You are here

Uključivanje slepe i slabovide dece u sistem školovanja kroz servis tiflološke podrške

SMEDEREVO, 29. maj 2019 – Savez slepih Srbije, njegova smederevska podružnica, u saradnji sa Ministarstvom za rad i Ministarstvom prosvete, održao je danas u Smederevu skup o tiflološkoj podršci slepoj i slabovidoj deci, učenicima i studentima, njihovim roditeljima, kao i kasnije oslepelim osobama. Smederevo je jedan od tek osam gradova u kojima je uspostavlјen servis tiflološke podrške, koji za cilj ima pružanje kontinuirane podrške i osposobljavanja osoba oštećenog vida za zanimanja za koja se školuju ili prekvalifikuju, ali i za neka nova zanimanja na tržištu rada.

– Slepa i slabovida deca se tokom školovanja sreću sa raznim problemima, i oni i roditelji. Ovo je jedan od načina da im objasnimo koje su mogućnosti koje im ovaj servis pruža kako bi se uključili u proces inkluzivnog obrazovanja  – kaže Milan Stošić, predsednik Saveza slepih Srbije, koji je učestvovao u radu današnjeg skupa u Smederevu.

U Smederevu ima više od 200 slepih i slabovidih osoba, onih koji su učlanjeni u Savez slepih, ali ih verovatnom ima i više, koji nisu članovi, objašnjava Jelena Stojanović, predsednica gradske Organizacije slepih u Smederevu. Među njima su i deca, koja se školuju ili tek treba da se školuju.

– Ukupno je šestoro njih na školovanju, četvoro koji pohađaju nastavu u redovnim školama u procesu inkluzije i dvoje koji pohađaju nastavu u Školi za slepe u Zemunu, po jednog učenika imamo u školama „Branko Radičević“, „Jovan Jovanović Zmaj“ i u Ekonomskoj školi, a zahvalјujući ovom skupu saznali smo i za jednog slabovidog učenika u školi u Osipaonici. Ovakvi skupovi to i imaju za cilј, da roditelјima i školama ukažemo da postoji ovakva organizacija, da imaju kome da se obrate za pomoć i saradnju  kada je u pitanju školovanje njihove dece – kaže predsednica smederevske gradske Organizacije slepih.

Savez slepih Srbije, u saradnji sa lokalnim organizacijama, a takvi je 45, moglo se čuti na današnjem skupu, namerava da servis tiflološke podrške licencira, kako bi se on proširio na sve gradove u kojima Savez deluje.

Čitaj dalje...

Izložba “Stepenice III” u Muzeju u Smederevu

SMEDEREVO, 20. novembar 2018 – Galerija savremene umetnosti organizovala je u Muzeju u Smederevu izložbu Slobodanke Stupar pod nazivom “Stepenice III”, koja zaslužuje pažnju poklonika kulture.

O prostorno-zvučnim instalacijama fotografskih zabeleški Slobodanke Stupar, pored ostalog, Jelena Stojanović je rekla:

“Pre nekoliko ( šest ili sedam… ?) godina Slobodanka Stupar je prilikom svojih poseta većim i manjim evropskim i lokalnim umetničkim muzejima i galerijama započela da beleži fotografskim aparatom delove njihove arhitekture. Prirodno privučena, ali bez neke posebne namere tada, počela je da beleži ulaze, stepeništa, hodnike, tačnije one delove muzejskih građevina koji definišu, uokviruju granice, rubove, obrede prolaska: ulaz (u muzejsku ustanovu) i izlaz (iz svakodnevice), prelaz (iz jednog dela gradjevine u drugi), stepenice (silaska ili uzlaza), hodnike, sve one građevinske delove koji povezuju i razdvajaju, stvarno i fiktivno, spolja i unutra…. U nekom trenutku su se ove svojevrsne fotografske topografije usložile, dovele do određene materijalne i prostorne artikulacije, do izložbene instalacije kakva je zaživela u Nišu, Kruševcu, u Smederevu, sad. Veoma važno u tom procesu svojevrsne materijalizacije zabeleženog jeste da su odabrani foto-predlošci štampani direktno na metalu, aluminijum-alubondu. Ovo otiskivanje na metalu kao da ukida (izvrće, problematizuje) dvodimenzionalnu datost podloge. Tako otisnuti foto predlošci, uvek u množini, su upakovani, složeni sledeći taktiku ukrštanja, uvrtanja, zajedno sa pažljivo konstruisanom kombinacijom zvučnih izvora raznorodnog porekla (sintetičnim, dokumentarnim) u jednu prostornu instalaciju.”

