu.

Srpski vojnici na bedemima nekadašnje Velike dvorane za prijeme despota Đurđa Brankovića u Smederevu

Nesumnjivo je da je stanovništvo, pored svakodnevnih obaveza, vreme provodilo i u iščekivanju neprijateljskog napada preko Dunava. Međutim, kako je već polovina oktobra odmakla, među stanovnicima Smedereva je polako počelo da vlada uverenje da Austrougari ništa neće preduzeti do proleća naredne godine.

Sa druge strane reke Dunav, gustom šumom prekrivena Smederevska ada bila je prirodna prepreka, koja je zaklanjala dobar deo banatske obale, te je bilo teško proceniti šta se na protivničkoj obali događalo. Posebno je srpskoj vojsci nedostajao reflektor za noćno osvetljavanje, koji je neprijatelj posedovao. Osim toga, austrougarska vojska je na raspolaganju imala i avion za izviđanje koji je uzletao sa aerodroma Bavanište, kao i osmatrački balon kod Kovina. Noć je bila moćni saveznik protivnika, kada su mogli nesmetano da prebacuju nove snage i ratni materijal na Adu, gde su već imali svoje utvrđene položaje. Međutim, primetno je da srpska vojno-obaveštajna služba nije na ovom potezu funkcionisala najbolje, s obzirom na činjenicu da je neprijatelj gomilao trupe i pripremao napad, a potom je taj napad uhvatio srpsku odbranu nepripremljenom.

Komanda austro-ugarskih jedinica u Banatu želela je da izvrši dodatni pritisak na srpsku vojsku, koja je u to vreme bila okupirana žestokim borbama u defanzivnoj fazi Kolubarske bitke, i predložila da vojnici njenih jedinica pređu Dunav kod Smedereva. Vrhovna komanda je sa odobravanjem pozdravila ovu „hrabru odluku“, jer se nadala da će uspehom ove operacije da ostvari važnu stratešku i psihološku prednost. Međutim, kako će se kasnije ispostaviti ova ishitrena i trapavo osmišljena, a još slabije izvedena avantura austro-ugarskih komandanata završila se u potpunom rasulu i uz velike žrtve. Evo, kako je do toga došlo.

Drugog dana Mitrovdana, tačnije 27. oktobra po starom, odnosno 9. novembra 1914. po novom kalendaru, dogodilo se ono čega su se Smederevci pribojavali – iskrcavanje neprijateljske vojske na smederevsku obalu Dunava. Neprijatelj je postigao efekat iznenađenja u potpunosti. Austrougarska 6. landšturm brigada, čiji je komandant bio general-major August Mrazek, započela je desant oko 2 časa i 30 minuta posle ponoći. Jurišna grupa sa čamcima bila je na smederevskoj obali kod Rasadnika već oko 3 časa. U isto vreme je i neprijateljska artiljerija počela da tuče prostor od Pavlice do Karađorđevog brda, dajući time podršku pešadiji. Srpska prva linija odbrane je lako probijena. Prevoženje dodatnih snaga brodovima i šlepovima otpočelo je po svanuću, kada je već bio osvojen veći mostobran. Iz nepoznatog razloga srpska artiljerija uopšte nije dejstvovala, tako da su brodovi mogli nesmetano da se kreću.

Štab braničevskog odreda se ipak obratio pretpostavljenoj komandi tražeći da se kao ispomoć pošalje vod brzometnih haubica ili brzometnih poljskih topova, jer se puškama i debanž topovima nije moglo ometati neprijateljevo prevoženje na lađama i šlepovima. Do toga ipak nije došlo, tako da je propuštena prilika da se neprijatelju nanesu veći gubici još pri transportu. Austrougarske snage su brzo napredovale, i nešto posle 4 časa već su se našle pred srpskom drugom linijom odbrane, kod Molerovog šanca. Napredovanje neprijatelja je pokušao da zaustavi major Kaljević okupivši pešadijski vod, koji je bio zaštita ispred artiljerijske baterije, i krenuo u juriš. Tom prilikom je poginuo, a gubitak Molerovog šanca, važne tačke u odbrani levog pododseka, ozbiljno je ugrozio odbranu Smedereva. Tada je situacija po branioce izgledala gotovo beznadežno. Stanovništvo je počelo da se povlači ka periferiji, a svedočanstvo o drumovima punim izbeglica dolazi, ponovo, iz pera Stojimirovića.

Ipak, kako je major Kaljević neposredno pre svog juriša obavestio komandanta smederevskog odseka, potpukovnika Svetomira K. Cvijovića o neprijateljskom prodiranju, ovaj je mogao na vreme da pripremi jedan bataljon i uputi ga sa zadatkom da povrati izgubljene položaje. Pristigavši pred Molerov šanac, ovaj bataljon je, tek posle dva neuspešna juriša, konačno ovaj oko 13 časova uspeo da ga povrati i oslobodi bateriju koju je neprijatelj zarobio pri osvajanju šanca. Srpska artiljerija je ponovo počela da dejstvuje sa ovog položaja, što je imalo snažan moralni efekat na srpske vojnike i veoma je uticalo na dalji tok boja. Ovo je bio i odlučujući momenat boja, jer je tek tada protivnapad mogao da počne.

Potpukovnik Svetomir Cvijović, komandant smederevskog odseka odbrane

Potpukovnik Cvijović je još ranije pregrupisao jedinice, a u pomoć je pristigao i 2. bataljon Vardarskog puka pod komandom majora Jovana Naumovića, koji je bio stacioniran kod Petke, severoistočno od Požarevca. O odličnoj spremi i kondiciji Vardaraca najbolje govori podatak da su prepešačili 32 km za pet sati, i posle kratkog predaha odmah krenuli na juriš. O visokom borbenom moralu ove jedinice ostavio je, dvadeset godina kasnije na stranicama skopskog lista Vardar, svedočanstvo i pukovnik Svetomir Savić: …Grokot pušaka, mitraljeza i urlik topova sve se više i više čuo, i raspoloženje i gotovost starešina i ljudstva sve se više i više kod Vardaraca razvijala ukoliko se polubataljon približavao mestu časti…komandant polubataljona ode da primi zapovest, a starešine i ljudstvo uz pratnju neprijateljske artiljerije i mitraljeza otpevaše zakletvu „U boj! U Boj!“ od Zajca i posmatraše lepu sliku odanosti i neustrašivosti u službi za Kralja i otadžbinu.

Nakon dolaska pojačanja, protivudar je izveden tako da su austrougarske snage potisnute do Rasadnika, gde je i obavljeno iskrcavanje. Srpska artiljerija je dejstvovala po neprijateljskoj pešadiji i plovnim objektima angažovanim na odvoženju vojnika na drugu obalu. Austro-ugarske baterije na severnoj obali nisu bile u stanju da pružaju dovoljnu podršku zbog nedostatka municije; pešadija, nedovoljno obučena, uskoro se našla u velikoj nevolji. Veliki broj žrtava izazvan je lošom koordinacijom i nedovoljnim brojem šlepova za prevoz austro-ugarskih vojnika koji su se u haosu povlačili.

Major Jovan Naumović, komandant 2. bataljona Vardarskog puka

Broj zarobljenih neprijateljskih vojnika iznosio je preko između 1.800 i čak 2.300, dok je poginulo više stotine austro-ugarskih vojnika, podoficira i oficira. Među žrtvama bila su 4 komandanta bataljona. Oni su pokopani u zajedničkoj grobnici bez ikakvog obeležja, iskopanoj pored puta koji je vodio od Smedereva ka selu Udovice. Još veća nemarnost ogleda se u nepostojanju tačnog podatka o broju sopstvenih žrtava, kojih je po proceni istraživača i publiciste potpukovnika u penziji Slavoljuba Šterića bilo oko stotinu. Osim toga, sve do danas ovim izginulim borcima nije postavljeno prigodno obeležje koje bi čuvalo sećanje na njihovu žrtvu.