Slobodanka Stupar, diplomirala unutrašnju arhitekturu i grafiku na FPU u Beogradu, magistrirala grafiku na FLU Univerziteta u Beogradu i specijalizirala grafiku na Školi lepih umetnosti u Atini. Izlagala na više od 50 samostalnih izlozbi u Beogradu, Zagrebu, Dubrovniku, Novom Sadu, Zrenjaninu, Nišu, Krusevacu, Kelnu, Atini, Solunu, Edinburgu, Beču, Minhenu, Vitenu. Učestvovala na velikom broju grupnih izložbi i brojnim umetnickim projekima u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je više nagrada i priznanja u zemlji i inostranstvu: Nagrada za grafiku Oktobarskog salona Beograda i Nagrada za skulpturu Likovne kolonije Željazara Sisak 1987.; Nagrada 1. Mediteranskog bijenala grafičke umetnosti, Ag. Nikolaos, Grčka 1988.; Otkupna nagrada Sveučilišne knjižnice na Zagrebačkoj izložbi jugoslovenskog crteža 1989.; Velika Nagrada 9. Internacionalnog trijenala grafike u Frehenu 1991.; Nagrada na Bijenalu suva igla Užice 1993.; Otkupna nagrada Narodnog muzeja na Beogradskom internacionalnom bijenalu grafike 1997.; Fotowettbewerb Award 1999. Štutgart 2000. Dela u muzejima i javnim kolekcijama: MSUB, Muzej grada, Muzej Zepter i Narodni muzej u Beogradu, Ludwig muzej Keln, MSUV, Novi Sad, muzeji Krusevac, Kraljevo i Vranje, Galerija savremene likovne umetnosti Niš, Nacionalna pinakoteka Pirej, Grčka, Savremena Galerija Zrenjanin, Zbirka Nacionalne Sveučilišne knjižnice Zagreb, zbirka Galerije Lazar Vozarevic, Sremska Mitrovica, Grafička zbirka Frechen, Nemačka, Muzej međunarodne savremene grafike Fredrikstad, Norveška, zbirka Grafičkog kolektiva Beograd, zbirke kolonija Sisak, Poreč, Tuzla, Sopoćani dr. kao i u brojnim privatnim zbirkama u zemlji i inostranstvu.

Čitaj dalje...

Nasilje nad OSI – „društveno nevidljivi problem“

SMEDEREVO, 11. novembar 2018 – Nije tajna da su osobe sa invaliditetom, zbog specifičnih uslova života, pod mnogo većim rizikom da postanu žrtve porodičnog nasilja. Njihov život je i inače, sam po sebi, ispunjen brojnim preprekama i još češće nerazumevanjem od strane okoline, a ako se tome još pridruži i nasilje koje trpe tamo gde bi pre svega trebalo da imaju bezrezervnu podršku, onda svakodnevica postaje pravi pakao.

Nasilje nad osobama sa invaliditetom često se naziva “društveno nevidiljivim problemom”. Srbijanka Andrejić, psihoterapeut i porodični savetnik, za Podunavlje.info kaže da je nasilje vrsta komunikacije i da je osoba koja u repertoaru ponašanja ima nasilne obrasce  zapravo neko ko se oseća ugroženo i bez kontrole.

Kada je u pitanju nasilje u porodici u kojoj živi OSI, situacija se dodatno usložnjava.

– Zahtevi u odnosima su veći, roditelji često nepripremljeni za ovakve izazove, a angažovanje, ukoliko se ne podele obaveze,  van granica ljudskih mogućnosti. Podela obaveza i odgovornosti u ovim porodicama je zapravo stabilizator dobrih odnosa. Veoma često jedan od roditelja, najčešće otac, formira zavisne obrasce ponašanja u odnosu na alkohol, drogu i vanbračne veze, kaže Andrejić.

I iskustva Ivane Gvozdenović, sekretara u Gradskom savezu socijalno humanitarnih organizacija (GSSHO) Smederevo, potvrđuju da nasilje u porodicama osoba sa invaliditetom postoji, i to u velikoj meri. Pojavljuje se u različitim oblicima, a veoma je često u partnerskim odnosima kada je jedan od njih OSI.

– Najčešće, kada je u pitanju žena sa invaliditetom, ona trpi kako fizičko tako i psihičko nasilje od strane partnera koji nije osoba sa invaliditetom. To je posebno izraženo kod onih žena koje su tokom života stekle invaliditet. Takvi brakovi se neretko i završavaju razvodom. Na osnovu njihovih ličnih priča, mogu da kažem da je verovatno čak oko 50 odsto žena sa invaliditetom izloženo nekoj vrsti nasilja. Najčešće je to psihičko, emotivno nasilje, gde dolazi do zapostavljanja partnerke, do traženja veza van braka, optuživanja, omalovažavanja. Žene se gledaju kroz tradicionalnu ulogu, u kući treba da bude uvek najbolja domaćica, majka, a ženama OSI je to veoma teško, posebno ako se nalaze u težem zdravstvenom stanju. Od strane muškog partnera često kreću optužbe da ne može da uradi nešto, da nije sposobna da „izvede decu na put“, da ne može ni osnovno: da ih opegla, spremi hranu…  Pod takvim pritiskom, one su sklone depresiji, pa i suicidnim mislima.

Fizičko nasilje se, bar prema mišljenju naše sagovornice dešava nešto ređe, ali svakako postoji, a kako smatra, izraženije je u slučajevima žena koje su pre stupanja u brak postale OSI, bilo da je reč o urođenom invaliditetu ili nekoj povredi. Kada je reč o porodicama koje imaju decu sa invaliditetom, izazovi su višestruki i iz takvog braka neretko izlaze prvo muškarci.

– Polovina takvih porodica ne opstaje, naročito  tamo gde deca imaju teži oblik invaliditeta. Najčešće je muškarac taj koji napušta, a žena ostaje sa detetom. Ali, tu nije kraj njenim mukama. Dešava se da kada dete odraste, u nekim situacijama fizički napada majku. Takođe, kod dece, posebno sa urođenim invaliditetom, primećujemo da kada postaju svesni sebe, negde od 18. godine života, često se dešava da oni vrše psihičko zlostavljanje svojih roditelja. Od toga da se užive u ulogu da nešto ne mogu da rade i očekuju od roditelja da apsolutno sve završe, a roditelji i onako pod stresom zbog načina života, trpe njihove optužbe, a nekada i fizičko nasilje – objašnjava Gvozdenović, napominjući da je dodatni problem i u tim slučajevima, ono što generalno obeležava svaku priču o nasilju – žrtve ne govore o tome i često se stide činjenice da je brak okončan zbog nasilja. Međutim, dešava se i da to ne znači kraj kruga nasilja, već se samo menjaju akteri. Kada dođe do razvoda partnera koji imaju dete OSI, majka obično odlazi u svoju matičnu porodicu, kod svojih roditelja i očekuje njihovu podršku u negovanju deteta. Međutim, dešava se da im porodica ne uzvrati onako kako to očekuju. Nemaju nikakvu emotivnu podršku, čak i vrše emotivno nasilje, u smislu da optužuju majku zašto je bila sa takvim partnerom, da je ona kriva zato što se takvo dete rodilo i slično.

Da su slepe i slabovide žene, kada su izložene nasilju, u znatno nepovoljnijem položaju od žena sa zdravim vidom, napominje Jelena Stojanović, sekretar Saveza slepih Srbije.

– Razlozi za to su višestruki, počev od nedostupnosti informacija u smislu što ne znaju kome mogu da se obrate za pomoć i podršku, pa do nemogućnosti da izađu iz začaranog kruga koji oko njih obično stvara porodica pa i sam nasilnik. Problem je što je ovo, još uvek u Srbiji tabu tema, i što žene o tome najčešće nisu spremne otvoreno javno da govore. Na jednom od stručnih skupova, koji je lane Savez slepih Srbije organizovao za pripadnice lepšeg pola, nekolicina žena je otvoreno pričala o diskriminaciji i nasilju u porodici kojem su godinama bile izložene. D.D. iz jednog malog mesta je tako muž godinama zlostavljao i omalovažavao u prisustvu dece, ona je međutim uz podršku šire porodice smogla snage da ga napusti i krene ispočetka, priča nam Jelena Stojanović.

S druge strane, ono čemu je svedočila D.M. naša druga sagovornica na tu temu, mučna je i svakako priča koja nikoga ne može ostaviti ravnodušnim. Jer, njenu prijateljicu, osobu sa invaliditetom partner je tukao i do te mere ponižavao da se dešavalo da je nakon batina, izvuče iz kolica i ostavi van kuće.