Smederevski boj 9. novembra 1914. godine jeste izrodio veliku pobedu u taktičkom i moralnom smislu, pa se uveliko koristila i u propagandnom smislu. Međutim, svaka naredna vest uvećavala je broj poginulih i zarobljenih neprijateljskih vojnika. Mi danas ne možemo znati da li su brojke uvećavane iz propagandnih razloga ili su rezultat podrobnije analize boja nekoliko dana kasnije, kada je bilo moguće da se podaci o broju zarobljenih tačnije utvrde. Bilo kako bilo, tragom ovih vesti i francuske novine su nekoliko dana nakon bitke izvestile, pozivajući se na vesti iz Niša od 12. novembra, da je juče (dakle 11. novembra) u Niš stiglo skoro 2.000 „zarobljenih Austrijanaca“, među kojima je bilo „osam oficira i jedan pukovnik; ovaj poslednji, ranjenik, odmah je po svom dolasku prosleđen u bolnicu“. Vest o boju pronela se veoma brzo i Smederevo su u narednim danima posećivali dopisnici najrazličitijih agencija i novina kako bi se uverili o značaju pobede, pa čak i intervjuisali učesnike ovog boja. Pijemont je već 15. novembra štampao opsežnu reportažu koju su preuzeli od dopisnika novina Rusko Slovo. Prema njegovom izveštaju zarobljeno je 2226 vojnika, 2 pukovnika i 16 oficira. U boju je stradalo „…do 500 vojnika, a među njima mnogo oficira, jedan potpukovnik i mnogo ranjenih“. Srpske novine Pravda u jednoj vesti u kojoj popisuju uspehe srpske vojske navele su da je kod Smedereva 9. novembra „…pobijeno oko 2500 hiljada neprijateljskih vojnika a još toliko ih je zarobljeno…“.

Austro-ugarska 6. landšutrmska brigada je nakon debakla u Smederevu povučena sa fronta, a raspuštena je u proleće 1916. Bez želje da umanjimo značaj pobede srpske vojske, trebalo bi da ukažemo i na veoma važnu činjenicu, koja je rezultat novijih istraživanja i potpunijeg sagledavanja i izvora i literature strane provenijencije, da je veliki broj poginulih i ranjenih, te još veći broj zarobljenih austro-ugarskih vojnika posledica veoma loše pripreme napada, kao i veoma niskog morala napadača koji su mahom bili regrutovani od čeških rezervista drugog i trećeg poziva, nevoljnih da ginu u borbi protiv svoje slovenske braće. Ubrzo nakon poraza usledila su čak i suđenja nekim od njih zbog nedovoljnog zalaganja u borbi.

Autor teksta: Miroslav P. Lazić, viši kustos istoričar Muzeja u Smederevu

Napomena: u tekstu su korišćene fotografije iz knjige Slavoljuba Šterića, Smederevski boj 2014. godine, Istorijski arhiv Smederevo, Smederevo 2010, kao i iz Istorijske zbirke Muzeja u Smederevu

 

Čitaj dalje...

Dan kada su Turci ispraćeni iz Smedereva pre 150 godina

SMEDEREVO, 24. april 2017 – U znak sećanja na dan kada je pre 150 godina knez Mihailo III Obrenović „pokajao“ Smederevo održano je javno predavanje na mestu gde se ovaj događaj odigrao – na ulazu u Smederevsku tvrđavu.

 

Tačno u podne, baš u čas kad se to zbilo tog 24. aprila 1867. godine, u smederevskoj Tvrđavi je obeleženo sećanje na dan kada su pre 150 godina Turci napustili ovu varoš, kao poslednji veliki grad u Srbiji u kome su imali vojsku. Komandant turskog garnizona predao je tada ključeva grada Smedereva izaslaniku kneza Mihaila Obrenovića, srpskom majoru Ljubomiru Uzun-Mirkoviću, unuku čuvenog Uzun Mirka.

Zanimljiv je razlog zbog koga su se Turci zadržali u Smederevu šest dana duže no u Beogradu. Naime, u Smederevu je turska posada imala veću količinu provijanta, hrane i prepečenog hleba, koju su morali da rasprodaju pre odlaska, pa se zbog toga, navodno, kasnilo sa evakuacijom.