– U početku veze, u kojoj je jedan od supružnika osoba sa invaliditetom, sve je u redu, do sklapanja braka i zajedničkog života, kada u određenom trenutku jedno od njih, u ovom slučaju muškarac, uvidi da ne može ili ne želi dalji suživot sa takvom osobom (OSI). Sada ga je i sramota što je odabrao devojku sa invaliditetom (u kolicima). Od malih razmirica počinje, da bi se stvari komplikovale i pod uticajem okruženja koje deluje loše na situaciju. Pre toga, oni su se savršeno slagali tokom vanbračne veze koja je trajala oko tri godine, bez obzira što je ona nepokretna. Kada je zatrudnela sklopljen je brak. Veći deo obaveza, oko deteta, ali i oko supruge je sada na njemu. Mislim da je tu došlo do neke psihičke presije gde njegovi roditelji, posebno majka, prave pogrešne korake. Počela je da priča protiv tadašnje snaje, da mu nije trebala takva nego bolja.. Brak je praktično na početku i tu već počinje nasilje, od prvog šamara, svađa, izbacivanja supruge iz kolica, a bilo je i modrica. Sve dok je njen rođeni brat nije zatekao na stepenicama bez kolica. Napolju je bila zima, ona samo u nekom ogrtaču. Modra, dakle tučena i izbačena napolje. Komšije su znale šta se dešava, ali niko nije reagovao niti prijavljivao nasilje. Prijavio ga je na kraju njen brat i mislim da je on čak i osuđen na neku kaznu zatvora – seća se D.M. i dodaje da to nažalost nije usamljen slučaj za koji ona zna. Ipak, njena prijateljica je imala podršku roditelja koji su oduvek imali dobar odnos sa svojom ćerkom pa su joj pružili podršku nakon svega. Većina pak, nije te sreće…

Naša sagovornica smatra da se donošenjem novog Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, nije dogodila očekivana kvalitativna promena. Kako kaže,retki su slučajevi da je neko uopšte smeo da prijavi nasilje. Nije, i neće, tvrdi ona, što iz straha od samog nasilnika, što zbog toga šta će biti kad cela procedura prođe.

Ustanovljavanje centara u okviru kojih bi osobe sa invaliditetom mogle da se okupljaju i da se međusobnom komunikacijom osnaže, da nešto menjaju u javnosti govoreći svoježivotne priče, kao i da svaka organizacija OSI, za svoje članstvo, organizuje neku vrstu psihološke radionice  – to su načini, ne da se ovaj problem u potpunosti reši, ali da se makar počne sa njegovim rešavanjem i ublaže posledice – zaključuje Ivana Gvozdenović, sekretar u GSSHO Smederevo.

Projekat „Zidovi ćute, ti nemoj – Prijavi nasilje“ sufinansiran je iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. 

Čitaj dalje...

Uspešna akcija Centra za samostalni život OSI

SMEDEREVO. 12. maj 2017 – Centar za samostalni život osoba sa invaliditetom Smederevo, povodom obeležavanja Evropskog dana samostalnog života, organizovao je danas u centru grada akciju/anketiranje građana o poznavanju problematike osoba sa invaliditetom.

Akcija je zbog lošeg vremena, umesto 5. maja, kada se obeležava ovaj dan, odložena za danas zbog vremenskih prilika. Odziv građana bio je veoma dobar, izjavila je za Podunavlje.info Jelena Stojanović, potpredsednica Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom Smederevo (CSŽ).

“Danas povodom Evropskog dana samostalnog života, organizujemo uličnu akciju, u kojoj anketiramo naše sugrađane. U okviru akcije, volonteri su deliti upitnike građanima, kako bi ispitali koliko poznaju problematiku osoba sa invaliditetom (OSI). Pitali smo ih da li znaju ko su OSI, koju terminologiju koriste za OSI, da li osoba sa invaliditetom, uz odgovarajuću službu podrške, može da bude samostalna. Nakon popunjenog upitnika, dobijali su odgovore na postavljena pitanja iz upitnika. Štand smo postavili u 11,30 časova i ljudi su odmah počeli da prilaze, da se interesuju, tako da smo zaista impresionirani i prijatno iznenađeni dobrim odzivom sugrađana. To je još jedan razlog da sličnih akcija bude što češće”, istakla je Stojanovićeva.

Ona je kazala da će biti posebno interesantno kada budu analizirali rezultate ankete, koji će biti predstavljeni u utorak u 11 časova na konferencija za novinare u prostorijama Centra u ulici Dine Mančića 1, na kojoj će se govoriti i o personalnoj asistenciji.

Cilj današnje akcije je podizanje svesti o tome ko su osobe sa invaliditetom, koji su prihvatljivi termini, kao i ukazivanje na činjenicu da osobe sa invaliditetom mogu samostalno da žive ukoliko im zajednica obezbedi odgovarajuće preduslove.

 

Čitaj dalje...