– Primopredaja grada izvršena je u podne, kada je kompletan garnizon sa 380 turskih nizama i oficira otplovio lađom „Deligrad“ iz Smedereva. Dok su oni odlazili svirala je vojna muzika, a slavlje u gradu se nastavilo do kraja dana – objašnjava Miroslav Lazić, viši kustos smederevskog Muzeja, koji se bavio ovom temom i održao prigodno predavanje okupljenim Smederevcima na obeležavanju godišnjice.

Smederevo je tada imalo 3907 stanovnika. Nekoliko godina ranije odavde je ispraćeno tursko stanovništvo, njih oko 500, ali su ostali ovi u garnizonu, na koje su se Smederevci stalno žalili Mihajlu, da ih maltretiraju i da se po gradu bahate. Sve do tog 24. aprila 1867. kad su otišli zanavek. Turci su tada usput pokupili i posadu u Fetislamu, njihovoj utvrdi u Kladovu, poslednje vojnike koje su imali u Srbiji.

Posetioci Smedereva i Tvrđave, nažalost, o svemu ovome mogu da saznaju tek ako se zapute u zgradu Muzeja. Kulu na kojoj je bio natpis, a koji je dao da se izradi knez Mihajlo u sećanje na ovaj događaj iz 1867. i „pokajanje“ Smedereva od pada 1459. godine pod Turke, srušili su Austrijanci 1916. kada su proširivali prugu. Povodom stogodišnjice, 1967. godine, postavljena je spomen ploča, ali je bronza bila isuviše veliko iskušenje za sakupljače sekundarnih sirovina. Nestala je pre nekoliko godina, a na zidinama Tvrđave još uvek stoji prazno mesto gde je bila.

Čitaj dalje...

Vek i po od predaje ključeva Smedereva Knezu Mihailu

SMEDEREVO, 21. april 2017 – U znak sećanja na dan kada je pre 150 godina knez Mihailo III Obrenović „pokajao“ Smederevo, u ponedeljak 24. aprila biće održano javno predavanje na mestu gde se ovaj događaj odigrao – na ulazu u Smederevsku tvrđavu, saopšteno je danas iz Muzeja u Smederevu.

Povodom značajnog jubileja – 150 godina od turske predaje ključeva grada Smedereva izaslaniku kneza Mihaila Obrenovića, srpskom majoru Ljubomiru Uzun-Mirkoviću, u organizaciji Muzeja u Smederevu biće održan program obeležavanja ovog događaja, koji se svojim značajem može svrstati u najvažnije ili prelomne događaje u modernoj istoriji Smedereva i Srbije.

Posle Hatišerifa iz 1830. godine, a pre sticanja nezavisnosti 1878. godine, ovo je svakako najznačajniji dan u istoriji Srbije 19. veka, posmatrano sa državno-pravnog stanovišta, odnosno tursko-srpskih odnosa.

Mesto predaje ključeva Tvrđave bio je važan topos sećanja Smederevaca, koji je, nažalost, u potonjim decenijama uništavan, zaboravljan i povremeno oživljavan, naročito u vreme obeležavanja godišnjice. Tako i ove, 2017. godine, povodom značajnog jubileja – 150 godina od dana kada je knez Mihailo „pokajao“ grad despota Đurđa, Muzej u Smederevu želi da podseti javnost na važnost ovog događaja.

Tim povodom, na ulazu u Smederevsku tvrđavu, kod mesta gde je bila glavna kapija varoškog bedema, i gde je 12/24. aprila 1867. godine izvršena primopredaja grada, biće održan javni čas u ponedeljak 24. aprila u 12 časova, a autor i realizator programa je Miroslav Lazić, viši kustos Muzeja u Smederevu (u slučaju kiše program će biti održan u Muzeju u Smederevu).

Lazić će govoriti o svim najvažnijim detaljima vezanim za primopredaju Smederevskog grada, kao i o predistoriji i širem kontekstu ovog događaja, smeštajući ga u okvire onovremenog Smedereva.

 

Čitaj dalje...